Антонио Буено, Сликар и модел, 1952.
Постоји слика Антонија Буена из 1952. године, која се зове „Сликар и модел“ и приказује релативно класичну сцену уз сликарског атељеа, у ком женски модел позира сликару-мушкарцу који стоји пред штафелајем са још потпуно белим платном. Једино што код Буена није обнажен модел него сам сликар. Ван преиспитивања родних улога и односа моћи и трансфера моћи између уметника и његовог модела, Буенова слика најпре сугерише схватање уметности као огољавања, обнажавања самог уметника, који, стварајући и представљајући своје дело, излаже себе суду јавности, мање свој физички изглед колико унутрашњи свет, ако то уопште можемо раздвајати.
Сликар, дакле, слика неку особу-модел, не са намером да њу оголи пред очима посматрача него самог себе и да тим ипак нешто каже не само о самом себи него и о свету, који је најшире гледамо предмет његове уметности, а тиме и о посматрачу, кроз процес идентификације. Уметник може сликати постојећу особу-модел, или потпуно замишљени лик или предмет, чак неку измишљену, на пример митску, представу која не постоји у познатој стварности – смисао је у основи исти: уметник ствара уметничку представу која има функцију подражавања и сведочења спољашње и унутрашње стварности из јединствене и непоновљиве перспективе уметника, који је по дефиницији, као и свако од нас, јединствена и непоновљива личност.
Уметничко дело, наравно, само по себи не може бити сасвим јединствено и непоновљиво, јер настаје у већ познатим материјалима и унутар постојећих, макар и иновативно и смело третираних конвенција, унутар постојећег и друштвено-културно препознатљивог и верификованог уметничког језика, али и поред тога свако значајно дело ствара утисак једне – назовимо је тако – унутрашње јединствености и непоновљивости, које му дају печат и „ауру“ којом се издваја из рутинске уметничке продукције. Као и сваки човек уосталом: без обзира на то што говори познатим језиком, понаша се у складу са постојећим конвенцијама, правилима и чак модама свог места и времена, обично можемо да препознамо некога ког можемо издвојити из конформиране већине. Како ће се он односити према тој својој стварној или измаштаној посебности и како ћемо се ми односити према њему – са дивљењем, презиром, страхом, еротском фасцинацијом или како год, то је већ друго питање.
Иако уопштава и комуницира, што значи да се у свом стваралаштву користи формама апстракције, генерализације и типизације, како би његово дело уопште могло да изађе из оквира идиосинкратске затворености или потпуне комуникацијске херметичности, уметник у принципу, чак и кад је предмет његовог дела позната свакодневница, тежи као изузетном, ексцесном, различитом, односно оном што за њега поседује известан набој, што је са њим, како би Руси рекли – сазвучно. Како рече лик сликара у роману Сомерсета Мома – „сликам само оно што видим“, односно оно шта и како видим – ја овакав и ја овде и сада – или како рече један мој пријатељ редитељ – „снимао сам просто оно што волим, не знам ни сам зашто“.
У томе је, дакле, еротичност уметности, односно избора предмета и начина онога што њоме представљамо – у избору не само према знању („пишем о оном што добро познајем“) или интересу (шта ће се добро продавати, јер привлачи општу пажњу) или идеји или идеолошкој и другој пожељности и налогу, него према некој тајновитој привлачности предмета и средстава којима допиремо до тајни тих предмета, односно њиховог преношења другима, без укидања саме те тајне.
Уметник је зато често пристрасан према људима и стварима, до границе идолатрије или фетишизма и код људи и појава обично бира лепоту спољашњег склада, затим оно што препознаје као унутрашњи сјај или оно што препознаје као снагу и енергију тих људи, ствари или појава. Што од тога бира, примарно зависи од уметника, али и од тренутка, од много различитих фактора, који уметнику нису познати ништа више него било ком другом. Уметник мора имати смисао и слух за конкретно и појединачно, али и за оно невидљиво што се крије иза њих, кроз њих, у сваком од њих. Ако нема тог невидљивог, уметност је или безлична или безбојна, или, ако поседује страст и фасцинацију – у основи порнографска.
Ако сликамо неку особу, на пример, која постоји у стварности или смо је измислили, измаштали, која нас неодољиво привлачи, можда не да ручамо са њом или је одведемо у кревет, него само да је насликамо, а све остаје на пукој спољашњој представи без осећаја за невидљиво и за тајну иза тог лика, то је онда порнографија, нездрава фасцинација, самообмана, идолатрија. Ако има тог невидљивог и те тајне, онда може бити уметност.
Чудно је то са ликовима које сликамо или о којима пишемо или које глумимо, свеједно да ли они имају порекло у предметно историјској стварности (можемо на пример сликати Карађорђа или свог комшију или познату митску представу попут Минотаура) – најбољи су они за које имате осећај да су само дошли, да су се однекуд појавили и да су они изабрали вас да их оваплотите у некој уметничкој форми, а не ви њих.
То није мистификација, то је, рецимо, моје лично искуство као уметника, а знам да нисам једини. Дођу и нешто траже од вас. Знате да нису људи, да нису „стварни“, али да заступају неке људе, неке стварности, космосе, које морате да искусите, разумете, да бисте разумели људе око себе, па и себе самог уосталом. Знате да тај Марко или Јанко није стваран, али ви сте му отворили врата, представили га и оваплотили у некој уметничкој форми, и то вам помаже да боље разумете неког Петра и Павла, Марију и Ану, Џона и Алексеја, Фернанда и Жозефину, Акиру или Фатиму. И да преко њих поведете неке од важнијих разговора са самим собом и са сопственим искуством свог – јединственог и непоновљивог – бивања на овоме свету.
