Путања капиталистичке универзализације бића у телу новца најпре се креће на доле а потом на горе. Током покоравања земље ишла је на доле, пуштајући све дубље своје отровне пипке у њу. А отеловљење вредности у новцу имало је привид реалности кроз гаранцију курса у злату. Еквивалент овог процеса је Христово утеловљење.
Током освајања космоса креће се на горе, контаминирајући ваздух радиоактивним зрацима. Вредност је сада растеловљена, што након укидања златне материјалне подлоге новца (15. августа 1971) постаје кристално јасно. Еквивалент такве рапидне финасијализације је Христос који се вазнео на небо али је својим ученицима послао Светог Духа (Уколико желимо да се и даље држимо Марксовог поређења Христа са новцем).
Свођење свих бића и њихових међусобних релација не само на предметни, већ на монетарни однос, тј. на новац, какво се у потпуности остварује тек са савременом финансијализацијом капитала, Маркс и Енгелс су пророчки предвидели још у Манифесту упечатљиво описујући спиритуализујућу („све што је чврсто и устављено претвара се у дим“) и апстрахујућу делатност буржоазије:
„Где год је дошла на власт, бужоазија је разорила све феудалне, патријахалне и идиличне односе. Она је немилосрдно покидала шаролике феудалне везе које су човека везивале за његовог природног претпостављеног, и није оставила између човека и човека никакву другу везу осим голог интереса, осим бездушног „плаћања у готову“. Она је у леденој води себичног рачуна утопила свете дрхтаје побожног заноса, витешког одушевљења, малограђанске сентименталности. Она је лично достојанство претворила у прометну вредност и на место безбројних повеља признатих и извојеваних слобода ставила једну бесавесну слободу трговине. Она је, једном речи, на место експлоатације прикривене верским и политичким илузијама ставила отворену, бесрамну, директну, сурову експлоатацију. Буржоазија је са свих дотад уважаваних професија, на које се гледало са страхопоштовањем, скинула светитељски ореол. Она је лекара, правника, свештеника, песника и научника претворила у своје плаћене најамне раднике. Буржоазија је са породичног односа здерала дирљиви сентиментални вео и свела на чисто новчани однос.“ (Карл Маркс и Фридрих Енгелс, Манифест Комунистичке партије)
Слобода, једнакост, власништво и Епл!
Пратећа идеологија капиталистичке универзализације (тј. империјализма), и финансијализације каква све телесне и душевне силе, скоро без остатка, запоседа логиком вишка вредности, постаје све флуиднија.
Што се више идеолошка надградња усеца у тела, она се чини све више одвојеном од своје материјалне базе.
Врхунац тог процеса је наводна смрт свих идеологија у пост-модернизму. Али ово идеолошко одумирање не значи ништа друго него да је идеологија све до кости, прожела сва тела којима управља капитал унутар друштвених релација капиталистичке производње.
Зато пандан постмодерне није растеловљена духовност new age-а, већ „духовно“ хришћанство какво ипак рачуна са неким телом, макар вазнесеним изван земаљског хоризонта. Макар скривеним од погледа погледа чак и еколошки сензитивних очију. Макар отеловљеног у невидљивим дечијим телима у облацима прашине у фабрикама за рециклажу у Бангладешу. Макар отеловљеног у мршавим ручицама у рудницима колтана у Конгу. Макар отеловљеног у мртвим телима радника самоубица у Кинеском мегалополису Шенжен, где Фокскон жртвује њихову крв Ајфону у славу Епла.
Капиталистичка спиритуализација има малу идеолошку предисторију.
Успоставом капиталистичке тржишне економије као доминантног начина производње, након светске победе (потенцијално прогресивних и истовремено рекационарних) идеја просветитељства, кроз политичку хегемонију младе буржоазије успостављена је нова идеологија каква је одговарала новом друштву робне производње: Меритократски етос који је обећавао вертикалну проходност читавог становништва, вреднујући људе не више према титули, имену и крви него, наводно, према: способностима, таленатима, вредноћи, итд. То је подразумевало развлашћивање старих богаташа, велпоседника по наследном праву плаве криви или по божанском праву црквеног ауторитета: Аристократа, племства, епископата заједно са тзв вишим клиром, као и богатих манастира чија је имовина често претварана у школске центре, али чије су шуме и пашњаци које до тада користио и убоги божији народ, приватизовани и дословно ограђени, а народ је препуштен: или глади или напуштању села и продаји сопственог тела као радне снаге у наднично ропство градској буржоазији. Ово зло које се увек враћа је познато као „првобитна акумулација капитала“ и рађање пролетеријата.
Мото Француске револуције: „Слобода, једнакост, братство,„истовремено је и парола новорођене буржоазије И борбени поклич новорођеног пролетаријата у борби са том истом буржоазијом.
Буржујски суверенитет, утемељен на праву приватног власништва прокламовао је слободу, која је слобода деловања и говора за све али без могућности да се глас оних који немају ништа уопште чује. Буржујска једнакост је правна фикцијиа једнакости радикално неједнаких грађана у сасвим асиметричном економском и друштвеном положају. А буржујско братство је класни мир између тлачитеља и потлачених уједињених у имагинарно јединство једног истог народа у антагонистичком ставу према другима народима.
Пролетерска слобода, управо значи ослобођење од овако описаног јарма буржујског схватања слободе, једнакости и братства као покрића за тлачење сопствене „слабије браће“/сестара у име националног суверенитета утемељеног на приватном власништву неколицине.
Ту једнакост више није правна фикција, чак ни једнакост полазних шанси у трци за неколико места под шкртим меритократским „сунцем.„Једнакост значи, солидарност свих у једнаком уважавању различитих потреба и разноврсних могућности сваког понаособ. Док пролетерско братсво значи, најпре, борбено јединство угњетених без обзира на то којој етничкој групи, вери, или територији одређене буржујске „суверености“ припадају, а затим и братсво свих људи и изван-људских бића у љубави свих са свима – или комунизму.
Постхришћанство на небу, постмодерна на земљи
Претпоставке просветитељства и деизма, идеолошких корелата током оптимистичног развоја капитализма биле су:
1.вера у прогрес и 2. подела валсти по принципу, Бог на небу, секуларна власт на земљи.
Дакле, цару царево а Божије Богу. Први су збачени с трона а последњи је пронан на небеса. Небо је закључано а сва нада је положена у будућност земље којом суверено влада народ: било „Le People“ с лева или „Volk“ с десна.
Међутим, са песимизмом тзв. пост-индустријског капитализма и мрачним проспектом необлиберализма, принцип секуларизма је, више мање, остао на снази, али је просветитељска вера у прогрес вишеструко уздрмана постмодернизмом, као новом доминантнм идеолшком надградњом измењених услова производње и тржишне размене.
У својим варијацијама, пост-модернизам је заједничка идеологија и тлачитеља и потлачених која брише јасну границу између њих (па сте „шеф“ док као самозапослени израбљујете сами себе, у корист крупног капитала).
Уосталом, свака прича о класама и класној борби, напуштена је као један од „великих наратива“ модерне. Преорјентација леве критике на капиларне односе моћи уз форсирање флексибилности (безбројних) идентита, одражава и подржава постфордистичку организацију рада у несигурним условима малих јединица, афирмише псеудо-слободу пројектног пословања, па се тако – уз аутсорсинг индустрије изван капиталистичких центара моћи где умови царују, на полуфеудалну капиталистичку периферију земаља у развоју (или транзицији) где јефтина радна снага кладе ваља, одакле профит поново одлази у центре где „умови“ царују – губи свака нада у излазак и з овог зачараног круга, свака нада у прогрес ка било чему другом…
Drang nach Osten
Бескрупулозност капитала, након распада претећег СССР-а и последичног претварања земаља тзв. реалног социјализма (девастираних пљачкашким приватизацијама) у земље вечите „транзиције“ у преостали режим тржишне производње и расподеле који не мари ни за шта друго сем за тренутни максимални профит, неко време се правдала управо њиховом недовршеном транзицијом у слободни свет демократије и капитализма.
Међутим, нову буржоаску револуцију – свеопште неолиберално разарање и демократије и свих устаљених друштвених норми свуда (попут свима доступног здравства, школовања, становања, пензија, колико-толико регулисанх односа рада и капитала, итд), није више било могуће оправдати идеалима слободе појединаца (и потврђивањем њихове вредности кроз дух предузетнишва) у супротнисти са тоталитарном претњом „социјализма“ – јер социјалистичко страшило се распало.
Поништење елементарног достојанства човека (какво је, под сталним притиском СССР-а са стране и радничких покрета изнутра, било живо и у западним капиталистичким „државама благостања“) уз уништавање минималних остатака друштвене човечности у савременом финансијском капитализму, захтевало је нову идеолошку надградњу. Па је антидемократски, сурови, неолиберализам који већину становништва планете искључује из неопходног удела у друштвеном производу а многе једноставно препушта смрти, нашминкан “ all Inclusive “ постмодернизмом који „брине за права“ свих могућих и немогућих мањина какве капиталистичка културна производња идентитета умножава брже него сопствени профит, тако да њихов збир превазилази сваку реално замисливу већину. Пошто треба одбранити права а не људе, увек се може пронаћи нека категорија која није испоштована. Уосталом привид је да на територијама богатим енергентима уопште има људи. Уистину ту постоје само сировине и празно тло с којим се сударају НАТО бомбе – њиховим сударањем настају људска права.
Држи ум у идеологији и не очајавај!
Постмодернизам као и свака идеологија лаж меша са истином, користећи истински еманципаторну реторику у сврху гушења еманципаторних идеја и пракси. Можда је најилустративнији пример термин „евроцентризам“ који је сковао велики марксистички теоретичар и борац за „трећи свет“ Самир Амин како би њиме објаснио непрестану системску економску дискриминацију тзв „глобалног југа“ у односима нејкеднакости на светском тржишту – да би исти термин под, по тастатури у егзотичном ритму разиграним прстима, академских прегалаца постколонијалних „студија“ (поготово у земљама које никад нису имале колоније), постао шиболет одржавања капиталистичког статуса кво (баш нарочито у периферним колонијама капитала). Јер у постмодерним условима упоредо са тржишним присвајањем, комодификацијом и медијском промоцијом еманципаторних идеја детоксификованих кроз квази-еманципаторне праксе, одвија се и њихова деконструктивистичка денунцијација, пошто су настале или се махом развиле у фамозној колонијалној Европи.
Није исто борити се фаноновски писаћом машином као машинком, и бити стипендиста неког фонда Франца Фанона, бркајући антиколонијалну борбу са пост-колонијалним студијама.
У друштву ризика, у „другој модерности/Zweite Moderne“ (по изразу Урлиха Бека) ништа није сигурно сем глобалног загревања у ватри петродолара уз еколошки дим постмодерности, док пиромани захтевају спектакуларну манифестацију свих могућих „права“ за све, али без права на наду.
По речима Фреда Џејмсона, „посмодерна би могла бити тек нешто мало више од прелазног периода између две фазе капитализма“ (Fredric Jameson, Postmodernism, or, the Cultural Logic of Late Capitalism).
Дакле, текуће глобално реструктурисање старих економских форми не изводи нас нужно из капитализма већ нас преводи тек из једне његове етапе у другу, али исто тако у друкчију фазу империјализма (уколико усвојимо Лењинову тезу да је то последњи стадијум капиталистичке болести), који ипак, како је то показала још Роза луксембург (Роза Луксембург, Акумулација капитала), увек подразумева интервенцију државе и њено насиље. Нова фаза капитализма, према томе значи и нову фазу државно-приватног милитаризма.
Ова отровна ситуација могла би себи самој бити противотров, пошто се из безизлаза рађа песимистичка нада: „Да би се предвидело да ће се нови међународни пролетаријат (узимајући облике какве ми још не можемо замислити) сигурно помолити из овог конвулзивног преокрета, није неопходан пророк: ми сами смо, међутим, још увек у процепу, и нико жив не може рећи колико ћемо још дуго остати тамо“ (Fredric Jameson, Postmodernism, or, the Cultural Logic of Late Capitalism).
Социјалистички пројекат је срушен, капиталистички се урушава у разорној декаденцији, пропаст је већ наишла и ако смо притерани уза зид, значи да ћемо проћи кроз зид – нема опипљиве алтернативе изузев комунизма. Добра ће или бити заједничка или следи истребљење у борби око ресурса.
Уговор
Ми већ живимо у апокалиптичком „пост-хришћанском“ друштву. Хришћани су увек већ пост-хришћани, јер је свет (који у злу лежи) након Христовог распећа пост хришћански – његово данашње апокалиптично лице је капитализам.
Можда је било „природно“ да млади капитализам процвета у хришћанској средини, али изводити га директно из хришћанства, како каже Пазолини, било би „контрадикторно јер буржоазија није религиозна, иако јој је било од користи то да се тако цинично ослања на Цркву и да на тај начин оправдава своје злочине.“
Још је горе сматрати да би капиталистичко друштво икада могло бити хришћанско, јер на крају крајева, „стварни Бог буржујског друштва је новац“ (Маркс Јеврејско питање). Овај труизам „In God We Trust“ уписан је у сам сакрамент јединства данашњег капиталистичког света: „свети долар“, у коме настаје „из мноштва једно“ (E pluribus unum).
Модерни друштвени уговор је пакт са ђаволом који подразумева сталну доставу нафте у замену за војну заштиту, а Петродолар је валута ове трансакције (ускоро ће то бити енерго-долар везан за било какву искористиву енергију укључујући сам живот – биодолар). То је, такорећи, савремена црвена аждаја са седам глава и седам круна (Отк 13, 3) које чине нафтне компаније: 1. БП (Британија), 2. Chevron (Standard Oil of California), 3. (Texaco+Gulf) (САД), 4. Royal Dutch Shell (Британија/Холандија – Royal Dutch + Shell), 5. Esso/Exxon (Standard Oil of New Jersey+Mobil+Standard Oil Company of New York), 6. Saudi Aramco (Саудијска Арабиа), 7. Total SA (Француска), њихова сила је НАТО (петро-јуан, је тек ђаво који безуспешно изгони ђавола). Владајући режим је „pax Amerikana“, али оно што је некада о Риму писао Павле „кад кажу мир и добро тада ће на њих наићи пропаст“ (1Сол 5, 39) важи до данас за сваки „нови Рим“ и „Вавилон“
Новац који „не зна за господара“ (l’argent n’a pas de maître – изрека коју наводи Маркс у Париском манускриупту), истовремено је и „бог овога света“ (2 Кор 2, 44), и цар овога века, и спона између господара (бога и цара) и поданика. Христос, ипостасни – анти-бог, анти-цар, и анти-новац, одбацио је све ово, рекавши: дајте цару царево а Божије Богу!
Ово, као што ћемо видети, сигурно не значи никакву поделу компетенција на духовну и профану сферу. Уколико би се у Христовим речима и тражио некакав принцип секуларизма, онда он не би смео означавати само еманципацију државе од религиозног уплива, већ, пре свега, еманципацију саме вере од религијског отуђења кроз иманентизацију транцеденције у Христу. Што није аутаркично повлачење у други, бољи свет, већ његова антиципација, у бризи око њега и борби за њега.