Đakon Srđan Radojković
Nekada, zemlja je bila – bog. Tačnije, bila je – boginja. Velika majka.
Potom, stvari su se promenile. U Bibliji obznanjena vera zemlju prepoznaje kao tvorački učinak volje jednog Boga. Boga koji tvori sve.
Inicijalno, zemlja je odvojena od neba. Nebo ima visinu. Zemlja – dubinu. Visoko na nebu je sunce, prirodni izvor svetlosti. U dubinu zemlje svetlost nikada ne prodire.
Tamo caruje večita tama.
Težina i neprozirnost odlikuju zemlju. Nebeske visine su eterične, lake i prozirne. Zemlja ima svoju površinu. Površina zemlje se direktno graniči, sa nebom. I – sa sopstvenim (htonskim) zaleđem.
Dubina zemlje je ontološki odeljena od visine neba.
***
Smrtnici hodaju površinom zemlje. Ispod njene površine oni nerado zalaze. Život ljudi se događa na zemljinoj površini. Svoje mrtve, kada za to dođe vreme, smrtnici pohranjuju u zemlju.
Odvajkada, grob je ‒ znak. Neupitno svedočanstvo o čovekovom prisustvu. O postojanju kulture življenja i umiranja. O njegovom znanju i verovanju. O praksi življenja i umiranja.
Zemlja prima seme, zemlja daje plodove.
Zemlja je materijalna potka (materica) svakog rađanja i umiranja. Svake vere i kulture.
***
Monah je, makar u idealnom slučaju, čovek koji je ozbiljno shvatio život. Sledstveno tome, od njega se očekuje da ozbiljno shvati i smrt.
U protivnom, njegov način života postaje besmislen.
Monah koji ne misli na smrt, ne veruje u vaskrsenje.
Živimo u svetu u kojem sve manje ljudi (monaha ili mirjana) umire. Danas ljudi, naprosto, skončavaju. I, to je sve.
Naše vreme poriče smrt. Izmešta je u sferu tehničkog (ona postaje prepoznatljiva kao prvenstveno tehnički problem za rodbinu i za samog umurućeg) i onog puko administrativnog. Juridičkog. U svakom slučaju ‒ neljudskog.
Čovek koji mutira u smeru neljudskog postaje utvara.
Svet (koji inače za sebe veruje da je hrišćanski) u kojem ljudi ne umiru, već samo skončavaju, je na ozbiljnoj stranputici. Šta tek reći o svetu u kojem (čak) tako malo monaha umire.
Poput svakog drugog čoveka, i monah može postati utvara.
Đakon Srđan Radojković
***
Sahraniti upokojenog ne znači tek samo ga ukopati. Posredi je mnogo više od puke higijene življenja, običaja, ili brige za telo pokojnika.
U pitanju je činjenica vere. Konkretno (zapravo, najkonkretnije moguće) ostvarenje njenog simboličkog (obrednog) zaleđa.
Stvarnost obreda je ‒ simbolička.
Monaški pokrov je činjenica obreda.
Stvarnost pokrova je ‒ simbolička.
***
Sahraniti je, pre svega, pohraniti. Pohraniti, u smislu odložiti. Svesno i sa namerom odložiti. Odložiti sa poverenjem. Sa dobrom verom. Odložiti da bi, da bi u stanju odloženosti, u miru usnulog čekanja, dočekali Hristov trijumfalni povratak u svet usnulih.
I, njihovo ‒ veliko buđenje.
Trudom đakona Srđana Radojkovića postali smo bogatiji za jedno (nama novo, odavno zaboravljeno) iskustvo. To je iskustvo, uverljivo estetizovane, hristološke ikonizacije monaškog pokrova.
Ništa ovde nije slučajno.
Prehrišćanska drevnost se ogleda u tradiciji hrišćanskih starina.
Đakon opominje.
Smrt je nema. Ona uvek ćuti. Slika ‒ govori. Obraća se svima. Hristološki narativ monaških pokrova govori. Jezikom slike on priča priču.
Priču o Hristovoj krsnoj smrti. I, o ‒ vaskrsenju.
***
Monasi su ljudi. Monasi žive, monasi umiru. Ipak, monasi nisu (zapravo, oni to nikako ne bi smeli biti) obični ljudi. Od njih se očekuje više. Da žive čisto. I, da budu spremni da umru.
Da se ne uplaše. Da ne izgube nadu. Da, zbilja, veruju u spasenje koje svi čekaju.
Pokrov je – povoj. On je tu da (simbolički) sačuva seme života pohranjeno u tami zemlje. Da smrtnicima (u ovom slučaju monasima) učini bližom paradoksalnu ideju novog (budućeg) proklijavanja iz tog istog semena.
On je tu da (svojom slikovnošću) posvedoči.
Da popuni prazninu.
Njegovo nije da otkrije tajnu. Njegovo je da nasluti (buduće) otkrivenje tajne. Da osmisli i olakša vreme čekanja.
***
Krsni znak i stvarnost raspeća čine figuralnu osnovu pokrova. To je priča koju nam svaki od njih (na sebi svojstven način) priča.
Poput Prusta, paradoksalno, naš đakon (svojim pokrovima, kao da je u pitanju čudesna Ventejeva sonata) samu smrt čini manje strašnom.
Čak, manje verovatnom.
Ideal je: opuštenost. Opuštenost zasnovana na veri, pulsirajuća ikoničnost ritma molitve koja dolazi sa mesta Drugog. To je potrebno osetiti. To je potrebno doživeti.
Videti i čuti. Okusiti.
Prava ikona nikada ne miruje. Ona je uvek u pokretu. Zapravo, ona sama je pokret. Pokret bića ka sopstvenoj, eshatološki naznačenoj, drugosti. Radikalna drugost tako shvaćene ikone, ikone u pokretu, ritmički pulsirajuće ikone, sotiriološki dekomponuje osmrćeni habitus bića.
Grobno mesto (ontološki topos smrti) se preklapa sa matericom. Smrt sa spasenjem.
Rečima Sv. Jefrema:
…U materici /dok si bio/ za sebe
nisi znao,
niti od čega si, niti odakle si.
U Šeolu /dok si/ nećeš znati
gde ti je telo,
usnuo lutaćeš,
dok će ti um molitvom,
poput talasa u moru,
naokolo plutati.
Ritam molitve odražava ritam talasa. To je skrivena muzika bića. Nepregledni okean tajni iz kojeg izviru čuda. Razigranost Logosa o kojem svedoče Sv. Grigorije Bogoslov i Sv. Maksim Ispovednik.
***
Život nije statičan. Život je pokret. Oživeti, to je – pokrenuti se.
Zato mrtvi miruju. Miruju jer čekaju da budu pokrenuti. Nešto drugo, tj. neko Drugi, ih mora pokrenuti. Oni sami to ne mogu.
Bitan je prostor. Bitan je svet.
Pokrenutost figura oslikanih na monaškim pokrovima se ne događa u fizičkom prostoru. U prostoru čovekove svakodnevice. Odnos prema figuri i prema liku, prema prostoru i prema vremenu, (našeg đakona) svesno izlazi iz okvira mimetičkog.
On ne ponavlja. On ne oponaša. On varira. Ponavljanje motiva vodi dosadi. Variranje nas drži budnim.
Ponavljanje je ništa. Variranje je – muzika.
Starom Bahu bi se sve ovo, verujem, mnogo dopalo.
Đakon Srđan Radojković
***
Uzvišena vedrina i detinja neposrednost karakteriše stanje budnosti (usnulih i onih koji to nisu) likova upisanih u pokrove.
Njihova nenametljiva ljupkost je oslobođena od svake imperijalne taštine, od svega suvišnog.
Od svake grubosti i prisile.
Od svake nestrpljivosti i prenagljivanja. Jalovosti i laži. Usiljenosti.
Posredi je dobra mera decentno prisutne suzdržanosti i (još uvek tek naslućene) igre.
Igre koja će se tek razigrati.
Ništa nije lažno. Izveštačeno. Nadolazeća radost, radost budućega veka, da se naslutiti i to na samoj ivici tame.
Život će pobediti. Smrt će biti poražena.
Izvor: Moderna vremena: magazin za kulturu, društvena pitanja, pouku i zabavu, br. 2 (2018).
