Ježi Novosjelski, Raspeće, oko 1982.
Ko god se hvata za mač, od mača će poginuti. A ko se ne hvata za mač (ili ga iz ruke ispušta), poginuće na krstu.
Hristos koji leči gubave, vaskrsava mrtve itd. – to je onaj skromniji, ljudskiji, gotovo niži deo njegovog poslanstva. Natprirodni deo jeste krvavi znoj, neutoljena žeđ za ljudskom utehom, molitva da bude pošteđen muke, osećanje da ga je Bog napustio.
Napuštenost u vrhunskom času raspeća – kakav je to ponor ljubavi s obeju strana!
„Bože moj, Bože moj, zašto si me napustio?“
U tome je pravi dokaz da je hrišćanstvo nešto božansko.
Krst, drvo greha bilo je pravo drvo, drvo života bilo je greda. Nešto što ne daje plodove, već samo okomit pokret uvis. „Treba da sin čovečji bude uzdignut, i tada će vas privući sebi.“ Može se ubiti u sebi životna energija, a da se sačuva samo to kretanje uvis. Lišće i voće su upropašćivanje energije ako hoćemo samo da se uzdižemo.
Eva i Adam hteli su da traže božanstvo u životnoj energiji. Drvo, plod. Ali nama je dato božanstvo na mrtvom drvetu, geometrijski otesanom, na kome visi leš. Tajnu naše srodnosti s Bogom treba tražiti u našoj smrtnosti.
Bog je razapet preko činjenice da bića ograničena, podložna nužnosti, prostoru i vremenu – misle.
Znati da sam kao misaono i ograničeno biće – ja raspeti Bog.
Biti nalik na Boga, ali na raspetoga Boga.
Na svemogućeg Boga – u onom stepenu u kakvome ga vezuje nužnost.
Treba da prevalimo – a najpre Bog da bi došao k nama, jer on najpre dolazi – beskrajni obim vremena i prostora. U odnosu između Boga i čoveka ljubav je veća od svega. Velika kao razmak koji treba preći.
Da bi ljubav bila što je moguće najveća, razmak je što je moguće najveći. Upravo zato zlo može doseći krajnju granicu iza koje bi nestala čak i mogućnost dobra. Slobodno mi je da dotaknem tu granicu. Ponekada se čini da je zlo prekoračuje.
To je u nekom smislu tačna suprotnost Lajbnicove misli. I to je sigurno saglasnije s veličinom Boga, jer kada bi stvorio svet najbolji od mogućih, to bi značilo da malo može.
Od ljudske bede do Boga. Ali ne u smislu nagrade ili utehe. U smislu međusobnog odnosa.
Ima ljudi za koje je dobročino sve što im približava Boga. Za mene je dobročino sve što ga udaljava. Između mene i njega podrazumeva se zgusnutost svemira – i zgusnutost krsta.
Izvor: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Prevod: Petar Vujičić
