Skoro sve što u materijalnom svetu službu služi, današnja nauka svrstava u neku grupu mašina: u mašine statične, dinamične, reflektorne. Sve se u našem vremenu istovetovalo s naukom: država i porodica, rad, volja i mašta, vera i moral. A nauka sve svodi na dejstvo i plebejstvo mašine. Izlaze pri tom vrlo vesele stvari; izlazi, recimo, da se priroda bavi pravljenjem mašina. Izlazi da se veliki instinkti sveta, u koje se kao u bogove pouzdavali i priroda i ljudi, da se ti instinkti sada prevode na formule motora.
Zanimljivo je da među statičke mašine (mašine pasivne, kod kojih dolazi u obzir samo snaga) da je nauka tu ubrojila i put, put uopšte. Čoveka protrne jeza kad to pročita. Neka bude tako za gvozdene pruge svih vrsta, za kabel vazdušnih željeznica, za tunele, za pokretne stepenice spratova, možda i za građene drumove i pločnike. Ali kako da se s tim istovetuju oni nečitki vijugavi znaci daljina koji se vide sa visova brda; oni tajanstveni drugovi naših samoća i misli i očiju, koji glaska ne puštaju od sebe ni danju ni noću, i koji nikakvu drugu silu nemaju do silu duhovnu. Staze, seljačke puteve, mladićske prečice, to probijaju mašta i slučaj i nužda, a ne račun. Ti „putevi“ su samo simvoli puta. Mudri Kinez Lao Tse ne kaže uzalud: „Put koji je put, nije put.“ Put je duhovni i sudbinski pravac, a ne pruga; i zato je jedan isti put za svakog čoveka drugi. Najveća većina puteva, kojom najviše miliona ljudi hoda i prolazi, to su staze poljske i šumske, klisure planinske, prevale među visovima, prevlake među ostrvima, mora, reke i jezera, linije u prostoru za misli i letenje. Šta od mašine ima živa voda sa svojim neumorom i nezadržajem? Šta mrtva voda, čiju hranu iz dubinskih izvora niko nikad nije video? Šta od mašine ima stazica koju utapkaju stoka i ljudi, ili prodere brdska voda, i koju zbriše nejačka travica, ili uguši survanac kamen? Šta od mašina ima vazdušna linija koja, ako hoćete, nikako i ne postoji!
Francuski pisac, Leon Dode kanda, imao je viziju koja je verovatno tačno slaganje sa jednom od čudesnih moći materije: viziju da su na poznatom alpijskom putu morali ostati tragovi od prelaza Napoleonove vojske. I ostali su, sigurno. Ostali su možda čak i tragovi od senki onih ljudi, životinja i stvari. I kad bi nekom novom silom materije, ili naših očiju, to odjedared postalo vidljivo — šta mislite, koliko bi, dva ili tri, ili ni dva potpuno istovetna puta pokazala se na tom jednom putu! Isti put je za svakog čoveka drugi! „Put koji je put, nije put.“
Šta ostaje od mašinskog dejstva puta kad padnu mrak ili magla, kad sneg zaveje? Slutnja čoveka, psa, konja ili irvasa, ili sudba njihova znače hod kroz daljinu mimo svih puteva. Ne samo da slep čovek ne može materijalnom snagom puta da se koristi, nego za okate ljude stoje na ukrstima i savijutcima putokazi, ili žive straže služe kao kazaljke, inače put postaje mistična sila i anarhija dejstva.
Svaki čovek zna čudesa, tajne i igre svoje ulice, čak i svoga pločnika. Zar mašina da je divna beogradska ulica Miloša Velikog, taj gipki obešeni most koji jednim iscelim talasom prebacuje ljude onamo u polja i šume, a tamo u groblje. Raskršće ulica Miloša Velikog i Nemanjine, to je, u mraznu večer, vrelo žut obzor, isprodevan crnim čeličnim žicama i drhtav od svetlih polja i čvorova. Ispod toga je ulica hlorotično lepa, puna mlečnih bledoća i svetlucavih pokretnih prašinica. I nepomična je kao platno na koje je pala teška uljana slika. Put koji se zaneo.
Pred Ministarstvom vojnim žandarm je zadržao nečiju zapregu. Za konje je to blagodat, jer su mrtvi umorni od vuče po ovom nemirno lepom gradu čije se ulice svaki dan drugojače penju i bacaju, kao putevi stradanja. Glave konja se oborile skoro na ravno sa kičmama; uši im natrag začešljane; grive nisu resate i ne vide se. Te mekane, neodređene, besvesne, kao od vune načinjene glave, jednako se prevaljuju jedna na drugu. Od umora, od sanjivosti. Trupovi se razaznaju samo kao masa. Žandarm izgleda kao ubijen od jake svodne lampe pod koju je stao odviše neposredno. Sve oko njega u toliko više se čini gruda od poteza i bezimene materije. Žandarm bi se zbunio da ga ko za put zapita.
Nešto dalje od ugla, pred jednom kućom, čudna prilika, sva od krpa, filmski kruta i poslušna, jednako uleće i izleće na otvorenu kapiju, i unosi s ulice u kuću teret. Teški dnevni posao dali su tom radniku da svrši u vreme umora večernjeg. Kratke noge, od gore do dole jednako debele i suknaste; stopala se ne izdvajaju, noge se završavaju sa dva buća od krpetina. I glava je u krpama. A na ramenima tovar koliki i nosač. To Arnautin unosi cepke koje će sutra da struže. Žuri, žuri se sa poniznom i požrtvovnom žurbom zakasnelih. Noge su mu sve manje i manje uspravne, i sve kraće što se više krive. Posrću; stopalo gazi stopalo. Samo se prsa drže ispod dronjaka tvrda kao kamen.
Žurba radnika po putanjici bezmerno je tužna. Putanjica je sve ista, a opet svaki put druga, kao da taj čovek od krpa ima sto sudbina. I nemaju te putanjice nikakve veze sa putem koji se zove ulica Miloša Velikog. Mrak se zgušnjava, noge radnika nestaju, staza po kojoj teret ide čas je duža čas je kraća, teret podskakuje, vrluda, klanja. Sa slabljenjem snaga radnik zaboravlja i najkraći put, i kapiju, i nadnicu. Samo se pati. Spoljašnji pritisak tereta vidi se i kroz pomrčinu; unutrašnji pritisak se sluti negde u krpama.
Kad ubaci sve drvo u dvorište, uneće sigurno koju cepku u šupu, ili u neku kolebu od suhog granja u dnu dvorišta, i, raskrvavljenih ruku, leći će tu da spava, tako kao da su ga posle nesrećnog slučaja ubacili pod najbliži krov da na brzu ruku umre.
I tako će kinetika preći u statiku. I može se do sutra ujutro i taj radnik zabeležiti međ statične mašine. Ali ne; sutra ujutro, kad zadrhte od mlade svetlosti sva okna u ulici Miloša Velikog, Arnautin će ustati i stati međ one cepke kao na svoje imanje. Testeriće, cepaće, i prevući će ceo teret još jedared. U mrak, uzeće ono nešto dinara, i, fantom od krpa, izaći će, staće na uglu gde zastaju svi koji žive od danas do sutra, pogledaće put, i sve će mu biti tuđe. Zamisliće možda neku vazdušnu liniju kojom će sutradan stići do tereta nasušnog i ležišta slučajnog.
I onda, mali fantom od krpa naoružan dvema strahovitim sekirama, poći će, zateturaće, miran i poslednji, ne zna sam kuda, i neće osetiti da igde na njegovu putu ima ikakve zakonosti, mašinske ili ljudske.
Misterij puteva i staza je veliki; najveći. Sve životno kretanje dešava se po horizontalnim putevima pred nama; sve duhovno kretanje po vertikalnim putevima nad nama. Velikim delom, čoveku nije dato da bira put, nego samo da suđeni put primi i zavoli. A i kad prividno bira put, otiskuje se stvarno u neznano i tajanstveno. Kuda vodi izabrani put? U rezultat? Platon je zapisao: „…a što nazivamo rezultatima samo su početci“. To jest, simvoli za nove putokaze i puteve. Nema poznatog puta, istog puta. Ona čuvena „stazica između sela i groblja“, kojom svi moraju, nije li ona ni jedna, ni ista. Za neke je duga preduga, za neke kratka, nemilosrdno kratka. Za neke znači napredak i rast, za neke sušu i venjenje. Na putiću od sela do groblja ispisane su sve ljudske sudbine, od kojih dve nisu iste. Zato što putevi kriju najveće tajne, zato tako užasno ćute. S obe strane puta njive pucketaju, voćnjaci ćućore, šume huje i poškripljuju, ali put je zakovano nem, zapečaćeno nem.
Izvor: Isidora Sekulić, Stopama Hristovim (Odabrani zapisi), prir. B. Pantelić, Beograd: Otačnik, 2019, 81-85.
