Autografi

Komunistička depresija [Opelo za gadarinske svinje II]

Katastrofični optimizam

Pesimistički pristup socijalizmu, kakav u svojim delima razvija Andrej Platonov, nije samo leva depresija, već i prvina komunističke post/revolucionarne svesti koja tuguje i uzdiše za svojim ispunjenjem u utopiji svekosmičke zajednice, kakva je zbog svoje nezamilivosti smeštena na istu ravan sa totalnom katastrofom: „I zvezde će nam doletati, i drugovi će se otud spustiti, i ptice mogu da progovore kao deca kojoj je vraćen život – komunizam nije šala već smak sveta“ (Andrej Platonov, Čevengur).

Budućnost je nezamisliva a sadašnjica nepodnošljiva, to je istinski revolucionarna situacija, ili očaj u službi promene koji govori da je revolucija u toku: „socijalizam bi trebalo da počne odmah ili ćemo poumirati,“ tvrde žitelji komune iz Čevengura.

Ali hitnost promene nepodnošljivog stanja nije moguće pretočiti u traktat o svetloj budućnosti. Naša imaginacija, uslovljena bremenom prošle i sadašnje nesreće, ne može da zamisli buduću sreću a da to ne bude našminkana projekcija sumorne sadašnjice. Kao što su pioniri avijatike svoje letelice konstruisali kao veštačke ptice koje mašu krilima, pa takva doslovna imitacija date stvarnosti nije mogla da funkcioniše, tako i refomistički futurizam, u stvarnosti može biti samo nefunkcionalni ornihopter. A što je još gore, utopija bi se mogla realizovati na maligni način. Kao što se i mašta o aparatima koji mašu krilima realizovala: U obliku malih veštačkih inskata koji špijuniraju i prenoste otrov. Redukujući san o letu u slobodu, na košmarnu, ropsku javu u kojoj nas disciplinuju smrtonosni i bezosećajni dronovi, dok o našoj sudbini odlučuju algoritmi.

Prema tome, rudimenti buduće sreće kriju se ovde i sad u poricanju datosti, a onda kada se u izmenjenim post-revolucionarnim uslovima otvore sasvim nove, još neslućene mogućnosti, u novoj sreći na kojoj treba graditi budućnost.

U borbu sa nepodnošljivom nepravdom još uvek nas goni nesvesna, neizdrživa, žeđ za pravdom. Siromašni, gladni, koji plaču, omrznuti, odbačeni, osramoćeni, na lošem glasu (Lk 6, 21–22), bliski su životinjama koje „ne znaju plakati da bi u suzama i slabljenju srca našle sebi utehu i oprost neprijatelju. One deluju, želeći da svoju patnju umore u borbi, u mrtvom neprijateljevom telu, u sopstvenoj pogibiji“.

Ovako Platonov opisuje upornost orlice kojoj je junak njegove pripovetke „Džan“, boljševik Čagatajev u samoodbrani upucao mužjaka-orla i dete-ptiče, pa se orlica „živa i nesrećna“ danima vraćala na mesto zločina beznadežno kidišući na „ubicu“, uporna do svoje smrti ili do pobede.

Oni koji su već izgubili sve uključujići i život, ne odustaju od borbe, sve do pobede ili do svoje druge smrti, pa i posle smrti (jer „grobovi naši boriće se s vama“)!

Neizbežni poraz nepodnošljive nepravde biće pobeda pravde za najniže na lestvici bića, za one koji su pali niže od lumpen-proletera, za životinje i za mrtve.

Sledeća epizoda iz Platonovljevog „Džana“ ilustruje ovo. Čagatajev, boljševik, poslan da nabedniji narod na zemlji, Džan, nauči komnizmu, lutajući dalekom stepom nailazi na mrtvu kornjaču:

„Na kraju je ugledao malu kornjaču. ležala je nepomično istegljenog vrata s nemoćno ispruženim šapicama – ne čuvajući se pod oklopom, uginula je ovde na putu. Čagatajev… je odneo na stranu i zakopao u pesak. Ta kornjača je sad bliže njegovoj pokojnoj ženi.“

Šta na lestvici bića može biti niže od životinja i umrlih? Naravno uginula životinja. A od mrtve životinje? Hrišćanski odgovor je Hristos, jer u hrišćanskoj tradiciji, Mesija nas ne susreće odozgo, nego odozdo. Koliko god da propadamo on je još niže. Ljubav prema umrloj kornjači koja je budući mrtva, još bliža našim umrlim, čini i nas, u sveopštoj solidarnosti, bliskima „smeću sveta“ (1Kor 4, 13) čija je pobeda neumitna ili sveta biti neće.

Za Platonova buduća sreća životinja je „nužna i sigurna“, a njen sadašnji oblik je nihova nerefleksivna tuga koja nije ništa drugo nego mukla nada očajnika. Tako je opet Čagatajev na svom putu kroz zabačenu pustoš: „Ugledao kamilu koja je sedela poput čoveka, oduprevši se prednjim nogama o peščani nanos… mršava, spale grbe, uplašeno je gledala crnim očima, kao uman čovek… tada je zatvorila oči, učinila je to zato što nije znala kako da plače… u unutrašnjosti sirotih bića postoji osećanje njihove druge, srećne sudbine, nužne i sigurne – čemu tako teže i na šta čekaju?“

Između samih slova Platonovljevog pitanja, kao da u nekom transistorijskom dijalogu mesijanske nade, odjekuje odgovor apostola Pavla: „Žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji… jer znamo da sva tvar zajedno tuguje i uzdiše do sada… sa nadom… da će se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božije.“ A to se, ustvari: „Duh moli za nas nemuštim jecanjem“ (Rim 8, 22–26).

Možda niko nije tako upečatljivo pružio reč životinjskom nemuštom jecaju kao Roza Luksemburg u svom pismu iz nemačkog zatvora. Iz zatvorskog dvorišta kojim je kao kažnenica šetala, mogla je videti bol njenih sapatnica u borbi protiv rata, a to su porobljene životinje, bivoli iz Rumnije, nemački ratni plen. Ove životinje naviknute na slobodu bilo je teško primorati na tegleći posao, pa su ih vojnici dispilinovali surovim batinjanjem. Jedanput, životinje nisu mogle povući visokonaslagani teret preko praga, da bi pod batinama najzad u tome uspele, ali jedna je krvarila pred Rozinim očima, i evo podužeg odlomka iz njenog pisma u kome potresno opisuje traumatičnu scenu:

„Sonjička. poslovično je, koliko je bivolja koža debela i žilava, a ipak je bila razderana. Nakon toga stajale su životinje kod tovara sasvim mirno, iscrpljeno, i jedna, ona koja je krvarila. gledala je preda se. U crnim blagim očima i u crnom licu imala je izraz zaplakanog deteta. Bio je to upravo izraz jednog deteta, koje je strogo kažnjeno, a ne zna ni zašto ni zbog čega, ni kako bi moglo umaći toj muci i surovoj sili. Stajala sam pred tom životinjom, a ona me je pogledala, tako da su mi suze potekle – bile su to njezine suze. Ni za najmilijim bratom se ne može bolnije uzdrhtati nego što sam ja u mojoj nemoći uzdrhtala nad ovom tihom boli. Kako su daleke, nedokučive: izgubljene sočne zelene -paše Rumunije Kako li je samo drugačije tamo sunce sijalo. vjetar duvao. Kako li su samo drugačije bili lepi glasovi ptica i melodični zov pastira. A ovde – taj strani i strašni grad, zagušljiva štala, odvratno pljesnivo seno pomiješano s gnjilom slamom, ti strašni ljudi i – udarci. Ta krv. koja teče iz sveže rane… O moj siromašni bivole, siromašni ljubljeni brate. oboje stojimo ovde nemoćni i tupi i samo bol, nemoć i čežnja nas ujedinjuje. Međutim su se zatvorenici zaposleno žurili oko kola. istovarivali su teške vreće i vukli ih u kuću, a vojnik je turio obe ruke u džepove od pantalona i šetao se… I čitav taj strašni rat prošao je u mislima pred mojim očima“ (Roza Luksemburg, Pisma).

Roza ispoveda da dok ona plače, to ustvari, mučeničke suze bivola teku njenim licem. Kao što i njeno pismo formuliše bezglasnu muku porobljenih stvorenja, žrtava besmislenog rata kojima je (kao i milonima ljudi) ukradena sloboda.

Klasna borba žive vage

Životinje, pre svih humanih proletera, jesu prezrene na svetu. One su uvek nevidljivi sužnji, čija se smrt ne registruje, a čiji se život meri u kilogramima. Sve današnje „divlje“ životinje od kojih se mnoge (kapitalističkim ekocidom) nepovratno istebljuju, u perspektivi su domaće, jer ih imperijalizam ljudske vrste vidi kao potencijalno roblje. Već sam izraz „divlje“ znači da ih treba domestifikovati i staviti u službu gospodara kao nekada crne robove. Džon Hribal navodi svedočanstvo Sema Parkera oslobođenog roba, iz kog se vidi kako su robovi u SAD-u, bili svesni da dele istu sudbinu sa ostalim životinjama: „Kao divlju mladu radnu životinju, i mene je trebalo slomiti jarmom gorkog i doživotnog ropstva. U svojoj bivšoj situaciji, sada vidim tačke sličnosti sa situacijom volova. Oni su bili vlasništvo, i ja sam; njih je trebalo slomiti, i mene je“. Zato Hribal zaključuje. „Nisu samo afrikanci bili na plantažama i u gradovima, bili su tu: afrikanci, volovi i svinje (Jason C. Hribal, Animals, Agency, and Class).

Koliko god da je ljudsko društvo napredovalo, različita bića koja mi klasifikujemo pod jedno zbirno ime „životinje“ i dalje su „crnci“ i „indijanci“ sveta. One crnački rade na plantažama, farmama, istreblju ih u laboratorijama, masakriraju u klanicama; dok se preživeli ostatak, te ekstra humane „indijanske“ populacije radi zabave, mobiliše u cirkuse, zatvara u rezervate i zooške vrtove. Retki srećnici su izabrani da budu kućni ljubimci, a nesrećni primerci ovih kućnih robova, ćefom svojih gospodara pretvaraju se u lumpenproletere lutalice.

Ali životinje nisu proleteri tek matoforički rečeno. One zaista to jesu i po položaju izrabljivanih u procesu proizvodnje, i po sopstvenoj volji da eksploatatoru pruže otpor. Ovo zemaljsko roblje jeste subjekt. Životinje po Hribalu: „Imaju subjektivnu instancu. One rade i proizvode. One pružaju otpor i bore se. One pregovaraju sa ljudima o stvarnosti i granicama sopstvene eksploatacije. Same životinje bile su snaga u društvenim promenama. Glumeći neznanje, odbacujući komande, usporavajući, otežući noge, ne radeći bez adekvatne hrane, odbijajući posao po dnevnoj vrućini, praveći pauze bez dozvole, odbacujući prekovremeni rad, žaleći se vokalno, vršeći otvorenu sitnu krađu, kao i tajne sitne krađe, zaobilazeći nove zadatke, kroz lažnu poslušnost, lomljenjem opreme, begom, i kroz direktnu konfrontaciju“ (ibid).

Uprkos predrasudama teologa i filozofa prema kojima životinje nemaju dušu, razum, svest, ili ličnost, gospodari su akcije ovih stvorenja odmah prepoznavali kao svesni otpor: „Svinje su bežale iz obora, psi su krali dodatnu hranu, Ovce su preskakle ogradu tora. I svaki od takvih činova otpora bio je u potpunosti prepoznat od farmera, vozača, nadglednika, menadžera, baš kao to što je i bio: kao čin otpora“ (ibid).

A pošto pobuna mora biti ugušena: „Vlasnici su im podrezivali krila, zaslepljivali oči, zasecali tetive. Životinje su štrojene. Rogovi su odsecani. Svaka od ovih praksi je unapređivana i standardizovana. A za one životinje čija se nepokornost jednostavno nije mogla zaustaviti, tu je bila konačna mera: smrtna kazna“ (ibid).

Životinje su se borile – živeći, radeći, pateći, odupirući se, i umirući, pa zato Hribal zaključuje: „Istorija kapitalističke akumukacije je mnogo više nego tek istorija čovečanstva… Ko je izgradio Ameriku, pitaju udžbenici? To su učinile životinje“ (ibid).

Nisu se životinje uzalud borile, za ponešto su se i izborile. Klasna borba sa eksploatotorom čovekom, rezultirala je kompromisnim tehnološkim napretkom: „Nikada se nije radilo o tome da konji nisu mogli da rade više, brže, ili duže. Pre je bila u pitanju činjenica da su oni (za razliku od motora na sagorevanje) imali svesnu sposobnost da odbiju da postupe tako“ (ibid).

Polovinom XIX veka pokret za prava životinja postao je toliko snažan da se više nije mogao ignorisati, i tako je izvojevana mala pobeda: „Kroz kombinovani otpor – konja, mazgi, i ljudi nastupio je istorijski prelaz sa radne životinjske-snage na parnu-snagu. To nije bio progres, to je bio kraj pregovora“ (ibid).

Mesijanska životinja

Sve tri ključne etape mesijanskog iskupiteljskog dela, Hristovo rođenje, početak njegove propovedi i odlazak na stradanje, otpočele su uz saradnu životinja: Mesiju je u Jerusalim na spasonosno stradanje poneo magarac, (a u srednjovekkovnom imaginarijumu veza Hrista i magarca je na granici tiromorfizma). Takođe, Hristos se rodio u štali među domaćim životinjama, a svoju mesijansku delatnost je započeo u društvu „divljih“ životinja, koje su imale istorijsku ulogu, analognu eshatološkoj ulozi kakvu „četiri životinje“ (τέσσαρα ζῷα) imaju u Jovanovom Otkrivenju (Otk4, 6 – 8), a to je da, prosto, radosno borave u prisustvu Mesije, koji „bi sa divljim životinjama, i anđeli mu služahu“ (Mk 1, 13). Životinje i njima ovde pribrojani anđeli, mogli bi biti istorijski i metaistorijski, izraz istog mirnog i ekstatičnog, „životinjskog“, večnog života mesijanske Životinje i Boga (Otk4, 5–6; 4, 13–14).

To je Zoe život u slobodi kakvim, neuznemireni našim „policijskim“, građanskim preokupacijama, izvan Oligopolisa, žive anđeli i/ili životinje. Markova Fraza “ην μετα των θηριων”/bi sa divljim životinjama“, označava međusobno prijateljstvo Hrista i životinja i njihov prisni savez i sa-život.

„Mitsein/sabiće“, neprevaziđeni Hajdegerov izraz za društvenu prirodu bića kao takvog, doslovan je prevod ove jevađeoske fraze „einai meta…“ kojom Marko opisuje Hristov boravak u životinjskom društvu, tokom kušanja od Satane u Judinoj pustinji (Midbar Jehuda).

Prve reči koje Mesija izgovara, ostavljaući iza sebe životinjsko društvo i stupajući u ljudski polis jesu „Pokajte se i verujte u jevanđelje“ (Mk 1, 15). Hristos je pozvao svoje apostole da propovedaju jevanđelje (dobru vest) svakom stvorenju (Mk 16, 15), ali je na pokajanje pozvao ljude.

Imago

Ovde se dotičemo srži problema. A to je: Šta, u hrišćanskoj perspektivi, razlkuje ljude od ostalih životinja? Kako shvatiti biblijsku tvrdnju da je čovek slika Božija?

Svakako ne kao vrednosni sud i subordinacijski princip, kako je prečesto imago Dei shvatan. A to znači kao neka vrsta božanske plave krvi u čoveku kakva ljude čini aristokratama čije su roblje ili posluga sva ostala stvorenja. Tako se izrabljivanje tvorevine i ugnjetavanje stvorenja legitimizuje pozivanjem na imago, kao na plemnito poreklo. Ovakvo čitanje bilo bi odraz feudalnog shvatanja društvenih veza kao odnosa neposredne dominacije viših nad nižima, gde bi čovek na ostala bića gledao sa visine, u šta se odlično uklapaju klasična imenovanja čoveka krunom stvaranja I carem tvorevine. U takvom čitanju imago Dei je insignija moći. Buržujsko, pak, čitanje, čoveka bi videlo kao vlasnika ostalih živih bića koji na njih gleda kao na potrošnu robu i sredstvo za dobit što dobro ilustruju reči Druge Petrove poslanice, „beslovesne životinje, po prirodi sazdane za lov i trošenje“ (2Pet 2, 12). Tu je imago neka vrsta kapitala, poverenog biznismenu čoveku od investicione banke Svete Trojice, na osnovu kog čovek sva ostala bića poseduje kao robu.

Danas, kada je ljudska tržišna aktivnost ključni faktor u vrtoglavoj stopi izumiranja vrsta, više nego ikad, neophodno je egalitarističko čitanje, prvog (tzv svešteničkog) izveštaja o stvaranju čoveka kao Božije slike, i kritičko preispitivanje vekovima zloupotrebljavane, reference na Božiji blagoslov prvim ljudima: „Rađajte se i množite se, napunite zemlju i pokorite je! Vladajte nad ribama morskim, nad pticama nebeskim i nad svakim živim bićem, što se miče na zemlji!“ (1Moj 1, 28).

Sama naracija ovog biblijskog teksta interno isključuje subordinacijska čitanja i potencira egalitarističko shvatanje slike i vlasti.

Naime, stvaranje, i životinja kao živih duša i čoveka kao Božije slike da bi njima „vladao“ (1Moj 1, 26), okončano je istoga („šestog“) dana. Što bi trebalo čitati kao njihovu međusobnu srodnost. A u tom istom stihu spominje se i stvaranje po slici i objašnjava se šta to u stvari znači. Imago Dei je čovekovo funkcionalno svojstvo. Kao Božija slika, ljudi bi trebalo da upravljaju tvorevinom slično Bogu koji ju je stvorio. A Bog Biblije za razliku od Vavilonskog Marduka i ostalih konkurentskih bogova tadašnjih kosmogonija, ne stvara potčinjavajući druge sile sebi u nekoj vrsti građanskog rata, nego kenotički, povačeći se sam kako bi „napravio mesta“ za svoja voljena stvorenja. Čovek je pozvan da u odnosu na druga stvorenja čini to isto (Fil 2, 5).

Osim toga što su stvoreni istog dana, ljudima i životinjama bila je poverena i ista biljna hrana, i to jednima plodovi a drugima trava. A to što u biblijskoj priči o stvaranju nema predatora, jasno govori o tome da je Božija slika u službi ostalih stvorenja, Ne na bilo čiju štetu nego na dobrobit svih (Udahnjivanje duha u nos prvostvorenog iz Drugog, tzv. jahveističkog, izveštaja o stvaranju, i potonje imenovanje životinja od strane čoveka, takođe bi se moglo čitati u istom duhu čovekovog bogopodobnog služenja ostalim bićima).

Tek nakon čovekovog neuspeha da sprovede vladavinu mira u kosmosu, izokreće se lanac ishrane, te Bog, nakon potopa, svojim blagoslovom potvrđuje ovo dato stanje i bića postaju mesožderi a između ljudi i životinja više nema nežne brižnosti nego vlada strah (1 Moj 9, 1–6). Ipak Bog uspostavlja savez mira i sa ljudima i sa životinjama – koje su, prema tome, takođe autonomne osobe sposobne za Božansko savezništvo čemu je, od sada, znak duga (1 Moj 9, 9–13). Ovaj mesijanski savez mira ostvaren je u Mesiji Isusu. A ispuniće se u njegovom carstvu. Kao što Mesija (sluga Isaijine škole) nije došao da mu služe nego da služi (Mt 20, 25–28), i ljudski rod kao „mesijanska vrsta“ trebao bi biti rod slugu svih ostalih zemaljskih stvorenja.

Mesijansko doba Isaija opisuje kao mir između svih stvorenja, koja se opet vraćaju izvornom vegeterijanstvu: „I vuk će boraviti s jagnjetom, i ris će ležati s jaretom, tele i lavić i ugojeno živinče biće zajedno, i malo dete vodiće ih. I krava i medvedica zajedno će pasti, mladunci njihovi ležaće zajedno, i lav će jesti slamu kao vo. I dete koje sisa igraće se nad rupom zmije, i dete odbijeno od sise zavlačiće ruku u rupu zmije otrovnice“ (Is 11, 6–9; 65, 25). U svetlosti takve eshatolške nade ispričana je i priča o stvaranju iz prve glave knjige postanja. Tamo opisani mir, više preskriptivan nego deskriptivan, je eshatološka nada kontrastirana sa mračnim istorijskim datostima.

Situaciju opisanu biblijskim narativom možemo sažeti ovako: Najpre, primitivni komunizam raja, zatim kontrarevolucija pada i post-potopna rekcionarna restauracija, i najzad, eshatološki komunizam proroka Isaije i Otkrivenja.