Džejms Tiso, Vaskrsenje, oko 1890.
Naš pojam besmrtnosti ne bi bio moguć bez kolapsa verovanja u vanvremensko carstvo večnosti. U svom eseju „Smrt besmrtnosti?“ Klod Lefort opisuje promenu koju je pojam besmrtnosti pretrpeo u modernosti. Naime, večnost je nekada relativizovala delatni život koji nije bio kadar da se uzdigne iznad vremenog, dok modernost rehabilituje delo (umetničko, naučno, političko itd), pružajući mogućnost prevazilaženja vremena unutar istorijskog vremena. Međutim, ideja da se iz nemoći može uzdići moćni čin, ili događaj od večnog značaja iz imanencije svojih istorijskih uslova, nije došla niotkud drugo nego iz hrišćanske eshatologije utemeljene na događaju Hristovog vaskrsenja. Sekularizacijom obrasca, po kom se večnost pokazala u peripetijama jedne istorijske biografije, a apsolut u jednom nezaštićenom marginalcu, događaj, čin i ličnost – poprimili su vrednost koju nisu mogli imati ranije. Čak i hrišćansko srednjovekovlje, pogotovo sholastika i renesansa, praktično su ostali zaglavljeni u paganskom statičnom poimanju vanvremene večnosti. Modernost, za razliku od klasične ere, zaista sadrži hrišćansko, dinamičko shvatanje besmrtnosti, ali ono pretrajava jedino u emancipatornim, revolucionarnim formama, jer moderni (i „post-moderni“) svetski sistem kapitalizma, kroz mehanizme komodifikacije svih ljudskih dela i postvarivanje samih ljudi, predstavlja neprestani relaps u paganizam.
Moloh
Zakon ili pravilo počinje i zavisi od zločina koji nikada nije procesuiran. Ovaj zločin se transformiše u carstvo svetog – izuzetak koji treba da poštujemo upravo time što ga ne pretvaramo u domen svakodnevice, ili što ga u svakodnevnici sublimiramo kao zakon, i tabu.
Tabu, opscena strana zakona, u religiji zahteva obredno odigravanje inicijalnog ubistva i sakralizaciju onog ko zauzima poziciju prvobitne žrtve kroz odvajanje od svega uobičajenog, krv se proliva na posebnom mestu u poseban čas itd. Međutim, ne treba misliti da je prinošenje ljudskih žrtava stvar idolopokloničke prošlosti, jer kapital je bog koji takođe traži žrtve, ali one više nisu odvojene posebnim vremenom i mestom, one su odvojene od samih sebe. Razdeljene na predmet kao takav i predmet vrednosti u robnim odnosima proizvodnje i razmene. Njihovo žrtvovanje koincidira sa njihovim nastankom/proizvodnjom, i njihovim postojanjem i životom/razmenom.
Zato po Benjaminu: „Kapitalizam je čisti religiozni kult, možda najekstremniji koji je ikada postojao“. Ali „on nema neku posebnu dogmu, neku posebnu teologiju“ („Kapitalizam kao religija“). Ovo je jedan od razloga zašto su u kapitalizmu, bez obzira na to u šta veruju, na nivou prakse svi pagani. Kako u istom fragmentu piše Benjamin: „Našem razumevanju kapitalizma kao religije može doprineti i ako zamislimo da je prvobitni paganizam morao poimati religiju ne kao neki ‘viši moralni’ interes, već na najneposredniji praktičan način – da je sigurno bio svestan svoje ‘idealne’ ili ‘transcendentne’ prirode, kao i današnji kapitalizam, ali da je na nevernike ili pripadnike druge vere u svojoj zajednici gledao isto kao što moderna buržoazija gleda na one koji ne zarađuju.“
U Poslanici Jevrejima Hristos je predstavljen kao „drugi sveštenik“ koji ukida svako žrtvovanje upleteno u dijalektiku zakona i onoga što je izvan zakona, i kaže se da On sveštenik „nije postao po zakonu… nego po sili života neuništivoga“.
Za Markiza De Sada, koji piše tokom nasilne tranzicije u kapitalizam, kada se „sve sveto profanisalo“, neuništivi život nije bio suprotan smrti, već se podrazumevalo da on sadrži i smrt, i upravo iz tog razloga je neuništiv: budući da je smrt sastavni deo života, ona ga ne može uništiti, ne može izaći na kraj sa sopstvenim uslovom. Mogli bismo reći da se desadovski fantazam suočava sa sledećim problemom: kako da smrt ne bude u službi regeneracije života? Kako „ubiti“ ono nemrtvo u životu?
Oslobođen iz tamnice za vreme buržoaske revolucije, i potom aktivan u njenoj radikalnoj sekciji „de Pik“, De Sad je stalno iznova hapšen, te je svoj životni vek proveo naizmence po tamnicama i na slobodi, tako da njegovi fantazmi odslikavaju atmosferu neprestane vampirske mobilizacije u procesu uspostavljanja kapitalizma. Desadovska fantazija o apsolutnom uništenju u stvari ima za cilj da eliminiše „živu smrt“ (termin Sv. Maksima Ispovednika), da je učini neoperativnom.
Treba se setiti kako Marks u pogledu involviranih u kapital odnose tvrdi isto što je i jevanđeoski Hristos tvrdio za one koji su ga razapinjali: „Ne znaju šta čine, ali čine“ (Kapital 1. tom, „Roba i novac“). Sudeći po Marksovom odabiru baš te metafore, ispada da kapitalizam razapinje Hrista. I to je istina, dečije šake zaglavljene u pukotinama rudnika koltana, kako bi milijarde ruku kucalo po tastaturi, jesu Isusove prikovane ruke. U ostalom, ma koliko to zvučalo nepopularno, i svaki kapitalista uključen u repetitivnu samorealizaciju vrednosti, postaje žrtva inverzije stvari i ljudi. Bogataš ne sme da uživa u „svom“ novcu koji se neprestano mora reinvestirati radi obrta kapitala, što je cilj po sebi i vrhovni kult kapitalizma kao neopaganske religije. Iako je prema Novom Zavetu Hristos „jednom zauvek prinevši samoga sebe“ (Jev 7, 27), ukinuo kako pagansko prinošenje ljudi tako i njegov zakonski supstitut (premda imamo primer zakazivanja ove supstitucije kod pravednika starozavetnog zakona; naime, sudija Jeftaj je prineo ćerku na žrtvu, pošto je obećao Bogu da će mu za pobedu u bici prineti prvo što mu izađe u suret, a susreo je rođenu ćerku, koja je insistirala da se zavet ispuni [Sud 12,36]), ipak i nakon Hristove sveobuhvatne žrtve grehovno žrtvoprinošenje se nastavlja, a u kapitalizmu, gde idolopoklonstvo neprekidno traje, od njega ništa nije izuzeto. Jer: „Kapitalizam je obožavanje kulta (t)réve et sans merci (bez predaha/sna i bez milosti)“ (Valter Benjamin, „Kapitalizam kao religija“).
Ovo idolosluženje se suprotstavlja konačnoj Hristovoj žrtvi, isto tako kao što se i smrt, ne samo kao fiziologija već i kao (φρόνημα) ideologija smrti („mišljenje puti je smrt“ [Rim 8, 6]), protivi emancipatornim načinima razmišljanja sposobnim da oživljuju („a mišljenje duha je život“ [Rim 8, 6]) uprkos Hristovom vaskrsenju.
Hristos vaskrse, šta sad s tim?
Hristovo vaskrsenje poseduje veliku moć da izrazi krajnji smisao istorije, i radikalnu nadu, ali se takođe može pretvoriti u propoved harmonije, koja poput sveta ideja čeka negde u metaistoriji, a sada se materijalizuje kao ideološka nadgradnja kapitalističke svakodnevice, praveći nas ludim, relativizujući sve istorijske muke i patnju bezbrojnog mnoštva. Ukratko, Jevanđelje vaskrenja može postati sopstveni antipod (Gal 1, 8–9), kada umesto da je iskupljuje, istoriju prepušta na nemilost učenicima čovekoubice/kapitala i lažova/ideologije (Jn 8, 44).
Jednostrana sklonost ka vaskrsenju bez krsta, izmeštenom iz naše sirove svakidašnjice, uz pomoć lažne nade, jeste razumljiva koincidencija interesa vladajuće klase i prijemčivosti potčinjenih za utešne maštarije, ali to ne proizvodi nikakvu transformativnu praksu već deluzioni beg od stvarnosti. Sve ovo je daleko od hođenja za Isusom i nošenja krsta, odnosno istorijskog angažmana nadahnutog duhom vaskrsenja, čije disanje kao nepogrešivi kompas ukazuje na pravac i smer delovanja, pružajući jasnu orjentaciju u pravcu solidarnosti sa onepravdovanima, i u smeru odlučnog suprotstavljanja nepravdi, što nužno nailazi na nasilan odgovor „svetskih vladara tame ovoga veka“ (Ef 6, 12).
Dakle, ako tumačenje Hristovog vaskrsenja ne zasnivamo na manipulativnoj egzegezi koristeći biblijske tekstove kao ilustraciju uvreženih stavova vladajuće ideologije koja opravdava moćnike sveta u njihovoj dominaciji, što je sasvim suprotno intenciji samog Isusa, Gospoda slave (čija slava jeste stradanje [Jn 13, 31]), razapetog baš od knezova ovoga veka (1Kor 2, 8), nego dopustimo da samo jevanđelje bude korektiv naše interpretacije, tada istinita teorija biva ostvarivanje istine, što omogućava „da se i život Isusov javi u smrtnome telu našem“ (2Kor 4, 11).
Prema autoru Poslanice Jevrejima, aktivno a ne pasivno, preuzimanje smrti jeste praksa vaskrsenja, praktikovanje života kakav je već sad delom izvan smrti. Ali sile ovoga sveta ne dopuštaju život koji nije skučen smrću. Na bilo kakav zahtev za drugačijim životom čuje se isti odgovor: Promena bi mogla inicirati nasilje i smrt (dok religijska ideologija poziva na individualnu popravku „sebe a ne sveta“). Međutim, Hristos je baš i prihvatio smrt kojom nam se stalno preti i nije ustuknuo pred nasiljem: „Da smrću satre onoga koji ima moć smrti… i da izbavi one koji iz straha od smrti celoga života behu krivci za svoje robovanje“ (Jev 2, 14–15). Mnoštva onih koji kroz istoriju nisu prihvatali da budu krivci za svoje robovanje, od vladajućih krvopija predstavljani su kao krvoloci, služeći kao strašila za potencijalno neposlušne.
Iz straha vladajućih klasa od pobune potlačenih (up. Lk 22, 2) nakon Pariske komune, nastaju brojna dela koja denunciraju „psihologiju gomile“. A od trijumfalne proslave hladnoratovske pobede nad realsocijalizmom na dvestogodišnjicu Francuske revolucije 1989, opet se vraća trend revizonističke preventivne deuncijacije revolucionarnih masa. Mase su sada „lude“, a ukoliko se samoorganizuju još su luđe jer ne ustupaju ni pred smrću. Danas smo čak došli do tačke gledišta gde su svi koji su posvećeni nekom cilju bez ironijske distance, potencijalni teroristi. U propovedima, obojenim individualizmom, može se čuti kako je narod kao takav prevrtljiv, pa je, navodno, ista ona masa koja je Isusov ulazak u Jerusalim dočekala poklicima: „Osana!“, samo nekoliko dana posle vikala: „Raspni ga raspni!“ Međutim, sinoptici (proto-Markov izvor) naglašavaju da su prvosveštenici nagovorili narod da traži Varavu (Mt 27, 20; Mk 15, 11), a Jovan precizira kako poklič „Raspni ga!“ izgovaraju isključivo prvosveštenici i hramovni stražari (Jn 19, 6).
U Brehtovoj pesmi „Rezolucija komunara“ učesnici Pariske komune kažu: „Odlučismo da se više bojimo zlog života nego smrti“. Preuzeti, poput Brehtovih junaka, tu famoznu smrt kojom nam svetske sile neprestano prete i drže nas u strahu, bez olakog bega u ideju vaskrsenja jeste vaskrsenje (Kol 2, 3).
U Crkvi smrt inicijacijski preuzimamo kroz krštenjsko sjednjenje sa oblikom Hristove smrti, i praktično kroz novi, vaskrsli život u mesijanskoj zajednici (makar bi trebalo da je tako). Takođe, u zavisnosti od konkretnih okolnosti na Duhu poznate načine (sve do proročkog derznovenja ili mučeničkog svedočenja). Ovo preuzimanje smrti nije tek, hajdegerovsko, kvijetističko, „bivstvovanje ka smrti“, nego požrtvovana perihoreza sa drugima, gde i mi možemo biti ti drugi: „Jer mi živi stalno se predajemo na smrt za Isusa… tako da smrt dejstvuje u nama, a život u vama“ (2Kor 4, 11–12). Takav oslobodilački trud Pavle naziva preizobilnim i neizmjernim večnim bogatstvom slave (2Kor 4, 17).
Na čijoj si strani?
Pošto se život Isusov javlja u razrušivoj i slabašnoj telesno-materijalnoj dimenziji našeg smrtnog tela izloženog istorijskom poniženju, može se reći da vaskrsenje nije puka projava Božije svemoći nad ništavilom, već trijumf Božije principijelne slabosti (1Kor 1, 25), upravo, trijumf naše ništavnosti nad moćnom voljom silnika ovog sveta (1Kor 1, 28). Obećanje vaskrsenja nije uopštena nada u zagrobni život – makar i u telu, što orijentalnim eshatologijama nije nepoznato, već pristrasna nada svih raspetih u istoriji, a za ovo znaju samo starozavetni proroci i Hristov Novi Zavet. Ova nada je zajednička budući da je Isusovo vaskrsenje u Novom Zavetu predstavljeno kao vaskrsenje „prvorođenog iz mrtvih“, koje u sebi već podrazumeva vaskrsenje mnogih drugih – ne samo kao obećanje, već kao nešto što se već sada anticipacijski odigrava – u Duhu, koji se, stoga, takođe naziva prvinom (Rim 8, 23). Ali kolektivni mesijanski subjekt u užem smislu, tj. Crkva, ne može reći: „imamo oca Avraama“ (Mt 3, 9), i ostati na pukom, a samim tim, magijskom vršenju svetih tajni, već značenje Tajne Hristove mora uteloviti u sopstvenoj praksi. Dakle, kako bi Hristovom telu, Isus pasovao kao glava, ono mora delovati „pristrasno“ baš onako kako je delovao i jevanđeoski Isus, zbog čega i jeste bio gonjen i na kraju ubijen od tadašnjih društvenih elita suprotstavljajući se samouverenim moćnicima, a prigrlivši „rasejanu decu Božiju“ (Jn 11, 52), subalterne mase, marginalce, one smatrane grešnicima, siromašne, odbačene, nemoćne i male pred silama sveta, koji do danas kao i u Isusovo vreme, predstavljaju Mesijansko telo u širem smislu, a čiji je značaj u jevanđelju istaknut do te mere da su označeni kao privilegovano mesto Hristovog prisustva i jedini kriterijum suda – „kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste“ (Mt 25, 45).
Punoća Hristovog vaskrsenja (Ef 3, 19) i sve što ona obuhvata (širina i dužina, i dubina i visina, ljubav Hristova koja prevazilazi razum [Ef 3, 18–19]) unutar istorijskih ograničenja manifestuje se u jasnom opredeljenju u odnosu na konkretne realnosti istorijskih odnosa. Na primer odnos ugnjetavanja, u kom manjina ugnjetača tlači mnoštvo ugnjetenih; odnos subordinacije, gde malobrojni autokrati gospodare mnoštvom potčinjenih; odnos isključivosti kada manjina privilegovanih isključuje mnoštvo deprivilegovanih, spisak se može nastaviti u istom duhu. Svaka takva relacija u svakoj konkretnoj situaciji zahteva opredeljenje i stajanje na stranu „mnoštva“ na čijoj je strani vaskrsli Hristos i koji su zato u svom poniženju njegova slava. Svrstavanje na stranu poniženih nas izlaže progonu moćnih i sila ovoga sveta i zato podrazumeva uzimanje krsta u hođenju za Hristom (Mk 8, 34). Dok odbijanje zauzimanja strane, u strukturalnom a ne individualnom (Lk 12, 14) konfliktu, znači brkanje udobne ovosvetske pozicije, neutralne „ptičije perspektive“ sa svešću o eshatološkoj univezalnosti sveopšteg vaskrsenja. Tako nešto predstavlja falsifikovanje vaskršnjeg etosa, i fetišiziranje eshatološke nade.
Šta podrazumevam pod tim?
U pogledu lažnog etosa najpre imam u vidu pitanje ko je uopšte vaskrsao iz mrtvih? „Bog otaca naših vaskrse Isusa“ (Dap 5, 30), jasno propoveda Petar. A najranija krštenjska ispovedanja sastoje se u priznanju da Isus jeste Hristos, i da je Gospod Isus Hristos na slavu Boga Oca (Fil 2, 11), kako glasi i jedna od najvažnijih himni vizantijskih liturgija. Ukoliko se Pavle nekada mučio dokazujući „da ovaj Isus [konretni istorijski čovek] koga ja vama propovedam, jeste Hristos“ (Dap 17,3), onda mi danas moramo da istu stvar naglasimo u suprotnom smeru, tj. da Hristos jeste Isus, povezujući metaistorisku titulu sa istorijskom ličnošću opisanom u jevanđeljima. Uostalom, u tome se i sastoji hrišćanski „skandal“ i njegova razlika od rabinskog judaizma, i drugih uopšteno mesijanskih teorija. Samo tako možemo izbeći sledeće apstrakcije: Redukovanje vaskrsenja na božansku moć što je apologija despotizma, zatim propoved neodređene ljubavi kakva negira Hristovu ljubavnu pristrasnost prema onim najmanjima, potom kvazipacifističko zaboravljanje činjenice da se vaskrsli Hristos pozdravom mira obraća isključivo svojim učenicima a ne svima, pa je Apostol Pavle u pogledu univerzalnog pax romana, mogao reći: „Kada govore: Mir i sigurnost, tada će naići na njih iznenada pogibija“ (1Sol 5, 3), i na kraju pretvaranje Hrista u transcendentni simbol apsolutne moći kakav legitimizuje zemaljske apsolute, i afirmiše „lanac bića“ koji svakog drži svezanog na svom mestu – lanac koji je pokidan vaskrsenjem.
Što se, pak, tiče fetišizacije, treba reći da je Pavle smrt nazvao poslednjim a ne jedinim neprijateljem. Jer ako smrt, ograničenu na fiziologiju, smatramo doslovno jedinim neprijateljem tada fetišizirajući nešto što je, imanentno „nerešivo“, relativizujemo time sve ono što jeste rešivo. Prema Pavlu, smrt će se ukinuti kao „poslednji neprijatelj“ (1Kor 15, 26), što znači da svi prethodni neprijatelji Boga i tvorevine, „prvenstvo“, „vlast“, „sila“ (1Kor 15, 24), koji se manifestuju u odnosima ugnjetavanja, subordinacije i isključivosti, moraju biti ukinuti pre toga. Tek „onda može doći kraj“ (1Kor 15, 24) i nastupiti egalitarna „utopija“ (Lk 17, 21) metaistorije (1Kor 15, 28).
Gladne napuni blaga, i bogate otpusti prazne
To što smrt na kraju krajeva pogađa i zlostavljače i zlostavljane, baš kao što se i opšte vaskrsenje odnosi na jedne i druge, ne bi smelo, prevremeno, dok se agonija produžava, da abolira one prve jer bi to bi značilo ovekovečenje patnje ovih drugih.
Isus koji je još za zemaljskog života „vaskrsenje i život“ (Jn 11, 25), kako je sam tim rečima tešio bratovljevom smrću ucveljenu Martu, ženu iz siromašnog i opasnog getoa Vitanije, pre smrti je bio, a po vaskrsenju naravno i ostao, na strani „mnoštva“. A „mnoštvo/ὄχλος“ je novozavetni tehnički termin koji označava ubogi narod koji je uvek okruživao Isusa, čemu je grčki pandan „οἱ πολλοί“ što predstavlja plebejce i mase, ili pak jevrejski prezrivi termin „ljudi zemlje /ʽam haʼaʹrets“ koji su za prost narod koristili sveštenici u Isusovo vreme. Dakle, Isus je bio i ostao na strani svih koji su životarili u društvenoj smrti, i onih koji su u njoj pomrli ne dočekavši život, zbog toga je i ubijen od vladajućih elita sinagoge, hrama i rimskih kolonijalnih vlasti, a umro je za sve.
Iako je Hristova propoved principijelno bila upućena siromašnom stanovništvu tadašnje Galileje (Lk 4, 18), gde se učenici i sastaju sa vaskrslim Hristom (Mt 28, 16–18), kako je obećao pred smrt (Mt 26, 32), kao i Judeje, On je tokom svoje propovedi izobličavao velikaše, polemisao s članovima verske elite, a bogataše pozivao na radikalnu i tešku transformaciju, samim ljudima praktično nemoguću, koju je i sam opisao kao prolazak kamile kroz iglene uši (Mk 10, 25; Mt 19, 24). Međutim, takav Hristov poziv kod bogatih nije naišao ni na kakav drugi odaziv sem žalosti ili podsmeha. Tako, mladi bogataš pozvan da razdeli bogatstvo siromašnima odlazi žalostan (Mk 19, 22; Mt 19, 22), dok se fariseji koji su „bili srebroljupci“ Isusu rugaju (Lk 16, 14) kada ovaj tvrdi da između Boga i bogatstva postoji antagonistička kontradikcija koja zahteva opredeljenje ili za jedno ili za drugo (Lk 16, 13). U jevanđeljima postoji samo jedan jedini primer pokajanja bogatoga – Zakhej (Lk 19, 1–10). Ali iz groba bogatog čoveka (Mt 27, 57), Josifa iz Arimateje, Isus vaskrsava.
Na kraju: Ako je raspeti Hristos vaskrsenjem uspeo da pobedi čuveni, društveno etablirani, zakon jačeg (što je suštinski princip tržišta), na osnovu kog se mogu ubijati slabiji, i zakone fizike i biologije koji to omogućuju, onda je na temelju vaskrsenja moguće usprotiviti se strukturi moći i ekonomskom sistemu prisile koji pretenduje na istu neminovnost prirodnih zakona. Jevađelje vaskrsenja može inicirati subjektivizaciju mnoštva isključenih koji se nalaze u prostorima mizerizacije i koji su možda izgubili svaku nadu u kolektivni subjekt, izvan individualističke tanatofobije. U palom svetu mnoge su žrtve pale, prva je ustala i poziva sve ostale: ustajte prezreni na svetu, i budite so zemlji!
