Ovogodišnji Vaskršnji post je zatekao ljude u nezapamćenom globalnom karantinu. To poklapanje je svakako slučajnost, ali slučajnosti možda mogu imati značenje za one koji ih uoče.
Mi doživljavamo karantin kao zatočenost u određenom prostoru i kao naziv za sobu ili zgradu u koju je zatočena osoba smeštena. Ipak, quarantine je naziv za trajanje, za broj dana. Reč potiče od italijanskog izraza quaranta giorni – a to je, period od četrdeset dana tokom kojih je svaki brod koji uplovljava u Veneciju morao da ostane usidren van gradske luke zbog mera predostrožnosti protiv širenja kuge. Karantin je, dakle na prvom i najvažnijem mestu, vremenska kategorija, oznaka za vreme, a tek na drugom mestu i za prostor. U stvari, quaranta giorni koji su provođeni u Veneciji (podsećam se kasnijeg karantina u Veneciji, koji je opisao Tomas Man)[1] preuzimaju svoje ime i značenje od četrdeset dana Vaskršnjeg posta (Quadragesima). Post se još uvek naziva po periodu od 40 dana u italijanskom i francuskom (la Quaresima i le Carême).[2]
Svaki Vaskršnji post je karantin. Prakse koje postoje za vreme Vaskršnjeg posta imaju za cilj da stave svet i naše svakodnevne interakcije sa svetom i sa drugima pod suspenziju.[3] Tu suspenziju nazivamo post. Post je uzdržanje, pre svega od hrane – budući da je ishrana naša glavna veza sa svetom i primer svih načina na koje se mi povezujemo sa svetom i drugima – i, shodno tome, od svake druge navike koja nas vezuje za svet. Kroz odvajanje od sveta, bilo bukvalno, bilo simboličko, post nam omogućava da sagledamo svet i promišljamo o njemu. Odvajanje je neophodan preduslov za takvu vrstu promišljanja. Dokle god nismo distancirani od sveta, ostajemo privezani za njega dvostrukom vezom: što se više zanimamo za svet i bivamo zaokupljeni našim svetskim (uobičajenim, svakodnevnim) poslovima teže nam je da razumemo šta znači živeti u svetu. Post uvodi distancu između sveta i nas – istinsku distancu koja nam omogućava da sagledamo i promišljamo svet i naše postojanje u njemu.
Karantin zbog pandemije korona virusa nas je sve prisilio na distanciranje. Po prvi put, Vaskršnjeg posta se „pridržava“ ceo svet. Vaskršnji post posmatran iz perspektive pandemije daje nešto drugačiju, i na neki način „nepravovernu“ procenu nove stvarnosti koja se pojavila širom sveta.
Ne predlažem nipošto, da bi trebalo da se radujemo usred rasta broja inficiranih i umrlih, zbog nekog nejasnog „duhovnog“ dobitka. Naprotiv. Radije bih sugerisao da postoji više od samo jednog načina na koji je moguće kontekstualizovati i razumeti stradanje koje je rezultat trenutne krize. Razumeti karantin unutar konteksta Vaskršnjeg posta – razumevanje koje se javlja zbog činjenice da su se oni desili u isto vreme – podrazumeva to da se iskoristi bogatiji pojmovni aparat koji proističe iz određenih biblijskih narativa (npr. četrdesetogodišnje lutanje Jevreja kroz pustinju; četrdesetodnevni postovi Mojsija i Ilije) i da se na taj način životi koje provodimo u karantinu danas povežu sa prošlošću, da se oni uključe u tok tradicije, ukratko da im se da jezik kojim mogu da se iskažu.
Postoji, naravno, mnogo govora o korona virusu, pojavljuje se mnoštvo grafikona i statistika i svakodnevna doza reportaža iz pogođenih zajednica. Ipak, ovo iskustvo za sada ostaje bez adekvatnog jezika kojim bi se izrazilo. Biološka i epidemiološka terminolgija – koja je svakako neophodna – ostaje neefikasna za davanje smisla našem iskustvu ove pandemije, zato što je jezik nauke apstraktan, dok je naše iskustvo demontaže sveta kakav poznajemo, sasvim konkretno. Još od Homerovog vremena se epske pripovesti i priče pokazuju kao uspešnije u prenošenju i predavanju smisla našoj stvarnosti, od apstraktnih definicija i formula.
Četrdeset dana posta potiču od četrdeset dana koji su pomenuti u Svetom pismu kao vreme pripreme za susret sa svetim i potpuno Drugim:
„I Mojsije ostade ondje kod Gospoda četrdeset dana i četrdeset noći, hljeba ne jedući ni vode pijući; i napisa Gospod na ploče riječi zavjeta, deset riječi (zapovesti).“ (Izl 34,28)
„A on (Ilija) ustavši jede i napi se; potom okrijepivši se onim jelom hodaše četrdeset dana i četrdeset noći dokle dođe na goru Božiju Horiv.“(1Car 19,8).
Dok Mojsije i Ilija poste pripremajući se za teofanije (javljanja Boga), Hristos čini to odmah nakon teofanije (Bogojavljenja) koje se desilo prilikom Njegovog krštenja u Jordanu i kao pripremu za njegovo javnu delatnost.
„Tada Isusa odvede Duh u pustinju da ga đavo kuša. I postivši dana četrdeset i noći četrdeset, naposletku ogladnje.“ (Mt 4, 1–2)
Time što je praktikovao četrdesetodnevni post Gospod pokazuje jedinstvo i kontinuitet između dva saveza, Starog i Novog; ipak, preokrećući redosled i postavljajući svoj četrdesetodnevni post posle, umesto pre, Bogojavljenja prilikom Njegovog krštenja, pokazuje da, za razliku od Mojsija i Ilije, On nije prosto jedan od proroka koji ima potrebe za pripremom i pročišćenjem za susret sa Bogom. Tako, Njegov post dolazi posle otkrivenja na obalama Jordana, kao priprema koja će ga takođe odvesti na planinu – duhovna geografija je uvek označena planinama – međutim, Njegovo uspinjanje na Golgotu ima potpuno drugačiju svrhu: ne da se sretne sa Bogom, već pre da bude napušten od Boga. Ipak, kao kod Mojsija i Ilije, mada na drugačiji način, Hristovo stradanje na Kalvariji je momenat Njegovog proslavljenja.
Kroz ovu kratku duhovnu retrospektivu, možemo razumeti post kao simboličko i duhovno uspinjanje na „Božiju planinu“ (Sinaj, Horiv, Golgota) gde se nadamo da ćemo, kao Mojsije i Ilija susresti Boga, dok s druge strane moramo imati na umu da takvo uspinjanje može preuzeti oblik raspeća – tj. može preuzeti oblik puta na Krst. U tom smislu, čitav život hrišćanina može biti shvaćen kao Vaskršnji post, dok ovaj Vaskršnji post kroz koji prolazimo pretpostavlja produženje[4] ličnih napora, što za posledicu ima to da dani postaju „dugi“.
Ipak dani vaskršnjeg posta su ograničeni određenim brojem. Numeracija dana otkriva nam drugačije značenje: ako ih možemo izbrojati, to je zato što ih možemo odbrojavati. „Četrdeset dana“ znači četrdeset-dana-do: element očekivanja i anticipacije je već upisan u brojanje dana. Njih je četrdeset i ne više od toga: ovde se može čuti i osetiti neka uteha, na samom početku tih dana jasno je naznačen njihov kraj. Ti dani imaju kraj u oba smisla reči: vremenski su ograničeni, odnosno, postoji tačka na kojoj će se završiti, i imaju kraj u smislu da služe kao sredstvo za dostizanje cilja. U oba smisla kraj posta je Vaskrs.
Četrdeset dana pre Vaskrsa (ili tačnije rečeno četrdeset dana do Vaskrsa) su kao četrdeset dana nakon Vaskrsa, oni pripadaju Vaskrsu. Za kalendar Crkve, Vaskrs je zaista veliki praznik, ne samo zato što se on proslavlja neprestano cele godine u svaku nedelju, nego i zato što proslavljanje ovog praznika postaje centralna tačka dugačkog pred-praznovanja i podjednako dugačkog posle-praznovanja koji, uzeti zajedno obuhvataju skoro jednu trećinu godine. Važnost koja je pridata Vaskrsu može se objasniti, pored drugih razloga, i time što on ima ulogu našeg Istoka.[5] Vaskrs je naš istok u tom smislu da nam pomaže da se orijentišemo u vremenu, kao što nam geografski istok pomaže da se orijentišemo u prostoru.[6] Bez takve orijentacije, vreme postaje jednolično. Ne možemo znati u kom smo periodu godine. Vreme koje je takvo da se unutar njega ne mogu praviti razlike, postaje nepodnošljivo i nemoguće za život: ne samo zato što postaje strašno monotono, nego takođe i zato što bez orijentacije vreme nema usmerenje, a bez usmerenja ni jedna delatnost se ne može preduzeti. Vremenska dezorijentisanost parališe čoveka.
Upravo zato što je Vaskršnji post odbrojavanje do Vaskrsa on je period budnosti. Mladoženjin dolazak[7] je na dohvat ruke; zbog toga ne možemo više provoditi naše dane u zaboravnosti unutar briga ovog sveta. Post (u smislu uzdržavanja od hrane) – istaknuta karakteristika veliko-posnog perioda – služi kao praksa podsećanja: kao podsetnik koji imamo u formi konstantnog ne-posedovanja sveta. Ako kroz ishranu mi integrišemo svet u sebe, post izuzima nas iz sveta. To otvara prostor, distancu između nas i sveta, u kojoj iščekivanje Mladoženje može naći mesta.
Ova privremena suspenzija sveta nije motivisana mržnjom prema svetovnom i sekularnom, niti ona obezvređuje svet, naprotiv; ako za vreme posta suspendujemo svoje veze sa svetom, to nije zbog toga da bi izbegli neku navodnu moralnu kontaminaciju od strane sveta, nego da bi povratili i obnovili izvorno uživanje koje nam je svet nudio kada smo ga prvi put otkrili.
Ako je obećanje Vaskrsa ponuđeno svima, ako su svi narodi pozvani da uzmu učešća u pobedi života nad smrću, možda je prikladno da svi zajedno putujemo putem pokajanja za vreme ovogodišnjeg Vaskršnjeg posta.
J. P. Manoussakis, The Quarantine: A Sui Generis Lent, March 23, 2020.
Prevod: Bojan Bošković
[1] Manusakis aludira na roman Tomasa Mana Smrt u Veneciji, čija radnja je smeštena u doba epidemije kolere početkom 20. veka.
[2] U srpskom jeziku i slovenskoj pravoslavnoj crkvenoj terminologiji takođe postoji naziv Četrdesetnica. Budući da Vaskršnji post u istočnoj Crkvi traje duže, nego na Zapadu (danas kod rimokatolika) ovaj naziv se odnosi na prvi deo Vaskršnjeg posta do Lazareve subote, a taj praznik sa praznikom Cveti kao i cela sedmica pred Vaskrs – Strasna (stradalna) sedmica, su drugi deo posta koji se nastavlja na Četrdesetnicu, ukupno post traje 7 nedelja, odnosno 48 dana.
[3] Od mnogih mogućih značenja reči suspenzija, ovde je najadekvatnije razumeti je kao: privremeno obustavljanje.
[4] Ovde je u pitanju svojevrsna igra rečima budući da se na engleskom Vaskršnji post naziva „Lent“, a Manusakis u tekstu etimologiju ovog engleskog naziva izvodi iz germanskog glagola „to lenghten“, što znači: „produžiti“.
[5] Manusakis ovde koristi sličnost engleskih reči Easter = Vaskrs i east = istok. Bez obzira na odsustvo mogućnosti pravljenja ovakvih paralela u srpskom jeziku, istok kao strana sveta ima bitnu ulogu u duhovnoj simbolici za pravoslavlje uopšte, pa i kod nas.
[6] Reč orijentacija i potiče od latinske reči orient, što znači istok.
[7] Autor ovde aludira na jevanđeljsku priču o mudrim i ludim devojkama (Jevanđenje po Mateju 25, 1–13), u kojoj je Hristos predstavljen kao mladoženja (ženik). Ova priča je veoma zastupljena u pravoslavnoj himnografiji u vreme Vaskršnjeg posta. Radi se o alegorijskoj priči koja govori o budnosti i spremnosti za dolazak carstva Božijeg.