Za našu dušu
Negde daleko u azijskim stepama Rusije, odvija se radnja romana Džan Andreja Platonova. Glavni junak, boljševik Nazar Čagatajev, nakon svršenog školovanja u Moskvi, od partije dobija zadatak da se vrati u rodni kraj i svom narodu donese „jevanđelje“ socijalističke revolucije, da ih nadahne, vrati im volju za život i nauči ih socijalizmu. Narod Džan ne potiče ni od jednog određenog naroda, već je sastavljen od najbednijih ljudi iz različitih krajeva zemlje gde su ostali bez posla, bez doma, ili su se našli izvan zakona poput kriminalaca, ili bez ugleda poput prostutki. Svi su oni takoreći već mrtvi, odustali su od života i nastavljaju da žive samo po inerciji. U jednoj sceni iz romana izvesni starac objašnjava Čagatajevu kako je ime Džan, u stvari, reapropriacija od prezrenih na svetu onog pogrdnog naziva kojim su im se rugali moćnici. Dakle Džan je usvajanje i preoblikovanje poruge od njenih žrtava, poput izraza „niger“ ili „kvir.“ Platonov piše: „Mi smo Džan – odgovorio je starac… To je zajedničko ime koji su im dali bogati begovi zato što je džan duša a umiruća sirotinja nema ništa osim duše, to jest sposobnosti da oseća i pati. Prema tome reč „džan“ je ruganje bogatih siromasima. Begovi su mislili da je duša samo očajanje, ali od džana su i oni propali – svog džana… za misao i borbu ga nisu imali, to je bogatsvo siromašnih“.
Kroz usta junaka iz svog romana Platonov samu srž čovečnosti opisuje kao dušu onih koji nemaju ništa osim duše, a duša je sposobnost da se oseća i pati, međutim osećaj i patnja ove vrste nisu puko očajanje, već borbena klasna svest. Odnosno, misao i borba kakve moćnici nemaju, pošto je to „bogatstvo siromašnih“. Takva duša, premda nije u posedu buržuja, očigledno pripada i životinjama. Duša/džan je ona velika provalija što stoji između, kako humanih tako i izvan-humanih ubogih Lazara sa jedne strane, i sa druge strane bogataša – koji mogu biti: „Misleća umna bića koja imaju razum pa razmišljaju i sebe mogu smatrati sobom, istom mislećom stvari, u različitim vremenima i mestima“, kako Džon Lok definiše čoveka (An Essay Concerning Human Understanding, 1694), ali sigurno nemaju „džan“, nemaju dušu.
Čovek je, u našoj zapadnoj tradiciji, kontinuirano kulturno isključivanje animalnosti skoncetrisane u sopstvenom telu. Određujući život kao umetnost umiranja i oslobađanje duše, egipatsko pitagorovsko platoničarska misao je to sažela u poznatu jednačinu „soma-sema/telo-tamnica.
U svom delu Nadzirati i kažnjavati Fuko je ovaj, za našu civlizaciju konsitutivan, dualizam izokrenuo, pokazujući da je on u stvari vekovima bio ideološko samozavaravanje koje ugnjetava telo: „Duša je efekat i instrument političke anatomije; duša je tamnica tela.“
Te čuvene reči opisuju ideološko zaposedanje i proizvodnju subjekata kroz diciplinarne telesne prakse u biopolitlčkom režimu. Iako životinje nisu bile predmet Fukoove istrage, može se reći da je biopolitika samo primena na ljudsku vrstu istih onih disciplinarnih mehanizama kakvi su još od pre primenjivani na životinjama: merenje, pregledanje, brojanje, zatvaranje, dresura, itd.
Kada je u određenom istorijskom trenutku kartezijanski dualizam uma i tela proključao, kapitalizam je iskočio iz naših duša u dubinu svemira gde se rasprsnuo, da bi se u sledćem momentu, obrušio na nas, u vidu „antropocen“ nepogode koja je poput kiše ubitačnih asteroida pogodila planetu zemlju.
Da li smo ikad bili bliži razumevanju da priroda i istorija, ili društo i kultura nisu razdvojeni?!
Zajednički otpor čitave biosfere, kroz žive duše i tela subalternih klasa svih vrsta, biopolitici, to je militantna strana zoepolitike. Njena triumfalna strana je Carstvo Božije.
Gice samoubice
Kirilov, junak zlih duhova Dostojevskog, emfatično tvrdi da se, u stvarnosti može postati Bogom, jedino u egzistencialnom činu samoubistva. Za čoveka uslovljenog datostima koje proističu iz glavne datosti, a to je sam život, to bi bila jedina moguća suverena odluka… Oduzimajući svojom slobodnom odlukom sopstveni život, čovek ga apsolutno preuzima u svoje ruke, i kako kaže Kirilov, „postaje apsolut.“ Antropocentrična je predrasuda buržujske kulture da je samoubistvo, kao takvo, čin koji pripada isključivo čoveku. Prema tome, životinje premda neki njihovi akti mogu izgledati sasvim samoubilački, u stvari za tako nešto nisu sposobne.
Ukoliko usvojimo ovaj narativ i dovedemo ga do paroksizma, mogli bismo reći: Da, samoubistvo jeste je čin koji odvaja čoveka od životinje. Ali ukoliko je to kriterijum po kom se određuje kvalitativna razlika između ljudi i ne-ljudi, onda u ljude moramo uračunati i one „neljudske ljude“ koji takođe, hteli mi to ili ne, ipak vrše takav čin.
Najpoznatiji slučaj je delfin Keti, slavna glumica koja je glumila delfina Flipera u poznatoj tv seriji 1960-ih. Ona je, nakon što je smeštena u skučene uslove izolovanog bazena, najpre počela da pokazuje znakove depresije, da bi se 1970. ubila, i to tako što je doplivala do svog voljenog trenera, zaronila do dna i prestala da diše.
Kineski mediji su 2011. objavili kako je izvesna medvedica zatvorena na okrutnoj farmi žuči, izlaz iz te nepodnošljive situacije pronašla tako što je najpre ubila svog sina a potom i sebe (Jessica Pierce, A New Look at Animal Suicide An essay challenges us to reconsider whether nonhuman species self-destruct). Isto tako 2012. je pisano o magarici koja je nakon smrti svog deteta ušla u jezero i udavila se (ibid).
Empirijskih primera je zaista bezbroj, a ni literarnih primera nije malo. Čak je i slavni Lav koji je ušao u Ezopovu basnu pošto mu je čobanin izvadio trn iz noge, u stvari samoubica.
Naime, u mnogo starijoj verziji, to je lav svetog Gerasima Jordanskog. Sveti starac je taj koji mu je izvadio trn iz bolne šape, a nakon izlečenja lav je ostao uz njega. Da bi posle svečeve smrti, odbijajući hranu i piće, i sam uginuo na Gerasimovom grobu.
Ako zanemarimo uloge u filozofskim eksplanatornim metaforamama, najpoznatija životinja u istoriji filozofije je, takođe, samoubica. To je Arisotelov edipalni konj. On se, nakon što se lukavstvom gospodara (sa pokrivenim očima), neznajući to, spario sa sopstvenom majkom, shvatiši istinu bacio sa litice u provaliju.
Dakle na humanoj strani granice koja navodno odvaja kulturu od prirode uspostavljajući zakon zabrane incesta, stoji edipalni konj. Samoubilačka životinja a ne puki životinjski totem, kakav u totemskoj egzogamiji, po Frojdu, ocrtava ženidbenu granicu, uspostavljaući incetuozni tabu (Sigmund Frojd, Totem i tabu). Tabu je, kako Frojd tvrdi, Polinežanska reč. Njen je korelat u trojezičju „svetih jezika“, jevrejskom grčkom i latinskom, oznaka za „sveto“ (kadoš, agios, i saker). Sveto je dakle, tabu, siva zona na granici između životinjskog i ljudskog, skotomizovani ugao u kome se stidljivo krije Bog.
Po Kirilovu, slobodni čin samoubistva jeste nihilističaka afirmacija slobode svog bića, skok iz animalne čovečnosti u božansku ontološku slobodu. Prema tome, ako bi se životinja ubila, ona bi istim činom postala i čovek i Bog. Ipak moglo bi se pretpostaviti da se životinje samoubice ne ubijaju iz takvih filozofskih razloga kao nihilisti iz romana, već u nevolji. Ali ne samo u svojoj sopstvenoj, već u našoj zajedničkoj nevolji, žrtvujući se i za druge van-humane ili humane ljude.
Gadarinske svinje su tuđu muku i greh u svom telu ponele u smrt. Zar baš to nije ono što je učinio Hristos? On je „u onu noć u kojoj je bio predan, upravo samoga sebe predao (u smrt) za život sveta“ (tekst anafore liturgije Jovana Zlatoustog snažno naglašava dobrovoljni karakter Isusove smrti).
Prema tome samoubilačke svinje, životinje koje su po jevrejskom zakonu „nečiste“ poput prokletog (Gal 3,13; 5 Moj 21, 23; Isu 10, 26) i „blasfemičnog“ (Mt 2, 6; Jn 10, 33; 19, 7; 3Moj 24,16) Mesije Isusa, prefiguracija su njegove „samoubilačke“ golgotske žrtve – kroz koju je čitava tvar umrla za staru hijerarhijsku lestvicu bića, da bi vaskrsnula za novi egalitarni mesijanski život.
Ni tor ni obor
Dve su klase, dva tora a jedan pastir.
Ekvivalent eshatološkom „jednom stadu“ jeste diverzifikoavono istorijsko „veliko krdo.“
Prisustvo Hrista u istoriji konstutiše dva tipa mnoštva. Svinjsko i demonsko.
Posledica egzorcizma demoničnog, animalnog nestabilnog mnoštva, bliskog entropiji, raspadanju i smrti – jer u grobovima boravi (Mk 5, 3), apolitičnog – što jurca po slobodnim gorama (Mk 5, 5) izvan ljudskog polisa, divljeg i neukrotivog – koje kida lance i verige (Mk 5, 3), autodestruktivnog – koje kamenovano pogledima rulje, samo sebe bije kamenjem (Mk 5, 5) internalizujući njihove projektivne identifikacije, neseksualizovanog i nekulturnog – koje se ne oblači u haljine (Lk 8, 27), samo je naizgled integracija u normalizujuće jedinstvo ljudskog „Ja“, koje je obučeno u haljinu kulture, i sada bezopasno i prisebno, uljudno i ćutke sedi kraj Hristovih nogu. Jer najzad je oslobođeno od pređašnje rastrzanosti, od kompulzije bolnih vapaja uobličenih u histerično pitanje o zagonetki želje mesijanskog Drugog „Šta hoćeš od mene“ uz krštenjsko ispovedanje vere: „Isuse Sine Boga Višnjega?“ i anksioznu demonsku molitvu „Zaklinjem te Bogom ne muči me!“
Ipak ova unifikacija i pacifikacija uzburkane mnoštvenosti nije prošla glatko. Najpre vidimo da mnoštvo sa kojim se Hristos susreo u liku besomučnog nije haotično i bez ikakvog jedinstva. Naprotiv, u najstarijoj Markovoj verziji besomučnik je jedan jedini, i Hristos se demonu obraća u jednini. „Izađi, duše nečisti, iz čoveka!“ A tek pošto je upitana za ime (jer se u arhaičnim protokolima egzorcizmi vrše ovladavanjem imenom) demonska sila sama ispoveda svoju mnoštvenost „Legion mi je ime jer nas je mnogo“. Mnoštvenost je ovde organizovana u demonsku subjektivnost. Po principu stroge subordinacije, ona je povezana u čvrsto borbeno jedinstvo slično Rimskoj legiji, pa poraz demonske ratne hijerarhije podseća na priželjkivani poraz Rima.
Pobeda nad demoničnom mnoštvenošću i oslobođenje besomučnika od potčinjenosti njoj, praćena je, međutim, nepotrebnim viškom nevolje – utapanjem demonizovanog krda svinja u moru. Čemu ta „materijalna šteta“ sa jedne strane i surovost prema nedužnim životinjama sa druge? Slično Lazaru iz Vitanije, besomučnik je, kao praslika, samo privremeno zalečen a ceo događaj je krštenjska prefiguracija iskupljujuće smrti Hrista koja je jedina pobeda nad smrću i konačni poraz zla.
Jedinstvo u Hristu ne predstavlja poraz mnoštvenosti već njeno oslobođenje od demonske subordinacije radi egalitarnog zajedništva mnoštva u generičkom čoveku Hristu. Antiteza takvoj sabornoj ličnosti Hrista je, društvenim ugovorom konstituisan, hobsovski Levijatan.
To je moderni legion kog sačinjava mnoštvo u suspendovanom ratnom stanju borbe svih protiv svih. Ono je ujedinjeno kroz odustajanje od svoje slobede i prava i njihovo prenošenje na suverena Levijatana, kako bi i Drugi bio lišen slobode i prava (po principu da komšiji crkne krava): „Odložiti svoje pravo znači lišiti samog sebe slobode da sprečimo nekog drugog u korišćenju vlastitog prava na to isto.“ (Tomas Hobs, Levijatan)
Takav ugovor je parodija Mesijinog Novog Zaveta i njegovog kenotičkog samoporicanja, manifestovanog u odustajanju od privatnog vlasništva nad bićem u egalitarnoj mesijanskoj zajednici. Na to nas podseća materijalna „šteta“ svinjara koji su ostali bez svinja, kakve prestaju da budu posedovane kao puke stvari koje su izvor zarade, i postaju živa slika (jeftino prodanog) samo-žrtvovanog, anomičnog Hrista.
Pobožnost
Hristos je uz volove pre nego uz ljude – tvrdi Dostojevski. Tako starac Zosima, svog sagovornika, oduševljenog drugarstvom svetog Serafima Sarovskog i medveda, poziva na uvid (teoriju) i kaže mu: „Pogledaj… vola, koji za čoveka radi i hrani ga, pokunjenog i zamišljenog vola; pogledaj likove njihove: kakva krotkost, kakva odanost čoveku, koji ga često nemilosrdno bije; kakva nezlobivost, kakvo poverenje i kakva lepota u njegovom liku! Dirljivo je znati to: da u njemu nema nikakva greha, jer je sve savršeno, sve je osim čoveka bezgrešno, i s njima je Hristos još pre nego s nama“ (Dostojevski, Braća Karamazovi).
Medved Svetog Serafima i lav Svetog Gerasima, poznati su likovi večne bajke o čovekovom prijateljstvu sa (izvanljudskom) romantičnom drugošću. Malo je manje romantična, a stoga i manje poznata, figura svinje Svetog Antonija. Ipak upravo je ova svinja prava junakinja priče o čudesnom isceljenju namučene životinje od strane svetog čoveka.
Antonije, osnivač monaštva „velike pustinje“, čijem smirenju nisu priličili grandiozni likovi lava ili medveda izlečio je svinju koja je postala njegov verni i doživotni sledbenik – takoreći njegova prva monahinja.
Uostalom, „sudbina“ svake svinje, prezrenog, inteligentnog, stvorenja kakvo se rađa za sopstveno klanje odslikava plačevni život Mesije rođenog za sopstvenu smrt (Jn 12, 28). Ako je „komunizam: ono što isključuje i što se isključuje iz svake zajednice koja je već konstituisana“ (Moris Blanšo), onda su pustinjaci i svinje ovejani komunisti. Baš kao i Mesija, „arhiprasac“, koji je „za vreme svoga života u telu silnim jaukom i suzama prineo molitve i usrdna moljenja onome koji ga je mogao spasti smrti, i bi uslišen zbog svoje pobožnosti“ (Jev 5, 7). Zato izađimo iz buržujskog grada „zakona“ i „čistote,“ budimo svinje (ali gerilske i divlje) – i bićemo uslišeni zbog svoje pobožnosti.
Nuspojave
Razgovor Isusa sa nasilnim stanarima duše i tela gadarinskog besomučnika nije pregovor sa otmičarima jer ovi su već svezani, pošto po reči Isusa, niko ne može „da uđe u kuću jakoga… ako prvo ne sveže jakoga“ (Mt 12, 29) – ovim rečima Isus objašnjava da on nije saradnik demona, kako su ga optuživali svedoci njegovih egzorcizama, nego pobednik, ne samo njihovih bandi koje sporadično terorišu njegov (humani i izvan-humani) narod, već i čitavog đavoljeg poretka oličenog u svakoj vlasti ovoga sveta (Lk 4, 6). Ipak, kapitulacija beskrajno slabije demonske sile pred beskonačno „jačom“ Božijom Silom (Lk 11, 22), uprkos njihovom asimetričnom odnosu, nije bezuslovna: „Ako nas izgoniš, dozvoli nam da idemo u krdo svinja“ (Mt 8, 31). Pomor nesrećnog krda, kao da je, ovde, tek, epifenomen egzocizma. A kolateralna šteta primarnog mesijanskog čina oslobođenja namučenog čoveka su tragične svinje. Međutim, u čitavom dešavanju, njihova „samoubilačka“ žrtva za slobodu drugih jeste povlašteni detalj naracije koji smisao celokupnog događaja sažima u jedan samožrtveni čin. Uostalom i žrtva Hrista kao „jagnjeta zaklanog od postanja sveta“ (Otk 13, 8), na imanetnom planu svog istorijskog izvršenja jeste kolateralna posledica krize u odnosima moći u Rimskoj provinciji. Ambivalentan odnos Isusovog sudije namesnika Pilata prema optuženom koji nije ni zilot ni kriminalac, i ostalih zbunjenih aktera i „slučajnih“ učesnika u izvršenju ove stravične kazne nad Mesijom, uključujući i njegove sapatnike sa krsta, razbojnike, svedoči o konfuziji čitavog dešavanja, gde Hristova smrt, prektično ispada „nesrećni slučaj.“ Drama nesrećnog Sluge kod proroka Isaije opisana je kao nešto što se naizgled odigrava „slučajno“, a sam Sluga kao „nesrećnik“.
Dakle, raspeti Hristos nije bio mučenik. Poput gadarinskih svinja, bio je nesrećnik. Simon Vejl piše: „Mučenici koji su ulazili u Arenu pevajući dok su se suoačavali sa divljim zverima nisu bili nesrećni. Hristos je bio nesrećnik. On nije umro mučenički. Umro je kao običan zločinac, pomešan sa lopovima, samo malo smešniji. Jer nesreća je (apsurdno) smešna.“ (Simone Weil, the Love of God and Affliction)
Prema tome: Gadarinske svinje su kolateralna šteta. Isus je kolateralna šteta. Vjetnamska deca su bila kolateralna šteta. Pacijenti bolnice u Faludži su kolateralna šteta. Radnici RTS-a su kolateralna šteta. Deca Jemena, kolateralna šteta.
Jer vlastodršci/ἀρχάς, vlasti/ἐξουσίας, vladari sveta/κοσμοκράτορας, kakvi za razliku od nas, nimalo ne liče na gadarinskog besomučnika, iako se u njima kriju menadžeri ovdašnje tame (τοῦ σκότους τούτου), upravljaju našim životima kroz ukalkulisanu indiferenciju, kroz kolateralni efekat po našoj koži unapred uračunat u maksimizaciju profita.
Mi smo kolateralna šteta protoka kapitala. ali to i nije neka šteta, jer „nema tu ni mnogo mudrih… ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenitog roda“. (1Kor 1, 26)
Uz Gadarinske svinje stojimo na ivici provalije, sa poverenjem u krajnju opasnost. Bezizlaz otvara jedan drukčiji horizont nade, čiji nastanak najavljuje krštenjska formula naše propasti „ako umresmo sa Hristom verujemo i da ćemo živeti s njim“. (Rim 6, 8)
„Hajdemo i mi da pomremo s njim.“ (Jn 11, 16)
