Ханс Кинг
Прошао је Ханс Кинг (Hans Küng) трновит пут од признатог црквеног концилског теолога, преко инквизицијске забране да предаје црквено учење, до свјетски знаног екуменског теолога, критичног спрам католичке хијерархије и њене догме.
Рођен је у Швајцарској 1928. године, демократској земљи с четири службена језика, гдје живе католици и протестанти Лутерове (Luther), Калвинове (Calvin) и Цвинглијеве (Zwingli) реформе. Близу његове домовине, али у Њемачкој, рођен је годину дана раније и Јозеф Рацингер (Joseph Ratzinger), касније папа Бенедикт XVI. Док је био сервилан, Кингова је каријера, како универзитетска тако и она унутар црквене хијерархије, била много успјешнија од Рацингерове. Почетком шездесетих година постао је концилски теолог из првог реда, док је Рацингер спадао тек у други. Због тога му је, како нас обавјештава и сам Рацингер, могао непосредно помоћи при његову напретку: „Тако нисам могао одољети искушењу кад ме је универзитет у Тибингену, који ми је већ 1959. године понудио катедру за фундаменталну теологију, сада позвао на новоустановљену катедру за догматику. Ханс Кинг се снажно заузео за тај позив и за то је нашао сагласност осталих колега.“
Ватикан је, као што је знано, Хансу Кингу 1979. године због његове критике папинске непогрешивости (незаблудивости), односно, католичких догми уопће, ускратио допуштење да предаје на Католичком теолошком факултету у Тибингену, на којему је предавао двадесет година. Сам Кингов досије отворен је још 1957. године због његове дисертације о теологији милости протестантског теолога Карла Барта (Karl Barth), али први истражни поступак покренут је након објављивања његове књиге Структуре Цркве, а након изласка књиге Црква 1967. године римска инквизиција, односно, Света конгрегација за доктрину вјере (Sacra Congregatio pro Doctrina Fidei), започела је службени поступак својим уобичајеним методама: након анонимне денунцијације слиједи тајни поступак, забрана увида у акте, а бранитеља, такозваног relator pro auctore, одређује сама конгрегација. На донесену одлуку не постоје могућности жалбе. И све се до 1979. године чинило да ће Рим и њемачки бискупи на критичку теологију Ханса Кинга реагирати само на равни дијалога, а не на равни администрације. Али, ствар се радикално промијенила кад је, по свему судећи, заслугом финанцијски снажног фашистоидно-католичког тајног савеза Opus Dei, 1978. године на чело Папинске државе дошао, како га је назвао Томас Кејхил (Thomas Cahill), баштиник „агресивног папинства“, краковски надбискуп Карол Војтила (Karol Wojtyla) као Иван Павао II, тако да је 18. децембра 1979. године услиједила дефинитивна забрана. У то је доба префект конгрегације за доктрину вјере, тј. главни инквизитор, био кардинал Фрањо Шепер, бивши загребачки надбискуп, који је о „небирократском“ рјешавању неподобних имао властите идеје. Примио је тако Кинга једном пригодом у властиту аудијенцију и понудио га чашицом домаће шљивовице: „Штета, штета што нисте свећеник моје дијацезе Загреб. Знате ли што бих ондје као бискуп учинио с Вама? Послао бих Вас у најзабаченији кут моје земље, у хрватску сеоску заједницу. Ондје бисте могли научити што је вјера католичког пука.“ На то му је Кинг узвратио: „Како је добро што сам слободан швајцарски грађанин и што ми је дијацеза Базел, а не Загреб!“
Његов га универзитетски колега Јозеф Рацингер, дакако, тада није подупро. Кад је изабран за папу, примио га је у четверосатну аудијенцију, али не зато да од њега ишта чује. Кинг је то смјеста схватио и након прве опрезне потпоре новом папи успоставио је према њему критичан, с временом све критичнији однос. Чини се да је овим ријечима понајбоље описао подлогу њихова разилажења: „Немогуће је писати о повијести Европе, а не посветити примјерену пажњу улози кршћанства; то би морала имати у виду и данашња европска политика. Притом, пак, управо с улогом Римокатоличке цркве не би требало претјеривати, што чине неки римокатолички хијерархи у знаку поновне евангелизације или чак поновне католизације. Таква назадњачка црквена политика само јача прикривено и дјеломично јавно супротстављање кршћанству уопће, напосе Католичкој цркви.“
Након инквизицијског ускраћивања допуштења да предаје, за Кинга се веома заузима његов универзитет у Тибингену омогућујући му да задржи катедру и да даље води Институт за екуменска истраживања, сада већ независан и одвојен од Католичког теолошког факултета и директно подређен сенату универзитета. Ослобођен многих административних и бирократских задатака на факултету, Кинг се све преданије посвећује новом екуменском изазову: изазову екуменизма ad extra – великим некршћанским свјетским религијама. Главно му гесло постаје: Учити, а не судити! Дијалог, а не конфронтација! Постаје spiritus movens и spiritus rector пројекта под именом Пројект свјетски етос, заснованом његовим истоименим програмским списом. Религије свијета, гласи теза, могу допринијети миру у свијету једино заједничким етосом који чини темељни консензус у погледу њихових заједничких вреднота. Пројект свјетски етос ношен је увјерењем да нема мира међу народима без мира међу религијама, да нема мира међу религијама без дијалога међу религијама и да нема преживљавања без свјетског етоса. Ако таквог дијалога међу религијама нема, односно, ако се прекине, насиље постаје једином алтернативом. Кад људи више не разговарају међусобно, није далеко час кад ће започети пуцати једни на друге. Не само у исламу, него и у јудаизму и кршћанству, па и у азијским религијама постоји реална опасност инструментализације религије у политичке сврхе. Кад се то догоди, добивамо високо експлозивну смјесу религије и политике. Таква фанатична религија постаје опасношћу за свјетски мир.
Кингов пројект конкретизирао се у Декларацији о свјетским религијама коју је у септембру 1993. прогласио Парламент свјетских религија у Чикагу. Декларација постулира да нема новог свјетског поретка без свјетског етоса; обавезује на културу ненасилности и поштивања сваког живота (прастара мудрост: не убиј!); обавезује на културу солидарности и праведности свјетског привредног поретка (прастара мудрост: не кради!); обавезује на културу равноправности и партнерства мушкарца и жене (прастара мудрост: не блудничи!); обавезује на културу толеранције и живота у истинољубивости (прастара мудрост: не лажи!). Данашња епоха, каже се у уводу, као ниједна досад, обиљежена је свјетском политиком, свјетском технологијом, свјетском економијом и свјетским цивилизацијама и као таквој потребан јој је свјетски етос. Притом свјетски етос не значи ни нову свјетску идеологију, ни јединствену свјетску религију с ону страну свих постојећих религија, а понајмање значи владавину једне религије над осталима. Човјечанство се уморило од идеологија. Пројект свјетски етос жели истакнути оно што је, унаточ свим (догматским) различитостима, религијама свијета већ сада заједничко у погледу постојећих, обавезујућих вреднота, чврстих, сталних мјерила и личних, темељних држања. Другим ријечима, свјетски етос не своди религије на некакав етички минимализам, него истиче minimum онога што је свим свјетским религијама већ сада заједничко.
У разговору с Јиргеном Хереном (Jürgen Hoeren) Ханс Кинг истиче да је свјетски етос прије свега и изнад свега етички координатни систем: „Ако имате само компас и географску карту, требате још и координате да нађете пут. У том смислу могли бисмо говорити о обичајним координатама за компас савјести. Дакако, те координате треба формулирати. Готово да не постоји текст о којем сам толико размишљао, о мало ствари сам толико дуго расправљао и измјењивао мишљења као када сам писао нацрт за изјаву Парламента свјетских религија 1993. године у Чикагу. У тој изјави можете наћи у великој мјери прихваћен покушај да етос човјечанства, како се развијао откад људи памте, обухватимо у шест великих правила, два темељна начела и четири упутства. Не зато да бисмо надомјестили десет Божјих заповиједи, него да бисмо изразили оно што тих десет заповиједи у суштини већ садрже, што не налазимо само у синајским заповиједима, у говори на гори или у Курану, него и већ код Патанђалија, установитеља јоге, у будистичком канону или код Конфуција и других великих текстова религије човјечанства.“
Из те је изјаве развидна не само Кингова улога, него и инфраструктура етичког координатног система на којем гради свјетски етос и глобалну етику која из њега происходи. Притом наглашава како разлику између религије и етоса, тако и разлику између етоса и етике. Етика му значи „учење о моралном поступању“, етички систем какав доносе етике филозофа, од Аристотела преко Томе Аквинског и Канта до Левинаса. Етос пак није првенствено учење или систем, него означује „унутарње морално, обичајно темељно држање неког човјека“, које у суштини одређује цјелокупно човјеково дјеловање. То да не смијемо лагати, него говорити истину, да не смијемо убијати и красти, а сполност не злоупотребљавати, него се морамо поштивати и вољети, јесу норме које ми диктира савјест и зато се тичу мојег унутарњег темељног држања, дакле, претпостављају моју добровољну везаност, односно, обавезу. Кључна је, кад је посриједи етос, наша слобода и властита одговорност која из ње происходи. Свакога од нас, па и водитеља држава.
Иза Кингова разликовања свјетског етоса и религиозних заповиједи/забрана, какве садржи декалог, скривају се неке, на први поглед неуочљиве и зато неочекиване разлике. О свјетском етосу свагда говоримо у једнини, а о свјетским религијама у множини. Све свјетске религије садрже свјетски етос, али уједно садрже и заповиједи које не спадају у свјетски етос. Зато их није могуће укључити у свјетски етос, но, ако би их заступници појединих религија на сваки начин унаточ томе хтјели укључити, наступали би против свјетског етоса. И ако религије не могу бити етички критериј свјетског етоса, него свјетски етос етички критериј религија, тада религије морају, ако се не желе искључити из свјетске заједнице, и на равни глобалне етике слиједити етику у сингулару. Морају разноврсност својих Истина ускладити с истином истинске етичности. У том смислу Кинг наглашава: „Искрено речено, настанка једне свјетске религије одиста се не бисмо требали плашити, јер су религије за нешто такво одвећ различите. Исто тако нема потребе ни прижељкивати свјетску религију, јер садашњи положај не нуди никакве ослонце за претпоставку да би она уопће икада могла настати. Но, у сваком случају ваља оснаживати увјерење да темељна животна упутства требају вриједити за цијело човјечанство… Оставим ли апстрактну формулацију по страни и кажем ли конкретно, примјерено данашњем времену: Што значи не убијај, односно, имај поштовање према свему живоме? Што значи не лажи, односно, говори истину? Што значи не кради, односно, труди се око праведног привредног поретка? Што значи не злоупотребљавај сполност, односно, заузимај се за поштовање жене и партнерства између мушкарца и жене? То су норме које спајају све религије и које могу прихватити и невјерници. А за то није потребна заједничка религија, него само заједнички темељни морал.“
Такав је био Кингов одговор на Хереново питање скрива ли се иза свјетског етоса намјера успостављања неке нове свјетске религије или бар некакве географске карте свјетских религија. Но, Кинг ништа од тога не жели, жели само признање етоса који спаја како теисте тако и разноврсне атеисте и агностике. Кључан је његов став који оцртава разлику између могуће заједничке религије и заједничког темељног морала, тј. свјетског етоса и глобалне етике која из њега происходи. Нагласак је на томе што је потребно, а што не. Више од свега потребан је свјетски етос, отуда његов приоритет, његова значењска предност пред религијама, али и пред атеизмом, односно агностицизмом. Укратко: постоји свјетски етос без религија, не постоје религије без свјетског етоса.
Остварење својих снова Кинг је досегао када је Генерална скупштина ОУН прихватила документ којему је био идејним иницијатором, судјелујући притом непосредно у скупини од двадесет репрезентативних интелектуалаца из цијелог свијета у његовој припреми. Зато је имао част да 9. 11. 2001. непосредно наступи пред скупштином и наведени документ попрати посебном изјавом под насловом Изјава пред Генералном скупштином ОУН. Тиме је пројект свјетског етоса, што га је Кинг засновао 1990. године, у великој мјери био остварен. Но, начео га је најприје терористички напад на небодере Свјетског трговачког центра у Њујорку, а коначно су га дезавуирали државно терористички напади САД на Афганистан и Ирак. Јер с њима су била кршена не само сва начела међународног права, него и све главне вредноте свјетског етоса.
У својим посљедњим наступима, већ оболио од Паркинсонове болести, одбијао је оштро Ханс Кинг свако величање патње. Не тражити патњу, него, ако не иде друкчије, патњу само подносити. Али најбоље је борити се против патње. Па чак и еутаназијом. Мјерило односа спрам еутаназије је еванђеље, а не још увијек доминантна средњовјековна теологија и црквено право које на њој почива. У интервју с Маркусом Грилом (Markus Grill) из 2013. године за магазин Spiegel Кинг потврђује да вјерује у Бога и небеса, али пориче постојање „вјечног пакла“. У паклу живимо сада и овдје ако смо изгубили смисао живота или ако смо укључени у крваве ратове. И нада се да ће приспјети у небеса, што је само друго име за непосредни сусрет с Богом: с ону страну времена и простора. Што се пак тиче живота и смрти, Кинг истиче: „За мене је живот дар Бога. Но, тај је дар Бог изручио мени, мојој властитој одговорности. То вриједи и за задњу фазу живота, фазу умирања. Библијски Бог је Бог милосрдности (Barmherzigkeit), а не окрутни деспот који жели човјека што дуже гледати у паклу мука. Помоћ при смрти може, дакле, бити ултимативна, посљедња могућа животна помоћ.“
На подлози тог увида Кинг је изричито подупирао не само пасивну, него и активну еутаназију. Штовише, за њу се одлучио и сам и као швајцарски држављанин уписао се у друштво Exit. Био је, наиме, свједоком тешке патње својег брата, који је умро у 23. години од тумора на мозгу. Његову патњу, која је укључивала више но само несносну бол, сам не би желио подносити. И зашто би се грчевито хватао (земаљског) живота до задњег ако смрт значи пријелаз у други, вјечни живот? Ступање себе као коначног бића у бесконачност Бога? У стање „вјечног мира и вјечне блажености“? У еутаназији као достојанственој смрти, том „посљедњем даху човјекова достојанства“, Кинг зато не види супротност вјери, него управо њен доживљај, човјека достојан конац живота на земљи, али не и живота као таквог, који се, према њему, не окончава (verendet), него довршава (vollendet). Нитко није обавезан да предан Богу подноси и оно неподношљиво као богомдано! Не смије се догодити оно што се догодило у Гетеовом (Goethe) роману Патње младог Вертера, у којем главни јунак одузме себи живот, а посљедња реченица гласи: „Никакав га свећеник није пратио.“ У том Гетеовом ставу Кинг види јасну оптужбу још увијек важеће црквене позиције. Уједно наглашава да његову еутаназијску смрт нипошто не треба узимати као инсценирани протестни чин против црквеног ауторитета. Такођер, своју смрт, самоусмрћење (Selbsttötung) или смрт као слободан избор (Freitod), а не самоубојство (Suizid), не жели проглашавати опћим правилом, некаквим Кантовим категоричким императивом. Нека сватко одлучи сам за себе, аутономно, добровољно и по својој савјести. У томе га не би требао спрјечавати никакав свећеник, медицинар или судац.
Тај ће свој етички став Кинг продубити у књизи Умријети сретно. Још једном наглашава да никоме не жели ништа прописивати ни наметати, само жели умријети док је још човјек у пуном смислу те ријечи: не без туге и боли одласка, али унутарње задовољан и начисто сам са собом. „Колико ће ми дуго, дакле, бити могуће живјети живот достојан човјека? Сада живим свјесније но икад: знам да је то драгоцјено, даровано вријеме. Али једно, такођер, знам: Не желим наставити постојати као сјена самога себе.“ Другим ријечима, ако можеш сам одабрати тренутак смрти, паст ће ти велики камен са срца. Олакшање доноси сазнање да можеш без казне узети себи живот и да ти притом нетко може некажњено помоћи.
То није значило да ће Кинг у својој одлуци устрајати до краја. Палијативна брига омогућује умирање без несносне патње. Тако се и догодило. Ханс Кинг умро је у сну у својем дому 6. априла 2021. Но, на начелној равни то није ни било битно. Битно је било и остало не бити унапријед осуђен на понижавајућу патњу, на подвргнутост мучењу. Етички гледано, то значи да нам људско достојанство припада све до смрти.
