Barselona
Putanja kapitalističke univerzalizacije bića u telu novca najpre se kreće na dole a potom na gore. Tokom pokoravanja zemlje išla je na dole, puštajući sve dublje svoje otrovne pipke u nju. A otelovljenje vrednosti u novcu imalo je privid realnosti kroz garanciju kursa u zlatu. Ekvivalent ovog procesa je Hristovo utelovljenje.
Tokom osvajanja kosmosa kreće se na gore, kontaminirajući vazduh radioaktivnim zracima. Vrednost je sada rastelovljena, što nakon ukidanja zlatne materijalne podloge novca (15. avgusta 1971) postaje kristalno jasno. Ekvivalent takve rapidne finasijalizacije je Hristos koji se vazneo na nebo ali je svojim učenicima poslao Svetog Duha (Ukoliko želimo da se i dalje držimo Marksovog poređenja Hrista sa novcem).
Svođenje svih bića i njihovih međusobnih relacija ne samo na predmetni, već na monetarni odnos, tj. na novac, kakvo se u potpunosti ostvaruje tek sa savremenom finansijalizacijom kapitala, Marks i Engels su proročki predvideli još u Manifestu upečatljivo opisujući spiritualizujuću („sve što je čvrsto i ustavljeno pretvara se u dim“) i apstrahujuću delatnost buržoazije:
„Gde god je došla na vlast, bužoazija je razorila sve feudalne, patrijahalne i idilične odnose. Ona je nemilosrdno pokidala šarolike feudalne veze koje su čoveka vezivale za njegovog prirodnog pretpostavljenog, i nije ostavila između čoveka i čoveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa, osim bezdušnog „plaćanja u gotovu“. Ona je u ledenoj vodi sebičnog računa utopila svete drhtaje pobožnog zanosa, viteškog oduševljenja, malograđanske sentimentalnosti. Ona je lično dostojanstvo pretvorila u prometnu vrednost i na mesto bezbrojnih povelja priznatih i izvojevanih sloboda stavila jednu besavesnu slobodu trgovine. Ona je, jednom reči, na mesto eksploatacije prikrivene verskim i političkim iluzijama stavila otvorenu, besramnu, direktnu, surovu eksploataciju. Buržoazija je sa svih dotad uvažavanih profesija, na koje se gledalo sa strahopoštovanjem, skinula svetiteljski oreol. Ona je lekara, pravnika, sveštenika, pesnika i naučnika pretvorila u svoje plaćene najamne radnike. Buržoazija je sa porodičnog odnosa zderala dirljivi sentimentalni veo i svela na čisto novčani odnos.“ (Karl Marks i Fridrih Engels, Manifest Komunističke partije)
Sloboda, jednakost, vlasništvo i Epl!
Prateća ideologija kapitalističke univerzalizacije (tj. imperijalizma), i finansijalizacije kakva sve telesne i duševne sile, skoro bez ostatka, zaposeda logikom viška vrednosti, postaje sve fluidnija.
Što se više ideološka nadgradnja useca u tela, ona se čini sve više odvojenom od svoje materijalne baze.
Vrhunac tog procesa je navodna smrt svih ideologija u post-modernizmu. Ali ovo ideološko odumiranje ne znači ništa drugo nego da je ideologija sve do kosti, prožela sva tela kojima upravlja kapital unutar društvenih relacija kapitalističke proizvodnje.
Zato pandan postmoderne nije rastelovljena duhovnost new age-a, već „duhovno“ hrišćanstvo kakvo ipak računa sa nekim telom, makar vaznesenim izvan zemaljskog horizonta. Makar skrivenim od pogleda pogleda čak i ekološki senzitivnih očiju. Makar otelovljenog u nevidljivim dečijim telima u oblacima prašine u fabrikama za reciklažu u Bangladešu. Makar otelovljenog u mršavim ručicama u rudnicima koltana u Kongu. Makar otelovljenog u mrtvim telima radnika samoubica u Kineskom megalopolisu Šenžen, gde Fokskon žrtvuje njihovu krv Ajfonu u slavu Epla.
Kapitalistička spiritualizacija ima malu ideološku predistoriju.
Uspostavom kapitalističke tržišne ekonomije kao dominantnog načina proizvodnje, nakon svetske pobede (potencijalno progresivnih i istovremeno rekacionarnih) ideja prosvetiteljstva, kroz političku hegemoniju mlade buržoazije uspostavljena je nova ideologija kakva je odgovarala novom društvu robne proizvodnje: Meritokratski etos koji je obećavao vertikalnu prohodnost čitavog stanovništva, vrednujući ljude ne više prema tituli, imenu i krvi nego, navodno, prema: sposobnostima, talenatima, vrednoći, itd. To je podrazumevalo razvlašćivanje starih bogataša, velposednika po naslednom pravu plave krivi ili po božanskom pravu crkvenog autoriteta: Aristokrata, plemstva, episkopata zajedno sa tzv višim klirom, kao i bogatih manastira čija je imovina često pretvarana u školske centre, ali čije su šume i pašnjaci koje do tada koristio i ubogi božiji narod, privatizovani i doslovno ograđeni, a narod je prepušten: ili gladi ili napuštanju sela i prodaji sopstvenog tela kao radne snage u nadnično ropstvo gradskoj buržoaziji. Ovo zlo koje se uvek vraća je poznato kao „prvobitna akumulacija kapitala“ i rađanje proleterijata.
Moto Francuske revolucije: „Sloboda, jednakost, bratstvo,„istovremeno je i parola novorođene buržoazije I borbeni poklič novorođenog proletarijata u borbi sa tom istom buržoazijom.
Buržujski suverenitet, utemeljen na pravu privatnog vlasništva proklamovao je slobodu, koja je sloboda delovanja i govora za sve ali bez mogućnosti da se glas onih koji nemaju ništa uopšte čuje. Buržujska jednakost je pravna fikcijia jednakosti radikalno nejednakih građana u sasvim asimetričnom ekonomskom i društvenom položaju. A buržujsko bratstvo je klasni mir između tlačitelja i potlačenih ujedinjenih u imaginarno jedinstvo jednog istog naroda u antagonističkom stavu prema drugima narodima.
Proleterska sloboda, upravo znači oslobođenje od ovako opisanog jarma buržujskog shvatanja slobode, jednakosti i bratstva kao pokrića za tlačenje sopstvene „slabije braće“/sestara u ime nacionalnog suvereniteta utemeljenog na privatnom vlasništvu nekolicine.
Tu jednakost više nije pravna fikcija, čak ni jednakost polaznih šansi u trci za nekoliko mesta pod škrtim meritokratskim „suncem.„Jednakost znači, solidarnost svih u jednakom uvažavanju različitih potreba i raznovrsnih mogućnosti svakog ponaosob. Dok proletersko bratsvo znači, najpre, borbeno jedinstvo ugnjetenih bez obzira na to kojoj etničkoj grupi, veri, ili teritoriji određene buržujske „suverenosti“ pripadaju, a zatim i bratsvo svih ljudi i izvan-ljudskih bića u ljubavi svih sa svima – ili komunizmu.
Posthrišćanstvo na nebu, postmoderna na zemlji
Pretpostavke prosvetiteljstva i deizma, ideoloških korelata tokom optimističnog razvoja kapitalizma bile su:
1.vera u progres i 2. podela valsti po principu, Bog na nebu, sekularna vlast na zemlji.
Dakle, caru carevo a Božije Bogu. Prvi su zbačeni s trona a poslednji je pronan na nebesa. Nebo je zaključano a sva nada je položena u budućnost zemlje kojom suvereno vlada narod: bilo „Le People“ s leva ili „Volk“ s desna.
Međutim, sa pesimizmom tzv. post-industrijskog kapitalizma i mračnim prospektom neobliberalizma, princip sekularizma je, više manje, ostao na snazi, ali je prosvetiteljska vera u progres višestruko uzdrmana postmodernizmom, kao novom dominantnm ideolškom nadgradnjom izmenjenih uslova proizvodnje i tržišne razmene.
U svojim varijacijama, post-modernizam je zajednička ideologija i tlačitelja i potlačenih koja briše jasnu granicu između njih (pa ste „šef“ dok kao samozaposleni izrabljujete sami sebe, u korist krupnog kapitala).
Uostalom, svaka priča o klasama i klasnoj borbi, napuštena je kao jedan od „velikih narativa“ moderne. Preorjentacija leve kritike na kapilarne odnose moći uz forsiranje fleksibilnosti (bezbrojnih) identita, odražava i podržava postfordističku organizaciju rada u nesigurnim uslovima malih jedinica, afirmiše pseudo-slobodu projektnog poslovanja, pa se tako – uz autsorsing industrije izvan kapitalističkih centara moći gde umovi caruju, na polufeudalnu kapitalističku periferiju zemalja u razvoju (ili tranziciji) gde jeftina radna snaga klade valja, odakle profit ponovo odlazi u centre gde „umovi“ caruju – gubi svaka nada u izlazak i z ovog začaranog kruga, svaka nada u progres ka bilo čemu drugom…
Drang nach Osten
Beskrupuloznost kapitala, nakon raspada pretećeg SSSR-a i posledičnog pretvaranja zemalja tzv. realnog socijalizma (devastiranih pljačkaškim privatizacijama) u zemlje večite „tranzicije“ u preostali režim tržišne proizvodnje i raspodele koji ne mari ni za šta drugo sem za trenutni maksimalni profit, neko vreme se pravdala upravo njihovom nedovršenom tranzicijom u slobodni svet demokratije i kapitalizma.
Međutim, novu buržoasku revoluciju – sveopšte neoliberalno razaranje i demokratije i svih ustaljenih društvenih normi svuda (poput svima dostupnog zdravstva, školovanja, stanovanja, penzija, koliko-toliko regulisanh odnosa rada i kapitala, itd), nije više bilo moguće opravdati idealima slobode pojedinaca (i potvrđivanjem njihove vrednosti kroz duh preduzetnišva) u suprotnisti sa totalitarnom pretnjom „socijalizma“ – jer socijalističko strašilo se raspalo.
Poništenje elementarnog dostojanstva čoveka (kakvo je, pod stalnim pritiskom SSSR-a sa strane i radničkih pokreta iznutra, bilo živo i u zapadnim kapitalističkim „državama blagostanja“) uz uništavanje minimalnih ostataka društvene čovečnosti u savremenom finansijskom kapitalizmu, zahtevalo je novu ideološku nadgradnju. Pa je antidemokratski, surovi, neoliberalizam koji većinu stanovništva planete isključuje iz neophodnog udela u društvenom proizvodu a mnoge jednostavno prepušta smrti, našminkan “ all Inclusive “ postmodernizmom koji „brine za prava“ svih mogućih i nemogućih manjina kakve kapitalistička kulturna proizvodnja identiteta umnožava brže nego sopstveni profit, tako da njihov zbir prevazilazi svaku realno zamislivu većinu. Pošto treba odbraniti prava a ne ljude, uvek se može pronaći neka kategorija koja nije ispoštovana. Uostalom privid je da na teritorijama bogatim energentima uopšte ima ljudi. Uistinu tu postoje samo sirovine i prazno tlo s kojim se sudaraju NATO bombe – njihovim sudaranjem nastaju ljudska prava.
Drži um u ideologiji i ne očajavaj!
Postmodernizam kao i svaka ideologija laž meša sa istinom, koristeći istinski emancipatornu retoriku u svrhu gušenja emancipatornih ideja i praksi. Možda je najilustrativniji primer termin „evrocentrizam“ koji je skovao veliki marksistički teoretičar i borac za „treći svet“ Samir Amin kako bi njime objasnio neprestanu sistemsku ekonomsku diskriminaciju tzv „globalnog juga“ u odnosima nejkednakosti na svetskom tržištu – da bi isti termin pod, po tastaturi u egzotičnom ritmu razigranim prstima, akademskih pregalaca postkolonijalnih „studija“ (pogotovo u zemljama koje nikad nisu imale kolonije), postao šibolet održavanja kapitalističkog statusa kvo (baš naročito u perifernim kolonijama kapitala). Jer u postmodernim uslovima uporedo sa tržišnim prisvajanjem, komodifikacijom i medijskom promocijom emancipatornih ideja detoksifikovanih kroz kvazi-emancipatorne prakse, odvija se i njihova dekonstruktivistička denuncijacija, pošto su nastale ili se mahom razvile u famoznoj kolonijalnoj Evropi.
Nije isto boriti se fanonovski pisaćom mašinom kao mašinkom, i biti stipendista nekog fonda Franca Fanona, brkajući antikolonijalnu borbu sa post-kolonijalnim studijama.
U društvu rizika, u „drugoj modernosti/Zweite Moderne“ (po izrazu Urliha Beka) ništa nije sigurno sem globalnog zagrevanja u vatri petrodolara uz ekološki dim postmodernosti, dok piromani zahtevaju spektakularnu manifestaciju svih mogućih „prava“ za sve, ali bez prava na nadu.
Po rečima Freda Džejmsona, „posmoderna bi mogla biti tek nešto malo više od prelaznog perioda između dve faze kapitalizma“ (Fredric Jameson, Postmodernism, or, the Cultural Logic of Late Capitalism).
Dakle, tekuće globalno restrukturisanje starih ekonomskih formi ne izvodi nas nužno iz kapitalizma već nas prevodi tek iz jedne njegove etape u drugu, ali isto tako u drukčiju fazu imperijalizma (ukoliko usvojimo Lenjinovu tezu da je to poslednji stadijum kapitalističke bolesti), koji ipak, kako je to pokazala još Roza luksemburg (Roza Luksemburg, Akumulacija kapitala), uvek podrazumeva intervenciju države i njeno nasilje. Nova faza kapitalizma, prema tome znači i novu fazu državno-privatnog militarizma.
Ova otrovna situacija mogla bi sebi samoj biti protivotrov, pošto se iz bezizlaza rađa pesimistička nada: „Da bi se predvidelo da će se novi međunarodni proletarijat (uzimajući oblike kakve mi još ne možemo zamisliti) sigurno pomoliti iz ovog konvulzivnog preokreta, nije neophodan prorok: mi sami smo, međutim, još uvek u procepu, i niko živ ne može reći koliko ćemo još dugo ostati tamo“ (Fredric Jameson, Postmodernism, or, the Cultural Logic of Late Capitalism).
Socijalistički projekat je srušen, kapitalistički se urušava u razornoj dekadenciji, propast je već naišla i ako smo priterani uza zid, znači da ćemo proći kroz zid – nema opipljive alternative izuzev komunizma. Dobra će ili biti zajednička ili sledi istrebljenje u borbi oko resursa.
Ugovor
Mi već živimo u apokaliptičkom „post-hrišćanskom“ društvu. Hrišćani su uvek već post-hrišćani, jer je svet (koji u zlu leži) nakon Hristovog raspeća post hrišćanski – njegovo današnje apokaliptično lice je kapitalizam.
Možda je bilo „prirodno“ da mladi kapitalizam procveta u hrišćanskoj sredini, ali izvoditi ga direktno iz hrišćanstva, kako kaže Pazolini, bilo bi „kontradiktorno jer buržoazija nije religiozna, iako joj je bilo od koristi to da se tako cinično oslanja na Crkvu i da na taj način opravdava svoje zločine.“
Još je gore smatrati da bi kapitalističko društvo ikada moglo biti hrišćansko, jer na kraju krajeva, „stvarni Bog buržujskog društva je novac“ (Marks Jevrejsko pitanje). Ovaj truizam „In God We Trust“ upisan je u sam sakrament jedinstva današnjeg kapitalističkog sveta: „sveti dolar“, u kome nastaje „iz mnoštva jedno“ (E pluribus unum).
Moderni društveni ugovor je pakt sa đavolom koji podrazumeva stalnu dostavu nafte u zamenu za vojnu zaštitu, a Petrodolar je valuta ove transakcije (uskoro će to biti energo-dolar vezan za bilo kakvu iskoristivu energiju uključujući sam život – biodolar). To je, takoreći, savremena crvena aždaja sa sedam glava i sedam kruna (Otk 13, 3) koje čine naftne kompanije: 1. BP (Britanija), 2. Chevron (Standard Oil of California), 3. (Texaco+Gulf) (SAD), 4. Royal Dutch Shell (Britanija/Holandija – Royal Dutch + Shell), 5. Esso/Exxon (Standard Oil of New Jersey+Mobil+Standard Oil Company of New York), 6. Saudi Aramco (Saudijska Arabia), 7. Total SA (Francuska), njihova sila je NATO (petro-juan, je tek đavo koji bezuspešno izgoni đavola). Vladajući režim je „pax Amerikana“, ali ono što je nekada o Rimu pisao Pavle „kad kažu mir i dobro tada će na njih naići propast“ (1Sol 5, 39) važi do danas za svaki „novi Rim“ i „Vavilon“
Novac koji „ne zna za gospodara“ (l’argent n’a pas de maître – izreka koju navodi Marks u Pariskom manuskriuptu), istovremeno je i „bog ovoga sveta“ (2 Kor 2, 44), i car ovoga veka, i spona između gospodara (boga i cara) i podanika. Hristos, ipostasni – anti-bog, anti-car, i anti-novac, odbacio je sve ovo, rekavši: dajte caru carevo a Božije Bogu!
Ovo, kao što ćemo videti, sigurno ne znači nikakvu podelu kompetencija na duhovnu i profanu sferu. Ukoliko bi se u Hristovim rečima i tražio nekakav princip sekularizma, onda on ne bi smeo označavati samo emancipaciju države od religioznog upliva, već, pre svega, emancipaciju same vere od religijskog otuđenja kroz imanentizaciju trancedencije u Hristu. Što nije autarkično povlačenje u drugi, bolji svet, već njegova anticipacija, u brizi oko njega i borbi za njega.
