Džimi Hendriks
Javna teologija je nešto što pripada nasleđu zapadnog hrišćanstva. Zapravo, pojam javne teologije, koji se danas često sreće u zapadnom diskursu, podrazumeva svaku vrstu teorijskog i praktičnog angažmana u svim sferama javnog života. Ovakva teološka aktivnost potiče još iz vremena kalvinističkih i luteranskih početaka. Njihova praktična strana ima za posledicu to što su Kalvinovi crkveni sudovi ukinuli privatnost (Vil Djurant).
U to vreme, sve kad bi neko i poželeo tajnost, želja mu se ne bi ispunila jer nje maltene nije bilo. Ako ste nekad prolazili kroz holandske gradove i sela, primetili ste da tamo nema zavesa na prozorima. Prolaziš pored nečije kuće i vidiš kao na dlanu šta i kako ljudi jedu, gde spavaju, gde drže cipele, koju kafu piju itd. Javnost je ovde ono u čemu nema ničeg privatnog, intimnog i tajnog, tamo gde je, dakle, sve očigledno. Na ovakav način ljudi su kupovali svoj mir da ne budu osuđeni kod crkvenih sudova za neko nemoralno ponašanje.
Ovde se desio jedan apsurd: da se ne bi osramotili pred svojom zajednicom, pojedinci i cele porodice izgubili su stid. Postoje istorijski dokumenti o Kalvinovom pastirskom radu gde je skretao vernicima svoje zajednice pažnju kakve cipele treba da nose, na koji način da se šišaju, kako da izbegavaju plesove, kako da ne izgovaraju neprimerene reči, jednom rečju da paze kako da se pojavljuju u javnosti. Kod nas pravoslavnih , teologija načina delanja i izgledanja u javnosti, nastala je najverovatnije u ove naše dane.
U suštini, za našu istočno-pravoslavnu tradiciju, tajnost ima vrednosnu prednost nad zvaničnim i javnim, jer je tajnost atmosfera autentičnog bića. Otkrivanje u javnosti nečijih ili svojih privatnih delova života, pa makar to bile i vrline, u najmanju ruku strano je našem predanjskom etosu i u isto vreme trebalo bi da izaziva stid kod slušaoca i govornika. Dolaskom nove ere pravoslavne javne teologije, teologije kao video snimka, stvar poprima radikalno dručačije dimenzije.
Već neko izvesno vreme kada mi neko pošalje link video predavanja nekog od monaha, sveštenika ili uopšte nekog od duhovnika, to po odnedavno stečenoj navici ni ne otvorim. Prvo sam otvarao i imao sposobnost da ispratim svakog od njih maksimalno dva minuta i tu je bio kraj. Razlog je jednostavan, na video snimke pravoslavnih duhovnika reagujem stidom. Verovatno je ovo neprijatno osećanje povezano sa svešću da tamo neki pop sâm upali kameru, namontira svoj duhovni lik i izvede neki svoj unapred smišljeni performans.
Teme su razne: istorija, smrtni grehovi, kvalitet vode, vazduha, te kako da spavam, gde da kupujem, kud da idem, čega da se plašim, šta je na nebu a šta pod zemljom itd, kao nekada kod Kalvina. I što je na prvu ruku odmah uočljivo, javni-mistik i privatni teolog, sve zna. Nije se desilo još da on kaže: „e, to stvarno ne znam”. Shodno tome i njihovi sledbenici, takođe, sve znaju.
Izvor znanja nije više knjiga i iskustvo. Izvor je Jutjub i opskurne informacije sa nekakvih egzotičnih i „svetih sajtova”. Biblija, oci, savremena teologija ili filosofija, Liturgija kao lični trud i doživljaj su izlišni, jer dovoljno je da se oglasi „javni teolog” sve postaje jasno i očigledno, jer on sve zna. On je sve pročitao, proverio, protumačio i nema potrebe da to neko naknadno proveri, iznoseći pritom u javnost stvari koje pripadaju često puta telesnoj i duhovnoj intimi, bez ikakvog stida.
I opet, šta se to desi u glavi jednog duhovnika da upali kameru, stane potpuno sâm ispred nje i održi neko predavanje? Šta on očekuje? Nije li Liturgija na kojoj učestvuje, koja i sâma označava opšte, javno delo, bila dovoljna? Nije li susret u četiri oka bio dovoljan? Ili je vaseljena mala da pregleda njegov snimak?
U ove dana kada praznujemo događaj kada je „anonimni Bog” (Sv. Grigorije Palama) tajanstveno i tajno, daleko od očiju javnosti, došao u naš svet bez ikakvog performansa, glumatanja i prosipanja pameti, već se krio od očiju javnosti toliko da su ga posle nazvali Deus absconditus, razmišljamo o tajnom i javnom. Pitam se kako, dakle, da povežem Njega koji je izašao iz vitlejemske pećine i nije se zadržao u njoj i čija je svaka reč potom ovaploćena u konkretno delo, sa njima? Kako dakle Njega koji je iscelivao ljude i pritom tražio da se o tome ne priča, da povežem sa Jutjub duhovnicima i teolozima, koji su od svojih soba napravili vasionu i centar sveta?
Postoji onaj legendarni snimak kada Piter Nil pokušava da snimi dokumentarac o Džimi Hendriksu i nagovori ga da zasvira akustičnu gitaru radi boljeg snimka. Shvatajući svu ispraznost toga, jer nema živu publiku oko sebe i da snimanje tek nekakvog performansa na kojem je prisutan samo on (Džimi), legendarni gitarista traži da se to prekine jer mu je neugodno i jer ga je strah i stid od toga. Eto, zato volim Hendriksa.
