Овогодишњи Васкршњи пост је затекао људе у незапамћеном глобалном карантину. То поклапање је свакако случајност, али случајности можда могу имати значење за оне који их уоче.
Ми доживљавамо карантин као заточеност у одређеном простору и као назив за собу или зграду у коју је заточена особа смештена. Ипак, quarantine је назив за трајање, за број дана. Реч потиче од италијанског израза quaranta giorni – а то је, период од четрдесет дана током којих је сваки брод који упловљава у Венецију морао да остане усидрен ван градске луке због мера предострожности против ширења куге. Карантин је, дакле на првом и најважнијем месту, временска категорија, ознака за време, а тек на другом месту и за простор. У ствари, quaranta giorni који су провођени у Венецији (подсећам се каснијег карантина у Венецији, који је описао Томас Ман)[1] преузимају своје име и значење од четрдесет дана Васкршњег поста (Quadragesima). Пост се још увек назива по периоду од 40 дана у италијанском и француском (la Quaresima и le Carême).[2]
Сваки Васкршњи пост је карантин. Праксе које постоје за време Васкршњег поста имају за циљ да ставе свет и наше свакодневне интеракције са светом и са другима под суспензију.[3] Ту суспензију називамо пост. Пост је уздржање, пре свега од хране – будући да је исхрана наша главна веза са светом и пример свих начина на које се ми повезујемо са светом и другима – и, сходно томе, од сваке друге навике која нас везује за свет. Кроз одвајање од света, било буквално, било симболичко, пост нам омогућава да сагледамо свет и промишљамо о њему. Одвајање је неопходан предуслов за такву врсту промишљања. Докле год нисмо дистанцирани од света, остајемо привезани за њега двоструком везом: што се више занимамо за свет и бивамо заокупљени нашим светским (уобичајеним, свакодневним) пословима теже нам је да разумемо шта значи живети у свету. Пост уводи дистанцу између света и нас – истинску дистанцу која нам омогућава да сагледамо и промишљамо свет и наше постојање у њему.
Карантин због пандемије корона вируса нас је све присилио на дистанцирање. По први пут, Васкршњег поста се „придржава“ цео свет. Васкршњи пост посматран из перспективе пандемије даје нешто другачију, и на неки начин „неправоверну“ процену нове стварности која се појавила широм света.
Не предлажем нипошто, да би требало да се радујемо усред раста броја инфицираних и умрлих, због неког нејасног „духовног“ добитка. Напротив. Радије бих сугерисао да постоји више од само једног начина на који је могуће контекстуализовати и разумети страдање које је резултат тренутне кризе. Разумети карантин унутар контекста Васкршњег поста – разумевање које се јавља због чињенице да су се они десили у исто време – подразумева то да се искористи богатији појмовни апарат који проистиче из одређених библијских наратива (нпр. четрдесетогодишње лутање Јевреја кроз пустињу; четрдесетодневни постови Мојсија и Илије) и да се на тај начин животи које проводимо у карантину данас повежу са прошлошћу, да се они укључе у ток традиције, укратко да им се да језик којим могу да се искажу.
Постоји, наравно, много говора о корона вирусу, појављује се мноштво графикона и статистика и свакодневна доза репортажа из погођених заједница. Ипак, ово искуство за сада остаје без адекватног језика којим би се изразило. Биолошка и епидемиолошка терминолгија – која је свакако неопходна – остаје неефикасна за давање смисла нашем искуству ове пандемије, зато што је језик науке апстрактан, док је наше искуство демонтаже света какав познајемо, сасвим конкретно. Још од Хомеровог времена се епске приповести и приче показују као успешније у преношењу и предавању смисла нашој стварности, од апстрактних дефиниција и формула.
Четрдесет дана поста потичу од четрдесет дана који су поменути у Светом писму као време припреме за сусрет са светим и потпуно Другим:
„И Мојсије остаде ондје код Господа четрдесет дана и четрдесет ноћи, хљеба не једући ни воде пијући; и написа Господ на плоче ријечи завјета, десет ријечи (заповести).“ (Изл 34,28)
„А он (Илија) уставши једе и напи се; потом окријепивши се оним јелом ходаше четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божију Хорив.“(1Цар 19,8).
Док Мојсије и Илија посте припремајући се за теофаније (јављања Бога), Христос чини то одмах након теофаније (Богојављења) које се десило приликом Његовог крштења у Јордану и као припрему за његово јавну делатност.
„Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша. И постивши дана четрдесет и ноћи четрдесет, напослетку огладње.“ (Мт 4, 1–2)
Тиме што је практиковао четрдесетодневни пост Господ показује јединство и континуитет између два савеза, Старог и Новог; ипак, преокрећући редослед и постављајући свој четрдесетодневни пост после, уместо пре, Богојављења приликом Његовог крштења, показује да, за разлику од Мојсија и Илије, Он није просто један од пророка који има потребе за припремом и прочишћењем за сусрет са Богом. Тако, Његов пост долази после откривења на обалама Јордана, као припрема која ће га такође одвести на планину – духовна географија је увек означена планинама – међутим, Његово успињање на Голготу има потпуно другачију сврху: не да се сретне са Богом, већ пре да буде напуштен од Бога. Ипак, као код Мојсија и Илије, мада на другачији начин, Христово страдање на Калварији је моменат Његовог прослављења.
Кроз ову кратку духовну ретроспективу, можемо разумети пост као симболичко и духовно успињање на „Божију планину“ (Синај, Хорив, Голгота) где се надамо да ћемо, као Мојсије и Илија сусрести Бога, док с друге стране морамо имати на уму да такво успињање може преузети облик распећа – тј. може преузети облик пута на Крст. У том смислу, читав живот хришћанина може бити схваћен као Васкршњи пост, док овај Васкршњи пост кроз који пролазимо претпоставља продужење[4] личних напора, што за последицу има то да дани постају „дуги“.
Ипак дани васкршњег поста су ограничени одређеним бројем. Нумерација дана открива нам другачије значење: ако их можемо избројати, то је зато што их можемо одбројавати. „Четрдесет дана“ значи четрдесет-дана-до: елемент очекивања и антиципације је већ уписан у бројање дана. Њих је четрдесет и не више од тога: овде се може чути и осетити нека утеха, на самом почетку тих дана јасно је назначен њихов крај. Ти дани имају крај у оба смисла речи: временски су ограничени, односно, постоји тачка на којој ће се завршити, и имају крај у смислу да служе као средство за достизање циља. У оба смисла крај поста је Васкрс.
Четрдесет дана пре Васкрса (или тачније речено четрдесет дана до Васкрса) су као четрдесет дана након Васкрса, они припадају Васкрсу. За календар Цркве, Васкрс је заиста велики празник, не само зато што се он прославља непрестано целе године у сваку недељу, него и зато што прослављање овог празника постаје централна тачка дугачког пред-празновања и подједнако дугачког после-празновања који, узети заједно обухватају скоро једну трећину године. Важност која је придата Васкрсу може се објаснити, поред других разлога, и тиме што он има улогу нашег Истока.[5] Васкрс је наш исток у том смислу да нам помаже да се оријентишемо у времену, као што нам географски исток помаже да се оријентишемо у простору.[6] Без такве оријентације, време постаје једнолично. Не можемо знати у ком смо периоду године. Време које је такво да се унутар њега не могу правити разлике, постаје неподношљиво и немогуће за живот: не само зато што постаје страшно монотоно, него такође и зато што без оријентације време нема усмерење, а без усмерења ни једна делатност се не може предузети. Временска дезоријентисаност паралише човека.
Управо зато што је Васкршњи пост одбројавање до Васкрса он је период будности. Младожењин долазак[7] је на дохват руке; због тога не можемо више проводити наше дане у заборавности унутар брига овог света. Пост (у смислу уздржавања од хране) – истакнута карактеристика велико-посног периода – служи као пракса подсећања: као подсетник који имамо у форми константног не-поседовања света. Ако кроз исхрану ми интегришемо свет у себе, пост изузима нас из света. То отвара простор, дистанцу између нас и света, у којој ишчекивање Младожење може наћи места.
Ова привремена суспензија света није мотивисана мржњом према световном и секуларном, нити она обезвређује свет, напротив; ако за време поста суспендујемо своје везе са светом, то није због тога да би избегли неку наводну моралну контаминацију од стране света, него да би повратили и обновили изворно уживање које нам је свет нудио када смо га први пут открили.
Ако је обећање Васкрса понуђено свима, ако су сви народи позвани да узму учешћа у победи живота над смрћу, можда је прикладно да сви заједно путујемо путем покајања за време овогодишњег Васкршњег поста.
J. P. Manoussakis, The Quarantine: A Sui Generis Lent, March 23, 2020.
Превод: Бојан Бошковић
[1] Манусакис алудира на роман Томаса Мана Смрт у Венецији, чија радња је смештена у доба епидемије колере почетком 20. века.
[2] У српском језику и словенској православној црквеној терминологији такође постоји назив Четрдесетница. Будући да Васкршњи пост у источној Цркви траје дуже, него на Западу (данас код римокатолика) овај назив се односи на први део Васкршњег поста до Лазареве суботе, а тај празник са празником Цвети као и цела седмица пред Васкрс – Страсна (страдална) седмица, су други део поста који се наставља на Четрдесетницу, укупно пост траје 7 недеља, односно 48 дана.
[3] Од многих могућих значења речи суспензија, овде је најадекватније разумети је као: привремено обустављање.
[4] Овде је у питању својеврсна игра речима будући да се на енглеском Васкршњи пост назива „Lent“, а Манусакис у тексту етимологију овог енглеског назива изводи из германског глагола „to lenghten“, што значи: „продужити“.
[5] Манусакис овде користи сличност енглеских речи Easter = Васкрс и east = исток. Без обзира на одсуство могућности прављења оваквих паралела у српском језику, исток као страна света има битну улогу у духовној симболици за православље уопште, па и код нас.
[6] Реч оријентација и потиче од латинске речи orient, што значи исток.
[7] Аутор овде алудира на јеванђељску причу о мудрим и лудим девојкама (Јеванђење по Матеју 25, 1–13), у којој је Христос представљен као младожења (женик). Ова прича је веома заступљена у православној химнографији у време Васкршњег поста. Ради се о алегоријској причи која говори о будности и спремности за долазак царства Божијег.