Hora, Konstantinopolj
Naziv manastira Hora, koji je nedavno pretvoren u džamiju, sažima njegovu dramatičnu istoriju: „Hora“ je u Vizantiji označavala ravan prostor izvan zidina grada. Prva crkva se nalazila izvan zidina Konstantina Velikog, otuda i naziv. Potonji hramovi su se nalazili unutar zidina Teodosija II i bile su deo bedema tvrđave. „Hora“ se poklapala sa zidom koji je štitio grad sve do otkrića baruta.
Sačuvanu crkvu je sagradila od 1077. do 1081. godine Marija Dukena, rođaka Aleksija I Komnina, i obnovljena je oko 1310–1317. godine od strane Teodora Metohita, koji ju je ukrasio čuvenim mozaicima i freskama. Teodor Metohit (1270–1332), astronom, filosof i „mezazon“ (posrednik), odnosno premijer u vreme vladavine Andronika II Paleologa (1282–1328), dao je terminu „hora“ simbolično značenje: Hristos je predstavljen kao „Hora (zemlja) živih“, a Bogorodica kao „Hora (smestilište) nesmestivoga“.
Platon je koristio termin „hora“ da opiše materiju kao „prostor“ gde se projektuju ideje. Teodor Metohit, poznavalac Platona i komentator Aristotela, nazvao je prikazanu Bogorodicu „smestitlište Nesmestivoga“, jer, prema vizantijskoj teologiji, pruža „prostor“ za ovaploćenje samog „nesmestivoga“ Boga. Ovo je hrišćansko tumačenje platonizma koje vrednuje materiju: u platonizmu, „hora“ je filosofska verzija Hesiodovog haosa, zavesa na kojoj se projektuju ideje, gubeći svoju jasnoću i trpeći prelamanje i razna izobličenja. U hrišćanstvu, sami Logos postaje materija uz pomoć jedne žene. Hristos se eshatološki naziva „Zemlja živih“ (Χώρα τῶν Ζώντων), jer će, prema hrišćanskoj veri, posle opšteg vaskrsenja na kraju istorije, u svoju univerzalnu ljudsku prirodu primiti one koji će živeti večno.
Cilj ovoga je „perihoreza”, što je astronomski termin koji je prvobitno značio kružnu orbitu oko nekog tela, ali je preko stoikâ dobio značenje egzistencijalnog „zagrljaja“ i, naposletku, mogućnost saživljenja i koegzistencije različitih osoba koje mogu deliti isti prostor, ono što danas nazivamo „saosećanjem” („empatijom”). Filosofkinja Julija Kristeva uvela je termin „hora“ u feminističke studije kako bi označila ranu fazu razvoja gde novorođenče nema osećaj granica, mešajući se sa majčinim telom. Radi se o doživljaju gole materijalnosti egzistencije, vrlo blisko Lakanovom „Realnom“. Kristeva iznova, na postmoderan način, tumači hrišćansko vrednovanje materije: „horu“ posmatra kao „žensko“ i plodotvorno podrivanje granica razuma u smeru kreativne dvosmislenosti.
„Perihoreza“ je bila dugotrajan politički ulog. Teodor Metohit je pao u nemilost nakon građanskog rata između Andronika II i njegovog unuka Andronika III i umro je kao monah u manastiru koji je obdario svojom bibliotekom. Građanski ratovi Paleologa oslabili su Vizantiju što je za posledicu imalo prevagu osmanske dinastije. Manastir je 1511. godine pretvoren u „Kahrije“ džamiju za vreme Bajazita II. Godine 1945. postaje muzej u skladu sa politikom kemalističke modernizacije, a radove na ponovnom pronalaženju mozaika preuzeo je američki Centar za vizantijske studije Dumbarton Oaks do 1958. godine.
Za vreme predsednika Redžepa Erdogana sprovodi se antikemalistička politika „ponovnog osvajanja“ vizantijskih crkava koje su funkcionisale kao muzeji. Vremensko usklađivanje konkretnog sprovođenja odluke turskog Državnog saveta usmereno je na tri primaoca:
a) Unutar same Turske to znači ukidanje zapadne modernizacije Kemala Ataturka i prevlast neoosmanizma. Koncept muzeja predstavlja epohalno otkriće modernosti, povezano sa Napoleonom Velikim, koji je uveo religioznu umetnost u nacionalne muzeje skupa sa sekularnom. U Turskoj je upravo kemalistička modernizacija promovisala sekularizaciju i ponudu sveukupnog kulturnog nasleđa pogledu spolja. Erdogan se predstavlja kao novi Mehmed Osvajač, koji ponovo „osvaja“ Carigrad, ovoga puta kao centar evropskog i međunarodnog kosmopolitizma koji se predaje duboko muslimanskoj Turskoj Anadolije.
b) Prema Grčkoj, Erdogan deluje kao pregovarač-bokser, koji destabilizuje protivnika, istovremeno pokazujući snagu i nudeći prijateljstvo.
v) Prema Zapadu, s obzirom da je obnova manastira Hora bila američki poduhvat, ovaj potez se uklapa u spektakularni „kulturni rat“ na Bliskom istoku, gde se turski predsednik predstavlja kao zaštitnik muslimana.
Sama osmanska imperija bila je izuzetno multikulturna, jer se zasnivala na razdvajanju između muslimana koji su ratovali i raje – poreskih podanika. Inoverci su morali biti sačuvani kao inkapsulirane različitosti da bi plaćali poreze. Vizantija je, s druge strane, zahtevala ideološku homogenost i zato je bila poražena od strane Islama. U ranoj modernosti, zapadni putopisci su bili šokirani tolerantnom multikulturnošću Osmanlija u odnosu na homogenost moderne države. Posle industrijske revolucije, osmanska „multikulturnost“ je rezultirala time da su strane manjine činile gradsku klasu, što je dovelo do genocidnih politika početkom 20. veka kako bi se pojavila turska građanska klasa.
Neoosmanizam Erdogana lišen je multikulturnosti osmanskog modela, oslanjajući se na domaću građansku klasu. Predstavlja ideologiju različitih uticaja, sa kojom se Erdogan predstavlja kao zastupnik sunitskog islama (Palestina), panturanizma (Centralna Azija) i obnovitelj osmanske sfere (Balkan, Afrika kao Somalija).
Ponovno pretvaranje muzeja u verski prostor predstavlja simbolično ukidanje sekularizacije koja je povezana sa „muzejalizacijom“ kulturnih nasleđa. Radi se o agresivnoj politici turske homogenizacije koja se može smatrati simptomom slabosti režima koji se suočava sa unutrašnjim poteškoćama, koje nadomešćuje spektakularnim potezima, ali istovremeno proizvodi efektivne promene koje će svaka naredna vlast sa teškoćom ukinuti.
Izvor: Η Μονή της Χώρας και η ιστορία μιας λέξης, Το Βήμα, 13.05.2024.
Prevod: Ep. Maksim (Vasiljević)
