Скоро све што у материјалном свету службу служи, данашња наука сврстава у неку групу машина: у машине статичне, динамичне, рефлекторне. Све се у нашем времену истоветовало с науком: држава и породица, рад, воља и машта, вера и морал. А наука све своди на дејство и плебејство машине. Излазе при том врло веселе ствари; излази, рецимо, да се природа бави прављењем машина. Излази да се велики инстинкти света, у које се као у богове поуздавали и природа и људи, да се ти инстинкти сада преводе на формуле мотора.
Занимљиво је да међу статичке машине (машине пасивне, код којих долази у обзир само снага) да је наука ту убројила и пут, пут уопште. Човека протрне језа кад то прочита. Нека буде тако за гвоздене пруге свих врста, за кабел ваздушних жељезница, за тунеле, за покретне степенице спратова, можда и за грађене друмове и плочнике. Али како да се с тим истоветују они нечитки вијугави знаци даљина који се виде са висова брда; они тајанствени другови наших самоћа и мисли и очију, који гласка не пуштају од себе ни дању ни ноћу, и који никакву другу силу немају до силу духовну. Стазе, сељачке путеве, младићске пречице, то пробијају машта и случај и нужда, а не рачун. Ти „путеви“ су само символи пута. Мудри Кинез Лао Тсе не каже узалуд: „Пут који је пут, није пут.“ Пут је духовни и судбински правац, а не пруга; и зато је један исти пут за сваког човека други. Највећа већина путева, којом највише милиона људи хода и пролази, то су стазе пољске и шумске, клисуре планинске, превале међу висовима, превлаке међу острвима, мора, реке и језера, линије у простору за мисли и летење. Шта од машине има жива вода са својим неумором и незадржајем? Шта мртва вода, чију храну из дубинских извора нико никад није видео? Шта од машине има стазица коју утапкају стока и људи, или продере брдска вода, и коју збрише нејачка травица, или угуши сурванац камен? Шта од машина има ваздушна линија која, ако хоћете, никако и не постоји!
Француски писац, Леон Доде канда, имао је визију која је вероватно тачно слагање са једном од чудесних моћи материје: визију да су на познатом алпијском путу морали остати трагови од прелаза Наполеонове војске. И остали су, сигурно. Остали су можда чак и трагови од сенки оних људи, животиња и ствари. И кад би неком новом силом материје, или наших очију, то одједаред постало видљиво — шта мислите, колико би, два или три, или ни два потпуно истоветна пута показала се на том једном путу! Исти пут је за сваког човека други! „Пут који је пут, није пут.“
Шта остаје од машинског дејства пута кад падну мрак или магла, кад снег завеје? Слутња човека, пса, коња или ирваса, или судба њихова значе ход кроз даљину мимо свих путева. Не само да слеп човек не може материјалном снагом пута да се користи, него за окате људе стоје на укрстима и савијутцима путокази, или живе страже служе као казаљке, иначе пут постаје мистична сила и анархија дејства.
Сваки човек зна чудеса, тајне и игре своје улице, чак и свога плочника. Зар машина да је дивна београдска улица Милоша Великог, тај гипки обешени мост који једним исцелим таласом пребацује људе онамо у поља и шуме, а тамо у гробље. Раскршће улица Милоша Великог и Немањине, то је, у мразну вечер, врело жут обзор, испродеван црним челичним жицама и дрхтав од светлих поља и чворова. Испод тога је улица хлоротично лепа, пуна млечних бледоћа и светлуцавих покретних прашиница. И непомична је као платно на које је пала тешка уљана слика. Пут који се занео.
Пред Министарством војним жандарм је задржао нечију запрегу. За коње је то благодат, јер су мртви уморни од вуче по овом немирно лепом граду чије се улице сваки дан другојаче пењу и бацају, као путеви страдања. Главе коња се обориле скоро на равно са кичмама; уши им натраг зачешљане; гриве нису ресате и не виде се. Те мекане, неодређене, бесвесне, као од вуне начињене главе, једнако се преваљују једна на другу. Од умора, од сањивости. Трупови се разазнају само као маса. Жандарм изгледа као убијен од јаке сводне лампе под коју је стао одвише непосредно. Све око њега у толико више се чини груда од потеза и безимене материје. Жандарм би се збунио да га ко за пут запита.
Нешто даље од угла, пред једном кућом, чудна прилика, сва од крпа, филмски крута и послушна, једнако улеће и излеће на отворену капију, и уноси с улице у кућу терет. Тешки дневни посао дали су том раднику да сврши у време умора вечерњег. Кратке ноге, од горе до доле једнако дебеле и сукнасте; стопала се не издвајају, ноге се завршавају са два бућа од крпетина. И глава је у крпама. А на раменима товар колики и носач. То Арнаутин уноси цепке које ће сутра да струже. Жури, жури се са понизном и пожртвовном журбом закаснелих. Ноге су му све мање и мање усправне, и све краће што се више криве. Посрћу; стопало гази стопало. Само се прса држе испод дроњака тврда као камен.
Журба радника по путањици безмерно је тужна. Путањица је све иста, а опет сваки пут друга, као да тај човек од крпа има сто судбина. И немају те путањице никакве везе са путем који се зове улица Милоша Великог. Мрак се згушњава, ноге радника нестају, стаза по којој терет иде час је дужа час је краћа, терет подскакује, врлуда, клања. Са слабљењем снага радник заборавља и најкраћи пут, и капију, и надницу. Само се пати. Спољашњи притисак терета види се и кроз помрчину; унутрашњи притисак се слути негде у крпама.
Кад убаци све дрво у двориште, унеће сигурно коју цепку у шупу, или у неку колебу од сухог грања у дну дворишта, и, раскрвављених руку, лећи ће ту да спава, тако као да су га после несрећног случаја убацили под најближи кров да на брзу руку умре.
И тако ће кинетика прећи у статику. И може се до сутра ујутро и тај радник забележити међ статичне машине. Али не; сутра ујутро, кад задрхте од младе светлости сва окна у улици Милоша Великог, Арнаутин ће устати и стати међ оне цепке као на своје имање. Тестериће, цепаће, и превући ће цео терет још једаред. У мрак, узеће оно нешто динара, и, фантом од крпа, изаћи ће, стаће на углу где застају сви који живе од данас до сутра, погледаће пут, и све ће му бити туђе. Замислиће можда неку ваздушну линију којом ће сутрадан стићи до терета насушног и лежишта случајног.
И онда, мали фантом од крпа наоружан двема страховитим секирама, поћи ће, затетураће, миран и последњи, не зна сам куда, и неће осетити да игде на његову путу има икакве законости, машинске или људске.
Мистериј путева и стаза је велики; највећи. Све животно кретање дешава се по хоризонталним путевима пред нама; све духовно кретање по вертикалним путевима над нама. Великим делом, човеку није дато да бира пут, него само да суђени пут прими и заволи. А и кад привидно бира пут, отискује се стварно у незнано и тајанствено. Куда води изабрани пут? У резултат? Платон је записао: „…а што називамо резултатима само су почетци“. То јест, символи за нове путоказе и путеве. Нема познатог пута, истог пута. Она чувена „стазица између села и гробља“, којом сви морају, није ли она ни једна, ни иста. За неке је дуга предуга, за неке кратка, немилосрдно кратка. За неке значи напредак и раст, за неке сушу и вењење. На путићу од села до гробља исписане су све људске судбине, од којих две нису исте. Зато што путеви крију највеће тајне, зато тако ужасно ћуте. С обе стране пута њиве пуцкетају, воћњаци ћућоре, шуме хује и пошкрипљују, али пут је заковано нем, запечаћено нем.
Извор: Исидора Секулић, Стопама Христовим (Одабрани записи), прир. Б. Пантелић, Београд: Отачник, 2019, 81-85.
