Умберто Еко
У недавној дебати посвећеној семиотици сакралног, у једном тренутку стигло се до разговора о идеји која се провлачи од Макијавелија до Русоа, и надаље, о „световној религији“ старих Римљана, схваћеној као скуп веровања и дужности кадар да једну друштвену заједницу држи на окупу. Неко је приметио да се од таквог, по себи ваљаног поимања, лако долази до замисли о религији као ономе што се зове instrumentum regni, средство које политичка власт (коју можда уопште не чине вреници) користи да своје поданике држи у покорности.
На ту идеју наилазимо већ код аутора који су познавали римску световну религију, на пример, код Полибија (Историја, VI) који у вези са римским обредима пише: „У народу који чине само мудраци, било би бескорисно прибегавати таквим средствима, али, пошто је пук по својој природи непоуздан и подложан је сваковрсним страстима, неутаживо похлепан, склон жестокој срџби, мора се кротити таквим омђем и тајанственим страховима. Стога, сматрам да наши преци нису без разлога пуку наметнули верска убеђења и празноверице о Хаду, већ да су глупи они што у данашње време хоће да их уклоне… Римљани, премда су на јавним пословима и у походима располагали великим свотама новца, били су поштени само зато што су поштовали заклетву коју су положили, док ћете међу другим народима тешко наћи некога ко неће приграбити јавни новац, међу Римљанима тешко је наћи некога ко би се укаљао таквим грехом.“
Ако су се Римљани збиља тако узорно понашали у доба Републике, у неком тренутку сигурно су престали да буду такви. И разумљиво је зашто је Спиноза, много векова касније, другачије протумачио instrumentum regni и његове величанствене и пријемчиве обреде: „Дакле, ако је тачно да највећа тајна и врховни интерес монархијског режима јесте да обмањује грађане и да под шупљим називом религија скрива страх који их држи у покорности, како би се борили за властито ропство као да је то њихово избављење… такође је тачно да у слободној заједници људи не би могло ни да се замисли, нити да се покуша увођење нечега погубнијег.“ (Теолошко-политички трактат).
Одавде није било тешко стићи до чувене Марксове дефиниције по којој је религија опијум за народ.
Али, да ли је тачно да све религије увек имају то успављујуће дејство – virtus dormitival. Сасвим супротно мишљење заступа, на пример, Жозе Сарамаго, који је у више наврата напао религију као узрок сукоба: „Религије, све, без изузетка, неће никада допринети да се људи зближе и измире, већ су, напротив, биле, а и даље су узрок непојамних патњи, покоља, чудовишног физичког и духовног насиља, што представља једно од најмрачнијих поглавља жалосне људске историје.“ (Република, 20. септембар 2001).
Сарамаго је на другом месту закључио да „када бисмо сви били атеисти, живели бисмо у мирољубивијем друштву“. Нисам сигуран да је у праву, али се свакако чини да му је папа Рацингер, својом недавном енцикликом Spe salvi, индиректно дао одговор, јер каже, напротив, како атеизам 19. и 20. века, премда се представљао као побуна против светских неправди и целокупне историје, „из те премисе проистекла су највећа злодела и укидања правде“.
Подозревам да је Рацингер мислио на оне безбожнике Лењина и Стаљина, али је заборавио да је на нацистичким заставама писало Gott mit uns (што значи „Бог је с нама“), да је читава армија војних свештеника благосиљала фашистичке барјаке, да је надахнут ватрено религиозним принципима био и злочинац Франсиско Франко (на страну злочини његових противника, ипак је он први почео), а подршку су му пружали Ратници Христа Краља, да су веома побожни били Вандејци у борби против републиканаца у Француској, који су чак измислили Богињу разума (instrumentum regni) да су се католици и протестанти деценијама радосно таманили, да су и крсташи и њихови непријатељи били надахнути верским идеалима, да су Римљани, бранећи своју веру, хришћане бацали лавовима, да су из верских разлога потпаљене многе ломаче, да су муслимански фундаменталисти, који су срушили њујоршке Куле близнакиње, веома религиозни, као и Осама Бин Ладен и талибани који су бомбардовали кипове Буде у Авганистану, да се Индија и Пакистан сукобљавају из верских разлога и, напослетку, да је Буш напао Ирак уз звуке химне God bless America (Бог благословио Америку).
Стога ми пада на ум помисао да (ако је религија каткад била, или данас јесте опијум за народ) чешће је била његов кокаин.
Извор: Umberto Eko, Pape Satan Aleppe: Hronike fluidnog društva, prev. Aleksandar Levi, Mirela Radosavljević, Elizabet Vasiljević, Beograd: Geopoetika, 2016, str. 239-241.