Paul Kle, Put u plavo, 1934.
U intervjuu za NIN od 17. aprila 2025. godine, patrijarh Porfirije ponovo je pokušao da prekonfiguriše istoriju, kontekst, ali i samu ulogu patrijarha Pavla tokom Svetosavske litije 1997. godine. Očigledno je u ovom intervjuu bilo veoma važno da se korišćenjem određenih reči, poput „nije stao na čelo studenata“, „molitveni hod“, „mir“, patrijarh Pavle pasivizira, a njegovo delovanje prikaže kao akcija bez bilo kakvog političkog angažmana. Problem ovakve interpretacije događaja jeste u tome da je ona reducionistička, manipulativna, jer iskrivljuje istorijski kontekst i računa na to da ljudi zaboravljaju ili ne znaju dovoljno, te im se može ponuditi sasvim „nov“ pogled. Stvarna uloga patrijarha Pavla se na ovaj način iskrivljuje i umanjuje, dok se vera, po ko zna koji put, na jedan manihejski način, odvaja od društvenog života, tj. politike. Cilj je jasan, Pavlova uloga se mora relativizovati do mere negiranja i oduzimanja bilo kakvog značaja njegovog delovanja za društvo onog vremena, a sve u cilju da se patrijarh Porfirije opravda u sadašnjoj društvenoj krizi.
Tako, već na početku svog odgovora u NIN-u, patrijarh Porfirije tvrdi kako patrijarh Pavle nije „stao na čelo demonstranata“, već je organizovao „molitveni hod“ nezavisno od studentskih protesta, kojima su se studenti tek naknadno „priključili“. Ovo je svesna i zlonamerna tvrdnja, koja je, pre svega, i istorijski netačna i ima za cilj da minimizira solidarnost patrijarha Pavla sa studentima. Svetosavska litija iz 1997. godine svakako jeste „molitveni hod“, ali u kontekstu političke krize tog vremena, ona je bila mnogo više od toga, ona je predstavljala direktan odgovor na eskalaciju studentskih protesta protiv Miloševićevog režima.
Patrijarh Pavle, potpuno svestan opasnosti od policijske represije, odlučio je da predvodi litiju u trenutku kada su studenti bili pod ogromnim pritiskom, a policija blokirala njihove „hodove“. Litija je omogućila da se probije policijska blokada, ali je istovremeno omogućila da studenti nastave i svoj protestni „hod“.
Drugim rečima, litija kao „molitveni hod“ istovremeno je bila i „protestni hod“, jer je omogućila da studenti ponovo „šetaju“. Studentima je „molitveni hod“ omogućio da nastave svoje proteste, a isto tako je sprečio i potencijalni sukob. Ovde nema mesta manihejstvu kojem je crkveni vrh iz nekog razloga postao izuzetno sklon. Nije potrebno napominjati, da je upravo tada bilo i najviše ljudi na protestima, jer je patrijarh Pavle sabrao sve u „molitvenom hodu“ (bez deljenja ljudi). Dakle, svi su zajedno došli, ljudi iz crkve, ljudi u protestu, studenti u protestu, svi skupa su podržali i omogućili nastavak protesta.
Zlonamerno insistiranje sadašnjeg patrijarha da je Svetosavska litija 1997. godine bila isključivo „molitveni čin“, bez ikakve veze sa građanskim protestima, predstavlja neuspeli pokušaj da se potisne činjenica da je upravo patrijarh Pavle, svojim autoritetom i ličnim prisustvom, obezbedio zaštitu demonstrantima i time de facto podržao njihovu borbu za pravdu. Svojim govorima i obraćanjima te godine, patrijarh Pavle je nedvosmisleno objasnio na čijoj je strani:
Obraćam se vama, studentima Beogradskog univerziteta, koji evo već mesec dana izražavate svoje osećanje istine, pravde i demokratskog poštovanja slobodno izražene volje naroda, što je uvek plemenita osobina mladosti. No, dobro, je što tu svoju privrženost uzvišenim idealima vi izražavate na miran, dostojanstven, način, što nije uvek osobina mladosti u prilikama kad izađe da ih zajednički iskaže i pokaže… Ovakav vaš stav, evanđelski i ljudski, Srpska pravoslavna crkva pozdravlja i blagosilja. Moli se Bogu za njegovu pomoć, da u interesu pravde, spasenja naroda, njegove slobode i ugleda, znate i možete uvek, i sada i u budućnosti koja je pred nama, uzdići se iznad svega od toga i nižeg i manje važnog, pogotovo nečovečnog.
Patrijarh Pavle se zatim i lično obraća studentima, opet ne u formi pisma, nego javno (20. januara 1997), na improvizovanoj bini u Kolarčevoj ulici:
Vaše osećanje istine i pravde i demokratskog poštovanja slobodno izražene volje naroda, na miran način, dostojan vas i vaših i naših predaka, jer niste ovde ni za ovog, ni za onog, niti protiv onoga, niti onoga, nego za ono što je uvek bilo sveto i narodu našem i crkvi našoj. Molimo se Bogu svi da bude s nama, i mi s njim, i sada i uvek i on i Sveti Sava i svi sveti roda našega. Bog vas blagoslovio, svako dobro.
Patrijarh Porfirije i dalje nastavlja da tvrdi kako Pavle „nikada nije učestvovao u političkim aktivnostima“, ali i da je litija bila „jevanđelsko posredovanje“, a ne politički gest. Teško je komentarisati ovako preterano formalističku definiciju svega što se dešavalo 1996/7. godine, koja pri svemu tome, ne odgovara stvarnosti. Sigurno je i sasvim jasno da je učešće patrijarha Pavla u litiji 1997. godine bilo čin duhovnog vođstva, tj. hrabrosti da se suprotstavi nepravdi režima, a što je neizostavno imalo i političke posledice. Stoga je insistiranje patrijarha Porfirija da ukaže na „nepolitičnost“ patrijarha Pavla, samo neuspeli pokušaj da se lik patrijarha Pavla uklopi u njegovu ličnu strategiju da izbegne da podrži studente, zatim da se trudi da relativizuje njihovu borbu, ali i da nastavi da ih napada kad god to može preko svog zvaničnog glasila, sajta spc.rs.
Na kraju, posle svega rečenog, patrijarh Porfirije izjavljuje nešto poprilično skandalozno, a to je da bi i on „postupio potpuno isto kao i Patrijarh Pavle“ u sličnim okolnostima – što je ne samo neubedljivo, nego i duboko cinično.
Jer dok je patrijarh Pavle 1997. godine rizikovao svoj autoritet i izložio se potencijalnim osudama stajanjem uz demonstrante, tj. biranjem prave strane, sadašnji patrijarh je ostao talac duboko negativnog opredeljenja prema studentima koji protestuju, što nam je posvedočio svim tekstovima koji su do sada prenošeni i objavljeni na sajtu SPC (detaljna analiza delovanja SPC na linku), sajtu koji je pod njegovom upravom i blagoslovom. I da ponovimo, da nam nikada ne dosadi – studente u plenumu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu (PBF) do danas nije primio niti dekan fakulteta, a sa njima patrijarh Porfirije nije našao vremena da razgovara ni posle pet meseci! O ovome možete videti iz njihovih ličnih svedočanstva (kompletan video). Dakle, otvoreno je i jasno patrijarh, kao pokrovitelj PBF, zauzeo samo jednu stranu, ignorišući onu drugu i blokirajući dijalog sa neistomišljenicima. Otuda je njegovo mišljenje jasno i bilo bi pošteno da stane iza te strane, a da zbog toga ne mora da zloupotrebljava lik i delo patrijarha Pavla.
Jer odabirom strane, patrijarh Porfirije nedvosmisleno o studentima koji protestuju misli da su nasilnici, što nam dokazuje i najnovija objava na sajtu SPC (od 18. aprila 2025. godine). U saopštenju stoji:
Izvinjavamo se vernicima i građanima Srbije zato što zbog nasilne i nezakonite blokade, nismo u mogućnosti da tradicionalno prenosimo ponoćnu i jutarnju liturgiju u subotu i nedelju iz Hrama Svetog Save…
Studenti su nasilnici i bezakonici kako za RTS, tako i urednike SPC, jer da je drukčije, svakako nisu morali da ovu vest prenose na ovakav način, ukoliko ne dele iste stavove – ali dele!
Patrijarh Porfirije podržava „sve“ studente, jer ne može da se opredeli, da razume, oseti makar nešto u vezi sa svojim narodom. Nije mu jasno ko je većina, a ko manjina, nije mu jasno ko je budućnost Srbije, a ko nije. Njemu naprosto kao da ništa nije jasno.
Takođe bih mogao da zapitam i sebe i Vas: da li iz razgovora o budućnosti Srbije treba da isključimo sve one koji, iz bilo kog razloga, ne studiraju, ili su završili svoje studije, da kažemo da oni nisu budućnost Srbije i da ta budućnost ne pripada i njima? S tim u vezi mogli bismo se zapitati ko i zbog čega sužava okvire i horizonte demokratije u našoj zajednici? Ali to bi prešlo okvire ovog razgovora… U svakom slučaju, u širokoj lepezi različitosti (studentskih mišljenja, prim. aut.), prepoznao sam da su svakom od mojih sagovornika potrebne podrška i blaga reč. Sve je to, nezamerite mi što ćy otvoreno reći, u meni izazvalo duboki bol, pošto mi je bilo jasno da ja nisam taj koji treba ili sme da bira jedne ili druge, da se stavlja na stranu jednih ili drugih, da one koji su već u sebi i između sebe podeljeni i koje mnogi drugi dele ja dodatno delim. (Patrijarh Porfirije, NIN)
Sve ove brige koje muče patrijarha Porfirija, očigledno su brige čoveka koji nije u stanju da bilo šta jasno vidi i razazna, da oseti… Sada već davne 1997. godine, nisu svi studenti bili na ulicama, nisu svi podržavali ni tada proteste, te je i onomad postojala široka lepeza različitosti mišljenja, i tada je postojala opasnost da se podele prošire, da se jasnim stavom ljudi dodatno dele. Ali patrijarh Pavle je preuzeo taj rizik svesno, jer je umeo da u borbi onog dela studenata koji su protestvovali prepozna i razume težnje i želje za pravdom, demokratijom i istinom – borbu koju Crkva blagosilja! Uostalom, Svetosavska litija se desila samo te 1997. godine, nikada više i nikada pre, pametnom dosta.
Apologete patrijarha Porfirija će se sigurno odmah javiti, napašće, uputiće uvrede, klevete i sve što budu imali u arsenalu, osim jedne stvari – ne mogu i neće moći da pobiju činjenice i istorijsko pamćenje Crkve.
