„Tražite da me ubijete, jer moja reč nema mesta u vama. Kad bi Bog bio otac vaš, ljubili biste mene; jer ja od Boga iziđoh i dođoh; jer nisam došao sam od sebe, nego me On posla. Zašto ne razumete govor moj? Jer ne možete da slušate reč moju. Vama je otac đavo, i želje oca svojega hoćete da činite; on beše čovekoubica od početka, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori, jer je on laža i otac laži. A meni ne verujete, jer ja istinu govorim. A Judejci odgovoriše i rekoše mu (Isusu): Ne kažemo li mi dobro da si ti Samarjanin, i da je demon u tebi?“ (Jn 8, 37–48).
Ovako je Spasitelj naš razgovarao sa onima koji u imenu Njegovom nisu prepoznali spasenje, već su ga, naprotiv, optuživali da je On, Sin Božji, ni manje ni više nego demonizovan: „A mnogi od njih (Judejaca) govorahu: U njemu je demon, i mahnita. Što ga slušate?“ (Jn 10, 20). Na isti način i današnji Judejci u vrhu Srpske pravoslavne Crkve, našu decu – najmanju braću Hristovu (up. Mt 25, 40), bez ustručavanja i bez ikakve odgovornosti, satanizuju i stigmatizuju na najbrutalniji i najbestijalniji mogući način, bazirajući se pritom na, za svoje potrebe, izmišljenom hrišćanstvu i jevanđelju. Tako, mitropolit Fotije, u svom najnovijem „poetskom ostvarenju“, pored toga što otvoreno satanizuje našu decu (um satanski zadobiše), optužuje ih i za anarhiju (bunt demonski) i bogoborstvo (svoj tron iznad Božijeg žele postaviti)!
„Isus im (Judejcima) odgovori: Mnoga dobra dela pokazah vam od Oca svojega, za koje od tih dela me kamenujete?“ (Jn 10, 32). Šta je, dakle, satansko, anarhično i bogoborno u studentskom ustanku za mitropolita Fotija, zbog čega se konkretno toliko ostrvio na njih, zasipajući ih teškim kamenjem kleveta i laži? Da li zato što su stali u zaštitu onih koje sistem hoće da izbriše iz sećanja, jer ih je upravo isti taj sistem ubio? Da li zato što hoće da zaštite sopstveni život i da se izbore za ličnu i bezbednost svih nas? Da li zato što pozivaju na pravdu, slobodu, istinu i odgovornost? Da li zato što zahvaljujući njima Srbija, i naš narod po belom svetu, konačno diše slobodno, uz suze i smeh? Da li zato što su svojom odvažnošću učinili da se više ne bojimo onih koji nas sve vreme lažu, manipulišu i zavode? Da li zato što neumorno gaze, trče i prelaze biciklima stotine i hiljade kilometara, da bi svet čuo u kakvoj smo nevolji i bedi, da požali, ka da bi pomoga? Da li zato što su pokazali nezapamćenu brižnost, požrtvovanost, ljudskost, saosećajnost, duhovitost, kreativnost, budeći nas snagom svoga duha iz našeg očaja, čemera i jada? Šta, dakle, od svega ovoga pobrojanog i od onoga što se ni izbrojati ne može, šta je tu tačno satansko, anarhično i bogoborno za mitropolita Fotija?! Zapravo, sigurno ništa od toga. Šta su mu onda kriva naša deca?! Pa kriva su mu, kako ih je nedavno optužio, što su mu omela pokretanje nekakvog procesa u kome bi se njegovoj eparhiji vratio status mitropolije. Ali, po njegovim rečima: „Ove godine nije moglo, zbog tih gužvi, zbog tih uličnih protesta, zbog jedne anarhije, koja se pokušava proglasiti nečim što je dobro. To je tragično. Pogotovo ako to naši ljudi iz Crkve tako smatraju“. U stvari, tragično je što ovakva pojava, poput mitropolita Fotija, uopšte postoji, ne u Crkvi, nego na planeti Zemlji. Međutim, ostaće večita enigma kako se postaje to što je mitropolit Fotije? Gde se to uči, u kojim i kakvim školama, manastirima, svetim gorama i svetim zemljama se postaje takav?! Možemo samo da slutimo šta bi tek mitropolit Fotije govorio o Karađorđu i Gavrilu Principu, da je bio njihov savremenik!
Sa druge strane, otkuda ta neodoljiva potreba mitropolita Fotija da nas svim silama ubedi da su naša deca iskonsko zlo, a da je, istovremeno, patrijarh Porfirije „veliki junak“?! Ali, šta je to tačno junačko kod patrijarha Porfirija, osim što je pre četiri godine urizikao da na Cetinju izvrši čin intronizacije mitropolita Joanikija? Da li je mitropolit Fotije mogao da se seti još nekog „junaštva“ iz ove ili bar prošle godine? Kako to da se mitropolit Fotije nije setio da pomene kako je patrijarh Porfirije mesecima „junački“ ćutao na svu nepravdu i bezakonje u našoj zemlji, a kada je „junački“ progovorio, onda se isto tako „junački“ ostrvio na našu decu? Kako to da mitropolit Fotije ne pomene kako je patrijarh Porfirije, tokom strašnog i preteškog novembra prošle godine, „junački“ sahranjivao babe po bačkoj sa deset arhijereja, dok je njegov vikar sa njegovim blagoslovom sâm „junački“ opojao jednu beogradsku babu? Kako to da mitropolit Fotije ne pomene „junačko“ držanje patrijarha Porfirija, koje mu nije dalo da projavi ni minimum ljudskog dostojanstva, pa da dođe i da se pokloni mestu stradanja naše dece na železničkoj stanici u Novom Sadu ili mestu njihovog počinka, ili da bar, kao neko ko ima sijaset vikara, pošalje nekog od njih da učini to u njegovo ime? Kako mitropolit Fotije da nam baš ništa ne kaže o tome kako je patrijarh Porfirije mesecima „junački“ huškao svoja odana pseta na našu decu? Kako da nam ne kaže ništa ni o tome kako je „junački“ stao na stranu krvavog i korumpiranog režima? Kako da nam ne kaže ni reč o tome kako je „junački“ pozivao našu decu da se vrate u škole i na fakultete, nakon svih prebijanja, gaženja, zvučnih topova, kleveta, pljuvanja, zastrašivanja, zatvaranja i privođenja od strane režimskih batinaša? Kako da nam ne kaže ništa o tome kako je u „junačkim“ intervjuima i besedama „junački“ govorio da je uz našu decu, a onda odmah isto tako „junački“, preko svojih saučesnika u mantijama, iznosio najprljavije i najogavnije klevete o njima? Kako da nam ne pomene patrijarhov „junački“ odlazak u Moskvu, da bi tamo našu decu optužio za „obojenu revoluciju“ koju će, kako je rekao, on pobediti, da bi po povratku u Srbiju o tome „junački“ ćutao, kao da se ništa nije desilo? Kako da nam ništa ne kaže o patrijarhovom najnovijem „junačkom“ ćutanju na zastrašujuću vest da država Srbija prodaje oružje Ukrajini, kojim će ona ubijati decu zemlje u koju on polaže svu svoju nadu? Bilo kako bilo, veoma je interesantno da, dok predsednik Srbije proglašava „junacima“ svoje batinaše, koji biju i gaze našu decu, mitropolit Fotije u isto vreme proglašava „junakom“ patrijarha Porfirija, koji na sve to ćuti, na taj način nepogrešivo ga pribrajajući redu režimskih „junaka“, među kojima mu je i mesto.
Ali, opet, nemoguće da nema baš nijednog „junaštva“ iz patrijarhove sadašnjosti, kog bi se mitropolit Fotije eventualno setio i da još treba da čekamo da se to pokaže, kako sâm reče, računajući da treba da mu verujemo na reč, jer on patrijarha najbolje poznaje, a mi tek treba da upoznamo njegovo „junaštvo“, koje se sâmo po sebi podrazumeva, jer je patrijarh „rodom sa naših prostora iz Republike Srpske, iz okoline Dervente, a to su junački krajevi“. Međutim, mitropolit Fotije nije mogao da se seti više nikakvog „junaštva“, čak ni iz patrijarhovog detinjstva. Isto kao što ni episkop Jerotej, kada je pre nekoliko meseci pisao svoju apologiju patrijarha Porfirija, takođe nije mogao da se seti ničeg dobrog iz patrijarhove sadašnjosti, što je veoma simptomatično. Čovek se, naprosto, mora zapitati, zašto patrijarhovi prijatelji i njegova duhovna čeda sve više govore o njemu u prošlosti, i zbog čega ti njihovi govori mahom podsećaju na nekrologe? Avaj, iz Kovilja može li biti što dobro?
