Аутографи

Крдо и стадо [Опело за гадаринске свиње III]

За нашу душу

Негде далеко у азијским степама Русије, одвија се радња романа Џан Андреја Платонова. Главни јунак, бољшевик Назар Чагатајев, након свршеног школовања у Москви, од партије добија задатак да се врати у родни крај и свом народу донесе „јеванђеље“ социјалистичке револуције, да их надахне, врати им вољу за живот и научи их социјализму. Народ Џан не потиче ни од једног одређеног народа, већ је састављен од најбеднијих људи из различитих крајева земље где су остали без посла, без дома, или су се нашли изван закона попут криминалаца, или без угледа попут простутки. Сви су они такорећи већ мртви, одустали су од живота и настављају да живе само по инерцији. У једној сцени из романа извесни старац објашњава Чагатајеву како је име Џан, у ствари, реапроприација од презрених на свету оног погрдног назива којим су им се ругали моћници. Дакле Џан је усвајање и преобликовање поруге од њених жртава, попут израза „нигер“ или „квир.“ Платонов пише: „Ми смо Џан – одговорио је старац… То је заједничко име који су им дали богати бегови зато што је џан душа а умирућа сиротиња нема ништа осим душе, то јест способности да осећа и пати. Према томе реч „џан“ је ругање богатих сиромасима. Бегови су мислили да је душа само очајање, али од џана су и они пропали – свог џана… за мисао и борбу га нису имали, то је богатсво сиромашних“.

Кроз уста јунака из свог романа Платонов саму срж човечности описује као душу оних који немају ништа осим душе, а душа је способност да се осећа и пати, међутим осећај и патња ове врсте нису пуко очајање, већ борбена класна свест. Односно, мисао и борба какве моћници немају, пошто је то „богатство сиромашних“. Таква душа, премда није у поседу буржуја, очигледно припада и животињама. Душа/џан је она велика провалија што стоји између, како хуманих тако и изван-хуманих убогих Лазара са једне стране, и са друге стране богаташа – који могу бити: „Мислећа умна бића која имају разум па размишљају и себе могу сматрати собом, истом мислећом ствари, у различитим временима и местима“, како Џон Лок дефинише човека (An Essay Concerning Human Understanding, 1694), али сигурно немају „џан“, немају душу.

Човек је, у нашој западној традицији, континуирано културно искључивање анималности сконцетрисане у сопственом телу. Одређујући живот као уметност умирања и ослобађање душе, египатско питагоровско платоничарска мисао је то сажела у познату једначину „сома-сема/тело-тамница.

У свом делу Надзирати и кажњавати Фуко је овај, за нашу цивлизацију конситутиван, дуализам изокренуо, показујући да је он у ствари вековима био идеолошко самозаваравање које угњетава тело: „Душа је ефекат и инструмент политичке анатомије; душа је тамница тела.“

Те чувене речи описују идеолошко запоседање и производњу субјеката кроз дициплинарне телесне праксе у биополитлчком режиму. Иако животиње нису биле предмет Фукоове истраге, може се рећи да је биополитика само примена на људску врсту истих оних дисциплинарних механизама какви су још од пре примењивани на животињама: мерење, прегледање, бројање, затварање, дресура, итд.

Када је у одређеном историјском тренутку картезијански дуализам ума и тела прокључао, капитализам је искочио из наших душа у дубину свемира где се распрснуо, да би се у следћем моменту, обрушио на нас, у виду „антропоцен“ непогоде која је попут кише убитачних астероида погодила планету земљу.

Да ли смо икад били ближи разумевању да природа и историја, или друшто и култура нису раздвојени?!

Заједнички отпор читаве биосфере, кроз живе душе и тела субалтерних класа свих врста, биополитици, то је милитантна страна зоеполитике. Њена триумфална страна је Царство Божије.

Гице самоубице

Кирилов, јунак злих духова Достојевског, емфатично тврди да се, у стварности може постати Богом, једино у егзистенциалном чину самоубиства. За човека условљеног датостима које проистичу из главне датости, а то је сам живот, то би била једина могућа суверена одлука… Одузимајући својом слободном одлуком сопствени живот, човек га апсолутно преузима у своје руке, и како каже Кирилов, „постаје апсолут.“ Антропоцентрична је предрасуда буржујске културе да је самоубиство, као такво, чин који припада искључиво човеку. Према томе, животиње премда неки њихови акти могу изгледати сасвим самоубилачки, у ствари за тако нешто нису способне.

Уколико усвојимо овај наратив и доведемо га до пароксизма, могли бисмо рећи: Да, самоубиство јесте је чин који одваја човека од животиње. Али уколико је то критеријум по ком се одређује квалитативна разлика између људи и не-људи, онда у људе морамо урачунати и оне „нељудске људе“ који такође, хтели ми то или не, ипак врше такав чин.

Најпознатији случај је делфин Кети, славна глумица која је глумила делфина Флипера у познатој тв серији 1960-их. Она је, након што је смештена у скучене услове изолованог базена, најпре почела да показује знакове депресије, да би се 1970. убила, и то тако што је допливала до свог вољеног тренера, заронила до дна и престала да дише.

Кинески медији су 2011. објавили како је извесна медведица затворена на окрутној фарми жучи, излаз из те неподношљиве ситуације пронашла тако што је најпре убила свог сина а потом и себе (Jessica Pierce, A New Look at Animal Suicide An essay challenges us to reconsider whether nonhuman species self-destruct). Исто тако 2012. је писано о магарици која је након смрти свог детета ушла у језеро и удавила се (ibid).

Емпиријских примера је заиста безброј, а ни литерарних примера није мало. Чак је и славни Лав који је ушао у Езопову басну пошто му је чобанин извадио трн из ноге, у ствари самоубица.

Наиме, у много старијој верзији, то је лав светог Герасима Јорданског. Свети старац је тај који му је извадио трн из болне шапе, а након излечења лав је остао уз њега. Да би после свечеве смрти, одбијајући храну и пиће, и сам угинуо на Герасимовом гробу.

Ако занемаримо улоге у филозофским експланаторним метафорамама, најпознатија животиња у историји филозофије је, такође, самоубица. То је Арисотелов едипални коњ. Он се, након што се лукавством господара (са покривеним очима), незнајући то, спарио са сопственом мајком, схватиши истину бацио са литице у провалију.

Дакле на хуманој страни границе која наводно одваја културу од природе успостављајући закон забране инцеста, стоји едипални коњ. Самоубилачка животиња а не пуки животињски тотем, какав у тотемској егзогамији, по Фројду, оцртава женидбену границу, успостављаући инцетуозни табу (Сигмунд Фројд, Тотем и табу). Табу је, како Фројд тврди, Полинежанска реч. Њен је корелат у тројезичју „светих језика“, јеврејском грчком и латинском, ознака за „свето“ (кадош, агиос, и сакер). Свето је дакле, табу, сива зона на граници између животињског и људског, скотомизовани угао у коме се стидљиво крије Бог.

По Кирилову, слободни чин самоубиства јесте нихилистичака афирмација слободе свог бића, скок из анималне човечности у божанску онтолошку слободу. Према томе, ако би се животиња убила, она би истим чином постала и човек и Бог. Ипак могло би се претпоставити да се животиње самоубице не убијају из таквих филозофских разлога као нихилисти из романа, већ у невољи. Али не само у својој сопственој, већ у нашој заједничкој невољи, жртвујући се и за друге ван-хумане или хумане људе.

Гадаринске свиње су туђу муку и грех у свом телу понеле у смрт. Зар баш то није оно што је учинио Христос? Он је „у ону ноћ у којој је био предан, управо самога себе предао (у смрт) за живот света“ (текст анафоре литургије Јована Златоустог снажно наглашава добровољни карактер Исусове смрти).

Према томе самоубилачке свиње, животиње које су по јеврејском закону „нечисте“ попут проклетог (Гал 3,13; 5 Мој 21, 23; Ису 10, 26) и „бласфемичног“ (Мт 2, 6; Јн 10, 33; 19, 7; 3Мој 24,16) Месије Исуса, префигурација су његове „самоубилачке“ голготске жртве – кроз коју је читава твар умрла за стару хијерархијску лествицу бића, да би васкрснула за нови егалитарни месијански живот.

Ни тор ни обор

Две су класе, два тора а један пастир.

Еквивалент есхатолошком „једном стаду“ јесте диверзификоавоно историјско „велико крдо.“

Присуство Христа у историји констутише два типа мноштва. Свињско и демонско.

Последица егзорцизма демоничног, анималног нестабилног мноштва, блиског ентропији, распадању и смрти – јер у гробовима борави (Мк 5, 3), аполитичног – што јурца по слободним горама (Мк 5, 5) изван људског полиса, дивљег и неукротивог – које кида ланце и вериге (Мк 5, 3), аутодеструктивног – које каменовано погледима руље, само себе бије камењем (Мк 5, 5) интернализујући њихове пројективне идентификације, несексуализованог и некултурног – које се не облачи у хаљине (Лк 8, 27), само је наизглед интеграција у нормализујуће јединство људског „Ја“, које је обучено у хаљину културе, и сада безопасно и присебно, уљудно и ћутке седи крај Христових ногу. Јер најзад је ослобођено од пређашње растрзаности, од компулзије болних вапаја уобличених у хистерично питање о загонетки жеље месијанског Другог „Шта хоћеш од мене“ уз крштењско исповедање вере: „Исусе Сине Бога Вишњега?“ и анксиозну демонску молитву „Заклињем те Богом не мучи ме!“

Ипак ова унификација и пацификација узбуркане мноштвености није прошла глатко. Најпре видимо да мноштво са којим се Христос сусрео у лику бесомучног није хаотично и без икаквог јединства. Напротив, у најстаријој Марковој верзији бесомучник је један једини, и Христос се демону обраћа у једнини. „Изађи, душе нечисти, из човека!“ А тек пошто је упитана за име (јер се у архаичним протоколима егзорцизми врше овладавањем именом) демонска сила сама исповеда своју мноштвеност „Легион ми је име јер нас је много“. Мноштвеност је овде организована у демонску субјективност. По принципу строге субординације, она је повезана у чврсто борбено јединство слично Римској легији, па пораз демонске ратне хијерархије подсећа на прижељкивани пораз Рима.

Победа над демоничном мноштвеношћу и ослобођење бесомучника од потчињености њој, праћена је, међутим, непотребним вишком невоље – утапањем демонизованог крда свиња у мору. Чему та „материјална штета“ са једне стране и суровост према недужним животињама са друге? Слично Лазару из Витаније, бесомучник је, као праслика, само привремено залечен а цео догађај је крштењска префигурација искупљујуће смрти Христа која је једина победа над смрћу и коначни пораз зла.

Јединство у Христу не представља пораз мноштвености већ њено ослобођење од демонске субординације ради егалитарног заједништва мноштва у генеричком човеку Христу. Антитеза таквој саборној личности Христа је, друштвеним уговором конституисан, хобсовски Левијатан.

То је модерни легион ког сачињава мноштво у суспендованом ратном стању борбе свих против свих. Оно је уједињено кроз одустајање од своје слобеде и права и њихово преношење на суверена Левијатана, како би и Други био лишен слободе и права (по принципу да комшији цркне крава): „Одложити своје право значи лишити самог себе слободе да спречимо неког другог у коришћењу властитог права на то исто.“ (Томас Хобс, Левијатан)

Такав уговор је пародија Месијиног Новог Завета и његовог кенотичког самопорицања, манифестованог у одустајању од приватног власништва над бићем у егалитарној месијанској заједници. На то нас подсећа материјална „штета“ свињара који су остали без свиња, какве престају да буду поседоване као пуке ствари које су извор зараде, и постају жива слика (јефтино проданог) само-жртвованог, аномичног Христа.

Побожност

Христос је уз волове пре него уз људе – тврди Достојевски. Тако старац Зосима, свог саговорника, одушевљеног другарством светог Серафима Саровског и медведа, позива на увид (теорију) и каже му: „Погледај… вола, који за човека ради и храни га, покуњеног и замишљеног вола; погледај ликове њихове: каква кроткост, каква оданост човеку, који га често немилосрдно бије; каква незлобивост, какво поверење и каква лепота у његовом лику! Дирљиво је знати то: да у њему нема никаква греха, јер је све савршено, све је осим човека безгрешно, и с њима је Христос још пре него с нама“ (Достојевски, Браћа Карамазови).

Медвед Светог Серафима и лав Светог Герасима, познати су ликови вечне бајке о човековом пријатељству са (изванљудском) романтичном другошћу. Мало је мање романтична, а стога и мање позната, фигура свиње Светог Антонија. Ипак управо је ова свиња права јунакиња приче о чудесном исцељењу намучене животиње од стране светог човека.

Антоније, оснивач монаштва „велике пустиње“, чијем смирењу нису приличили грандиозни ликови лава или медведа излечио је свињу која је постала његов верни и доживотни следбеник – такорећи његова прва монахиња.

Уосталом, „судбина“ сваке свиње, презреног, интелигентног, створења какво се рађа за сопствено клање одсликава плачевни живот Месије рођеног за сопствену смрт (Јн 12, 28). Ако је „комунизам: оно што искључује и што се искључује из сваке заједнице која је већ конституисана“ (Морис Бланшо), онда су пустињаци и свиње овејани комунисти. Баш као и Месија, „архипрасац“, који је „за време свога живота у телу силним јауком и сузама принео молитве и усрдна мољења ономе који га је могао спасти смрти, и би услишен због своје побожности“ (Јев 5, 7). Зато изађимо из буржујског града „закона“ и „чистоте,“ будимо свиње (али герилске и дивље) – и бићемо услишени због своје побожности.

Нуспојаве

Разговор Исуса са насилним станарима душе и тела гадаринског бесомучника није преговор са отмичарима јер ови су већ свезани, пошто по речи Исуса, нико не може „да уђе у кућу јакога… ако прво не свеже јакога“ (Mt 12, 29) – овим речима Исус објашњава да он није сарадник демона, како су га оптуживали сведоци његових егзорцизама, него победник, не само њихових банди које спорадично тероришу његов (хумани и изван-хумани) народ, већ и читавог ђавољег поретка оличеног у свакој власти овога света (Лк 4, 6). Ипак, капитулација бескрајно слабије демонске силе пред бесконачно „јачом“ Божијом Силом (Лк 11, 22), упркос њиховом асиметричном односу, није безусловна: „Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња“ (Мт 8, 31). Помор несрећног крда, као да је, овде, тек, епифеномен егзоцизма. А колатерална штета примарног месијанског чина ослобођења намученог човека су трагичне свиње. Међутим, у читавом дешавању, њихова „самоубилачка“ жртва за слободу других јесте повлаштени детаљ нарације који смисао целокупног догађаја сажима у један саможртвени чин. Уосталом и жртва Христа као „јагњета закланог од постања света“ (Отк 13, 8), на иманетном плану свог историјског извршења јесте колатерална последица кризе у односима моћи у Римској провинцији. Амбивалентан однос Исусовог судије намесника Пилата према оптуженом који није ни зилот ни криминалац, и осталих збуњених актера и „случајних“ учесника у извршењу ове стравичне казне над Месијом, укључујући и његове сапатнике са крста, разбојнике, сведочи о конфузији читавог дешавања, где Христова смрт, пректично испада „несрећни случај.“ Драма несрећног Слуге код пророка Исаије описана је као нешто што се наизглед одиграва „случајно“, а сам Слуга као „несрећник“.

Дакле, распети Христос није био мученик. Попут гадаринских свиња, био је несрећник. Симон Вејл пише: „Мученици који су улазили у Арену певајући док су се суоачавали са дивљим зверима нису били несрећни. Христос је био несрећник. Он није умро мученички. Умро је као обичан злочинац, помешан са лоповима, само мало смешнији. Јер несрећа је (апсурдно) смешна.“ (Simone Weil, the Love of God and Affliction)

Према томе: Гадаринске свиње су колатерална штета. Исус је колатерална штета. Вјетнамска деца су била колатерална штета. Пацијенти болнице у Фалуџи су колатерална штета. Радници РТС-а су колатерална штета. Деца Јемена, колатерална штета.

Јер властодршци/ἀρχάς, власти/ἐξουσίας, владари света/κοσμοκράτορας, какви за разлику од нас, нимало не личе на гадаринског бесомучника, иако се у њима крију менаџери овдашње таме (τοῦ σκότους τούτου), управљају нашим животима кроз укалкулисану индиференцију, кроз колатерални ефекат по нашој кожи унапред урачунат у максимизацију профита.

Ми смо колатерална штета протока капитала. али то и није нека штета, јер „нема ту ни много мудрих… ни много моћних, ни много племенитог рода“. (1Кор 1, 26)

Уз Гадаринске свиње стојимо на ивици провалије, са поверењем у крајњу опасност. Безизлаз отвара један друкчији хоризонт наде, чији настанак најављује крштењска формула наше пропасти „ако умресмо са Христом верујемо и да ћемо живети с њим“. (Рим 6, 8)

„Хајдемо и ми да помремо с њим.“ (Јн 11, 16)