Паул Кле, Пут у плаво, 1934.
У интервјуу за НИН од 17. априла 2025. године, патријарх Порфирије поново је покушао да преконфигурише историју, контекст, али и саму улогу патријарха Павла током Светосавске литије 1997. године. Очигледно је у овом интервјуу било веома важно да се коришћењем одређених речи, попут „није стао на чело студената“, „молитвени ход“, „мир“, патријарх Павле пасивизира, а његово деловање прикаже као акција без било каквог политичког ангажмана. Проблем овакве интерпретације догађаја јесте у томе да је она редуционистичка, манипулативна, јер искривљује историјски контекст и рачуна на то да људи заборављају или не знају довољно, те им се може понудити сасвим „нов“ поглед. Стварна улога патријарха Павла се на овај начин искривљује и умањује, док се вера, по ко зна који пут, на један манихејски начин, одваја од друштвеног живота, тј. политике. Циљ је јасан, Павлова улога се мора релативизовати до мере негирања и одузимања било каквог значаја његовог деловања за друштво оног времена, а све у циљу да се патријарх Порфирије оправда у садашњој друштвеној кризи.
Тако, већ на почетку свог одговора у НИН-у, патријарх Порфирије тврди како патријарх Павле није „стао на чело демонстраната“, већ је организовао „молитвени ход“ независно од студентских протеста, којима су се студенти тек накнадно „прикључили“. Ово је свесна и злонамерна тврдња, која је, пре свега, и историјски нетачна и има за циљ да минимизира солидарност патријарха Павла са студентима. Светосавска литија из 1997. године свакако јесте „молитвени ход“, али у контексту политичке кризе тог времена, она је била много више од тога, она је представљала директан одговор на ескалацију студентских протеста против Милошевићевог режима.
Патријарх Павле, потпуно свестан опасности од полицијске репресије, одлучио је да предводи литију у тренутку када су студенти били под огромним притиском, а полиција блокирала њихове „ходове“. Литија је омогућила да се пробије полицијска блокада, али је истовремено омогућила да студенти наставе и свој протестни „ход“.
Другим речима, литија као „молитвени ход“ истовремено је била и „протестни ход“, јер је омогућила да студенти поново „шетају“. Студентима је „молитвени ход“ омогућио да наставе своје протесте, а исто тако је спречио и потенцијални сукоб. Овде нема места манихејству којем је црквени врх из неког разлога постао изузетно склон. Није потребно напомињати, да је управо тада било и највише људи на протестима, јер је патријарх Павле сабрао све у „молитвеном ходу“ (без дељења људи). Дакле, сви су заједно дошли, људи из цркве, људи у протесту, студенти у протесту, сви скупа су подржали и омогућили наставак протеста.
Злонамерно инсистирање садашњег патријарха да је Светосавска литија 1997. године била искључиво „молитвени чин“, без икакве везе са грађанским протестима, представља неуспели покушај да се потисне чињеница да је управо патријарх Павле, својим ауторитетом и личним присуством, обезбедио заштиту демонстрантима и тиме de facto подржао њихову борбу за правду. Својим говорима и обраћањима те године, патријарх Павле је недвосмислено објаснио на чијој је страни:
Обраћам се вама, студентима Београдског универзитета, који ево већ месец дана изражавате своје осећање истине, правде и демократског поштовања слободно изражене воље народа, што је увек племенита особина младости. Но, добро, је што ту своју приврженост узвишеним идеалима ви изражавате на миран, достојанствен, начин, што није увек особина младости у приликама кад изађе да их заједнички искаже и покаже… Овакав ваш став, еванђелски и људски, Српска православна црква поздравља и благосиља. Моли се Богу за његову помоћ, да у интересу правде, спасења народа, његове слободе и угледа, знате и можете увек, и сада и у будућности која је пред нама, уздићи се изнад свега од тога и нижег и мање важног, поготово нечовечног.
Патријарх Павле се затим и лично обраћа студентима, опет не у форми писма, него јавно (20. јануара 1997), на импровизованој бини у Коларчевој улици:
Ваше осећање истине и правде и демократског поштовања слободно изражене воље народа, на миран начин, достојан вас и ваших и наших предака, јер нисте овде ни за овог, ни за оног, нити против онога, нити онога, него за оно што је увек било свето и народу нашем и цркви нашој. Молимо се Богу сви да буде с нама, и ми с њим, и сада и увек и он и Свети Сава и сви свети рода нашега. Бог вас благословио, свако добро.
Патријарх Порфирије и даље наставља да тврди како Павле „никада није учествовао у политичким активностима“, али и да је литија била „јеванђелско посредовање“, а не политички гест. Тешко је коментарисати овако претерано формалистичку дефиницију свега што се дешавало 1996/7. године, која при свему томе, не одговара стварности. Сигурно је и сасвим јасно да је учешће патријарха Павла у литији 1997. године било чин духовног вођства, тј. храбрости да се супротстави неправди режима, а што је неизоставно имало и политичке последице. Стога је инсистирање патријарха Порфирија да укаже на „неполитичност“ патријарха Павла, само неуспели покушај да се лик патријарха Павла уклопи у његову личну стратегију да избегне да подржи студенте, затим да се труди да релативизује њихову борбу, али и да настави да их напада кад год то може преко свог званичног гласила, сајта spc.rs.
На крају, после свега реченог, патријарх Порфирије изјављује нешто поприлично скандалозно, а то је да би и он „поступио потпуно исто као и Патријарх Павле“ у сличним околностима – што је не само неубедљиво, него и дубоко цинично.
Јер док је патријарх Павле 1997. године ризиковао свој ауторитет и изложио се потенцијалним осудама стајањем уз демонстранте, тј. бирањем праве стране, садашњи патријарх је остао талац дубоко негативног опредељења према студентима који протестују, што нам је посведочио свим текстовима који су до сада преношени и објављени на сајту СПЦ (детаљна анализа деловања СПЦ на линку), сајту који је под његовом управом и благословом. И да поновимо, да нам никада не досади – студенте у пленуму на Православном богословском факултету (ПБФ) до данас није примио нити декан факултета, а са њима патријарх Порфирије није нашао времена да разговара ни после пет месеци! О овоме можете видети из њихових личних сведочанства (комплетан видео). Дакле, отворено је и јасно патријарх, као покровитељ ПБФ, заузео само једну страну, игноришући ону другу и блокирајући дијалог са неистомишљеницима. Отуда је његово мишљење јасно и било би поштено да стане иза те стране, а да због тога не мора да злоупотребљава лик и дело патријарха Павла.
Јер одабиром стране, патријарх Порфирије недвосмислено о студентима који протестују мисли да су насилници, што нам доказује и најновија објава на сајту СПЦ (од 18. априла 2025. године). У саопштењу стоји:
Извињавамо се верницима и грађанима Србије зато што због насилне и незаконите блокаде, нисмо у могућности да традиционално преносимо поноћну и јутарњу литургију у суботу и недељу из Храма Светог Саве…
Студенти су насилници и безаконици како за РТС, тако и уреднике СПЦ, јер да је друкчије, свакако нису морали да ову вест преносе на овакав начин, уколико не деле исте ставове – али деле!
Патријарх Порфирије подржава „све“ студенте, јер не може да се определи, да разуме, осети макар нешто у вези са својим народом. Није му јасно ко је већина, а ко мањина, није му јасно ко је будућност Србије, а ко није. Њему напросто као да ништа није јасно.
Такође бих могао да запитам и себе и Вас: да ли из разговора о будућности Србије треба да искључимо све оне који, из било ког разлога, не студирају, или су завршили своје студије, да кажемо да они нису будућност Србије и да та будућност не припада и њима? С тим у вези могли бисмо се запитати ко и због чега сужава оквире и хоризонте демократије у нашој заједници? Али то би прешло оквире овог разговора… У сваком случају, у широкој лепези различитости (студентских мишљења, прим. аут.), препознао сам да су сваком од мојих саговорника потребне подршка и блага реч. Све je то, незамерите ми што ћy отворено рећи, у мени изазвало дубоки бол, пошто ми je било јасно да ja нисам тај који треба или сме да бира једне или друге, да се ставља на страну једних или других, да оне који су већ у себи и између себе подељени и које многи други деле ja додатно делим. (Патријарх Порфирије, НИН)
Све ове бриге које муче патријарха Порфирија, очигледно су бриге човека који није у стању да било шта јасно види и разазна, да осети… Сада већ давне 1997. године, нису сви студенти били на улицама, нису сви подржавали ни тада протесте, те је и ономад постојала широка лепеза различитости мишљења, и тада је постојала опасност да се поделе прошире, да се јасним ставом људи додатно деле. Али патријарх Павле је преузео тај ризик свесно, јер је умео да у борби оног дела студената који су протествовали препозна и разуме тежње и жеље за правдом, демократијом и истином – борбу коју Црква благосиља!
Апологете патријарха Порфирија ће се сигурно одмах јавити, напашће, упутиће увреде, клевете и све што буду имали у арсеналу, осим једне ствари – не могу и неће моћи да побију чињенице и историјско памћење Цркве.
