Umberto Eko
U nedavnoj debati posvećenoj semiotici sakralnog, u jednom trenutku stiglo se do razgovora o ideji koja se provlači od Makijavelija do Rusoa, i nadalje, o „svetovnoj religiji“ starih Rimljana, shvaćenoj kao skup verovanja i dužnosti kadar da jednu društvenu zajednicu drži na okupu. Neko je primetio da se od takvog, po sebi valjanog poimanja, lako dolazi do zamisli o religiji kao onome što se zove instrumentum regni, sredstvo koje politička vlast (koju možda uopšte ne čine vrenici) koristi da svoje podanike drži u pokornosti.
Na tu ideju nailazimo već kod autora koji su poznavali rimsku svetovnu religiju, na primer, kod Polibija (Istorija, VI) koji u vezi sa rimskim obredima piše: „U narodu koji čine samo mudraci, bilo bi beskorisno pribegavati takvim sredstvima, ali, pošto je puk po svojoj prirodi nepouzdan i podložan je svakovrsnim strastima, neutaživo pohlepan, sklon žestokoj srdžbi, mora se krotiti takvim omđem i tajanstvenim strahovima. Stoga, smatram da naši preci nisu bez razloga puku nametnuli verska ubeđenja i praznoverice o Hadu, već da su glupi oni što u današnje vreme hoće da ih uklone… Rimljani, premda su na javnim poslovima i u pohodima raspolagali velikim svotama novca, bili su pošteni samo zato što su poštovali zakletvu koju su položili, dok ćete među drugim narodima teško naći nekoga ko neće prigrabiti javni novac, među Rimljanima teško je naći nekoga ko bi se ukaljao takvim grehom.“
Ako su se Rimljani zbilja tako uzorno ponašali u doba Republike, u nekom trenutku sigurno su prestali da budu takvi. I razumljivo je zašto je Spinoza, mnogo vekova kasnije, drugačije protumačio instrumentum regni i njegove veličanstvene i prijemčive obrede: „Dakle, ako je tačno da najveća tajna i vrhovni interes monarhijskog režima jeste da obmanjuje građane i da pod šupljim nazivom religija skriva strah koji ih drži u pokornosti, kako bi se borili za vlastito ropstvo kao da je to njihovo izbavljenje… takođe je tačno da u slobodnoj zajednici ljudi ne bi moglo ni da se zamisli, niti da se pokuša uvođenje nečega pogubnijeg.“ (Teološko-politički traktat).
Odavde nije bilo teško stići do čuvene Marksove definicije po kojoj je religija opijum za narod.
Ali, da li je tačno da sve religije uvek imaju to uspavljujuće dejstvo – virtus dormitival. Sasvim suprotno mišljenje zastupa, na primer, Žoze Saramago, koji je u više navrata napao religiju kao uzrok sukoba: „Religije, sve, bez izuzetka, neće nikada doprineti da se ljudi zbliže i izmire, već su, naprotiv, bile, a i dalje su uzrok nepojamnih patnji, pokolja, čudovišnog fizičkog i duhovnog nasilja, što predstavlja jedno od najmračnijih poglavlja žalosne ljudske istorije.“ (Republika, 20. septembar 2001).
Saramago je na drugom mestu zaključio da „kada bismo svi bili ateisti, živeli bismo u miroljubivijem društvu“. Nisam siguran da je u pravu, ali se svakako čini da mu je papa Racinger, svojom nedavnom enciklikom Spe salvi, indirektno dao odgovor, jer kaže, naprotiv, kako ateizam 19. i 20. veka, premda se predstavljao kao pobuna protiv svetskih nepravdi i celokupne istorije, „iz te premise proistekla su najveća zlodela i ukidanja pravde“.
Podozrevam da je Racinger mislio na one bezbožnike Lenjina i Staljina, ali je zaboravio da je na nacističkim zastavama pisalo Gott mit uns (što znači „Bog je s nama“), da je čitava armija vojnih sveštenika blagosiljala fašističke barjake, da je nadahnut vatreno religioznim principima bio i zločinac Fransisko Franko (na stranu zločini njegovih protivnika, ipak je on prvi počeo), a podršku su mu pružali Ratnici Hrista Kralja, da su veoma pobožni bili Vandejci u borbi protiv republikanaca u Francuskoj, koji su čak izmislili Boginju razuma (instrumentum regni) da su se katolici i protestanti decenijama radosno tamanili, da su i krstaši i njihovi neprijatelji bili nadahnuti verskim idealima, da su Rimljani, braneći svoju veru, hrišćane bacali lavovima, da su iz verskih razloga potpaljene mnoge lomače, da su muslimanski fundamentalisti, koji su srušili njujorške Kule bliznakinje, veoma religiozni, kao i Osama Bin Laden i talibani koji su bombardovali kipove Bude u Avganistanu, da se Indija i Pakistan sukobljavaju iz verskih razloga i, naposletku, da je Buš napao Irak uz zvuke himne God bless America (Bog blagoslovio Ameriku).
Stoga mi pada na um pomisao da (ako je religija katkad bila, ili danas jeste opijum za narod) češće je bila njegov kokain.
Izvor: Umberto Eko, Pape Satan Aleppe: Hronike fluidnog društva, prev. Aleksandar Levi, Mirela Radosavljević, Elizabet Vasiljević, Beograd: Geopoetika, 2016, str. 239-241.