Bogomajka sa mladencem i sv. Teodorom i Georgijem, Manastir Sv. Katarine, Sinaj oko 600. (Ikona koja je preživela ikonoborstvo)
Prva nedelja Velikog posta naziva se Nedelja pravoslavlja, tj. pravoverja ili pravilnog verovanja, i ona je ustanovljena kao uspomena na događaje koji su se zbivali tokom 8. veka, a koji su potresali kako Crkvu, tako i celokupno tadašnje društvo, te bili praćeni čak i krvavim sukobima gotovo celo jedno stoleće. I sve to se događalo zbog jedne, naizgled, sporedne stvari – ikone. Odnosno, problem oko koga su se sporili u to vreme bio je da li je slikanje ikonâ bogoprijatno ili bogohulno? A u samoj srži problem se sastojao u pitanju: da li je moguće naslikati Boga? Važno je naglasiti da je ovo bio crkveni problem, oko koga su se žestoko sukobljavali hrišćani među sobom, a ne sa nekima izvan Crkve.
Tako, ikonoboračka raspoloženja se javljaju još na samom početku 7. veka, i to među episkopima istočnih pokrajina Vizantijskog carstva. Oni koji su se protivili ikonama polazili su od uverenja, koje je bilo zasnovano na Jevanđelju, da je Bog nevidljiv, te zbog toga i neopisiv, bilo rečima – bilo bojama. Pošto Boga niko nikada nije video (Jn 1, 18a), kako onda slikar da naslika nekoga koga nikada nije video? Iz tog razloga su ikonopoštovanje smatrali idolatrijom, a slikanje ikona bogohuljenjem, pa su ikone zbog toga uništavali. A, moguće je i da je ovakva argumentacija bila inspirisana i tesnim kontaktima sa islamom, koji je striktno, do fanatizma, izbegavao likovnu predstavu božanstva. Pored toga, žestok progon poštovalaca ikona u 8. veku bio je i posledica nastojanja istočnih vladara, Lava III i Konstantina V, iz dinastije Isavrijanaca, da Crkvu potčine svojoj vlasti. Tako, dakle, sva ova previranja između ikonoboraca i ikonofila, dobijaju i svoju imperijalnu dimenziju, gde car Lav otvoreno staje na stranu ikonoboraca. Sve je to učinilo da mešanjem državne vlasti u ovaj spor on postane dublji, dugotrajniji, tragičniji i kompleksniji. Stoga, oko 730. godine car izdaje ukaz protiv poštovanja ikona, čemu se usprotivio carigradski patrijarh German, koji piše posebnu poslanicu braneći istinu ikonopoštovanja. Budući da se nije pokorio carskoj vlasti, patrijarh German je smenjen, dok je na njegovo mesto doveden Anastasije, koji je naginjao ikonoborstvu.
Prvi progoni poštovalaca ikona počeće sa Lavovim sinom Konstantinom, koga je narod podrugljivo nazivao Kopronimom (u prevodu – „Govnarom”). Ovaj car Konstantin Kopronim će kroz nekoliko godina obaviti kompletnu čistku episkopata, kako bi u tom pogledu osigurao sebi podršku od strane onih koji su mu bili lojalni. On će, zatim, 753. godine sazvati sabor koji će i formalno osuditi poštovanje ikona i izneti jasan zahtev da se sve ikone uklone iz hramova, javnih zgrada i privatnih domova hrišćana. Tako su episkopi bili izloženi pritisku carskog dvora da ikone i zvanično osude. A kada su to i učinili, odmah je nastalo žestoko gonjenje svih onih koji su ikone poštovali i pred njima se Bogu molili. Dakle, osiguravši se sankcijama ovog sabora, car je odmah počeo da sprovodi njegove odluke ognjem i mačem, tako da u našim kalendarima danas imamo mnogo onih koji su postradali upravo u ovom periodu, a koje mi proslavljamo kao svete mučenike.
Ruku na srce, među pobožnim svetom zaista je postojalo preterano poštovanje ikona, koje se često graničilo sa idolopoklonstvom i paganizmom. Takvi su strugali boju sa ikona i dodavali u liturgijsko vino, ili pričešće stavljali na ikonu, kako bi ga primili iz ruku svetitelja, i slično. Međutim, da li je zbog toga trebalo da budu isključeni iz crkvenog i društvenog života, da budu proganjani i ubijani? Da, jasno je da tamo gde prestane razum – počinje nasilje. Zato, čoveku ne treba mnogo pameti da ono što je bilo nekada dovede u vezu sa ovim što se zbiva sada u našoj Crkvi i državi. Jeste, vladike i patrijarsi su padali u zablude, bili korumpirani i lojalni zločinačkoj carskoj vlasti, sa kojom su udruženi razarali Crkvu i državu. Međutim, nisu uspeli u tom svom zlom naumu, i Hristos je pobedio, kao i uvek. Hristos će, tako, pobediti i sada, i to je jedino sigurno, uprkos svim progonima onih koji ustaju i glasno govore protiv zla i bezakonja.
Zato sa ogromnim žaljenjem gledamo kako se veliki deo našeg episkopata, na čelu sa patrijarhom, otuđio od svog naroda, priklonivši se kopronimima na vlasti, koji su od naše otadžbine načinili bunjište, jer to jedino i umeju. Gledamo kako oni koji bi trebalo da stradaju za istinu, istu fabrikuju, te umesto da budu živi istočnici znanja, postali su sejači bezumlja, trujući lažima i obmanama. Hristos je rekao da su blaženi prognani, a ne progonitelji (up. Mt 5, 10), zato radije biram da budem među prvima, makar među drugima bio i sâm patrijarh sa saborom episkopa. I ne, ne treba mi ni patrijarh ni četrdeset episkopa da mi „teološki“ objasne smisao pravde u Svetom Pismu, dok se krv naše omladine i mleko srpskog seljaka proliva našim ulicama i drumovima. Za to vreme oni jedni drugima besramno kače ordenja za beščašće i bezakonje, dok bi nama, da mogu, najradije nakačili omče oko vrata.
