Pre svega konstatujmo da teolog ima pravo da govori. Prvo, zato što je ljudsko biće, slovesno biće koje, dakle, po svojoj prirodi slovi (govori). Drugo, zato što je teo-log, dakle, onaj čije je pozvanje da govori o Bogu. I treće, ako je pritom i sveštenik (bilo kojeg zvanja u crkvi), zato što mu služba sveštenika nalaže da govori. Prema tome, on nipošto ne sme da se povinuje pretenzijama onih koji misle da mu mogu zabraniti ili ograničiti pravo govora. Naravno, njegovo govorenje za sobom povlači i odgovornost za izgovorenu reč. Od nje on ne sme bežati. Ali tražiti od bilo koga dozvolu (blagoslov) da uopšte progovori, to ne sme da prihvati. To je ispod dostojanstva i sveštenika, i teologa, i ljudskog bića kao takvog.
Dobar teolog, ipak, zna da autoritet i sloboda nisu nužno suprotstavljeni pojmovi, već mogu biti i međusobno zavisni. Autoritet bez slobode lako odvodi u tiraniju, dok sloboda bez autoriteta može rezultirati besporetkom (haosom). Za hrišćanina, kao šta nas neprestano opominje i jedna od poslednjih molitava u Zlatoustovoj Liturgiji, prava sloboda se ostvaruje kroz prihvatanje božanskog, a ne ljudskog autoriteta, koji vodi vernika ka istinskom oslobođenju od svih ovozemaljskih idola koji ga podjarmljuju. Prihvatanje božanskog autoriteta ne mora nužno ugroziti čovekovu autonomiju.
Autoritet u crkvi trebalo bi da proizlazi iz verničkog zajedničkog prihvatanja temeljnih istina vere. Drugim rečima, autoritet u crkvi ne sme da proizlazi iz ljudskih institucija, nego iz božanskog otkrivenja. Zato kada papa Pije XII, u svojoj enciklici Humani generis, čitajući misli i čežnje svih crkvenih poglavara (tj. episkopâ) i Zapada i Istoka, izjavi da „ako pape u svojim aktima namerno zauzmu stav o nekom do tada spornom pitanju, onda je svima jasno da se to pitanje prema nameri i volji istih tih papa više ne može smatrati predmetom slobodne rasprave među teolozima“, teolozi to moraju u najboljem slučaju shvatiti kao pustu želju (wishfull thinking) arogantnog i nezrelog uma.
Jer, konačno, poslednji autoritet u crkvi niti je papa, niti patrijarh, niti bilo koji episkop, nego samo i jedino Hristos, a njega crkva ne sme koristiti kao sredstvo kontrole ili prinude vernika (što je neretko činila, a i danas čini), nego kao putokaz ka njihovoj duhovnoj slobodi. Institucionalna crkva je često opterećena rigidnošću i legalizmom, koji lako mogu ugušiti slobodu i duhovno uzrastanje. Crkvi je uvek lakše drugom oduzeti slobodu, nego strepeti zbog mogućih posledica njene zloupotrebe. Međutim, crkva ne sme biti samo čuvar okoštale tradicije i običaja (o čemu je davno, ali potpuno ispravno primećeno da „običaj bez istine nije ništa drugo do drevna zabluda“ [sv. Kiprijan Kartaginski]). Tome nasuprot crkva mora ostati otvorena prema novim uvidima (šta god episkopi svih nivoa, od horoepiskopa pa do patrijaraha ili pape mislili o tome).
Zato autoritet u crkvi ne sme biti apsolutan, jer ga je lako moguće zloupotrebiti. Stoga se on mora ograničiti kroz odgovornost, transparentnost i naročito usklađenost sa božanskim otkrivenjem. Na kraju, ne možemo živeti izvan sveta i praviti se da moderni društveni, kulturni i intelektualni izazovi ne utiču na percepciju autoriteta u Crkvi. Ako se u srednjem veku crkveni autoritet (i to upravo crkve kao institucije i naročito onih na vrhu jerarhije) i percipirao kao božanski, to danas više nije moguće, pogotovo ako je njegova zloupotreba danas vidljivija nego ikada. Balans i sklad između crkvenog autoriteta i individualne slobode ostaje večni zadatak na koji svaki čovek za sebe mora dati odgovor.
Uzroci današnje krize crkve nalaze se u crkvi, a ne u društvu. Teolog ne sme da se odrekne svoje slobode da govori protiv onoga sa čime se crkva često identifikuje a ne pripada joj, tj. strano je njenoj prirodi. Mnogo je toga što pokušava da se prikaže kao inherentno prirodi crkve, ali među mnogobrojnim kandidatima danas svakako treba istaći nacionalizam. Teolog mora govoriti protiv braka crkve i nacionalizma (i time, u suštini, protivjedinstva crkve sa vladajućim strukturama, i na kraju sa državom). Postupajući tako crkva sve češće propoveda jevanđelje nacionalizma, jevanđelje jedne ili druge političke ideologije, ili se klanja novim zlatnim teladima svojih nacija i bestidno proglašava jedinstvenu ulogu nacije u Božijem konačnom planu za ovaj svet. Teolog mora raskrinkati kako prirodu nacionalizma, tako i sramotnu ulogu crkve kao njegovog duhovnog zaštitnika. Jer crkva se dobrovoljno i sa velikim entuzijazmom, ali zato potpuno nejevanđelski, stavila u službu nacionalizma kao državnog projekta. Ona nas, i sama uverena u to, uverava da služeći naciji ona u stvari služi Bogu, ali Isus nas uverava u suprotno: da nikako ne možemo imati dva gospodara, nego ćemo jednog voleti a drugog mrzeti. A crkva je baš zavolela naciju.
Umesto da poput današnje crkve brani naciju (najčešće od nepostojećih protivnika), teolog mora braniti slobodu ličnosti (zato što je ona ono po čemu smo slika Božija). Ako je ta sloboda ugrožena van crkve, i tu on mora podići glas. Ako je sloboda ugrožena unutar crkve, još i pre. Nikakav autoritet ne može biti dovoljno velik da mu se teolog ne bi suprotstavio braneći slobodu individualnog čoveka. A to znači da teolog mora stati u odbranu ljudskih prava. Iako je sam koncept ljudskih prava novijeg datuma i vancrkvenog porekla, on sasvim dobro formuliše dostojanstvo ljudske ličnosti, a to je već biblijski koncept (bez kojeg ni koncepta ljudskih prava verovatno ne bi bilo), a teolog je dužan da ne dopusti da se to dostojanstvo unižava ili poništava.
Istina je da viševekovna borba između crkve i države (sukob dva suprotstavljena autoriteta) nije bila borba za slobodu svakog pojedinca (što je suština same ideje ljudskih prava), već za slobodu institucionalne crkve, što uopšte nije isto. Danas, međutim, teolog treba da brani oboje: i institucionalnu crkvu ukoliko je ona ugrožena od strane autoriteta države, ali i individualne slobode, kao i slobode raznih grupa, ako su ugrožene bilo od strane države, bilo od strane crkve. Jer braneći njih on brani neotuđivo ljudsko dostojanstvo, tj. samu sliku Boga u čoveku.
Možda najozbiljniji problemi oko autoriteta u crkvi nastaju kada klir pomeša (1) poredak (taxis) i (2) subordinaciju. No, kao i u Svetoj Trojici, i u crkvi mora postojati (1) poredak, ali nipošto ne sme postojati (2) subordinacija. Upravo iz ovog mešanja proizlazi pogrešno uverenje visokog klira kako njima svi ostali treba da su podređeni. Umesto da, prema jevanđelskom načelu, oni koji tokom cele istorije crkve žele da budu prvi, svima ostalima služe, tj. budu im podređeni (zbog čega će onda i ovi biti njima). Recimo to ovako: kad je klir već uspostavljen, onda na nivou (1) poretka (taxis) oni mogu biti prvi, ali na nivou (2) služenja oni bi trebalo da budu poslednji, tj. da služe Bogu služeći svima. A to znači ne da imaju autoritet kao dominaciju ili moć kojom se gospodari nad drugima, već kao odricanje od moći zarad ljubavi prema drugima. Nadalje, to znači da autoritet shvate kao preuzimanje odgovornosti za duhovno zdravlje drugih, a takva odgovornost uključuje brigu, podučavanje, savetovanje, opominjanje i praštanje, a često i sopstvenu tihu žrtvu za druge.
U tome se sastoji radikalna jevanđelska (Isusova) redefinicija moći – u paradoksalnom konceptu vladanja kao služenja. No, budući da vrh crkve to ili ne razume ili mu odgovara da ne razume, onda institucionalnu crkvu ne smemo smatrati nerazlučivom od Boga, jer ćemo se svakako (ranije ili kasnije), razočaravši se u nju (pre svega u njenu jerarhiju), razočarati i u Boga, što inače ne bismo (a i ne treba). Jedno je Bog, a nešto sasvim drugo je crkva. To se stalno mora imati na umu. To što je Sin Božiji glava mističnog tela crkve, nema nikakve veze sa jerarhijom, institucijom, crkvenom birokratijom i ostalim formama ljudskog (po sebi razumljivog) dovijanja da se i ova zajednica organizuje na neki vidljiv i manje ili više funkcionalan, dakle, institucionalan način. Samo što ta institucija ne mora biti nepravedna, a posebno, treba li uopše reći, ne sme biti kriminalizovana.
Granice crkve
U vezi sa ovom temom (kao i u vezi sa svim što je za crkvu suštinsko) postoji jedan paradoks. Naime, ako crkvu ne posmatramo samo birokratski, samo institucionalno (=sociološki), nego teološki ili mistički, crkva nam se javlja kao tajna. A ako je tajna, onda ne znamo ni gde počinje, niti gde se završava. Ni ko joj pripada, ni ko joj ne pripada. Nije Avgustin bez dubokog uvida rekao:
„Mnogo je onih koji su u crkvi samo deklarativno, ali nisu po srcu; i mnogo je onih koji su deklarativno van nje, ali su u njoj po srcu.“
Zato što je crkva tajna, njene su granice nepoznanica. Gde su (1) dogmatsko-institucionalne granice to još nekako i možemo znati. Ali gde su (2) mistične, meta-fizičke granice crkve to nam stalno izmiče. Stoga, ne znamo ni gde je njeno središte (dodaće Tomaš Halik). Otuda mi ne znamo kakva je crkva u njenoj najdubljoj stvarnosti. Nemamo pojma kako ona u stvari izgleda. Njeno pravo lice pokazaće se u Drugom dolasku. Do tada najviše što možemo je da onu pravu (ne ovu službenu) crkvu gledamo „kao u ogledalu i zagonetki“.
Možda bi sledeći primer mogao dočarati ovu paradoksalnu situaciju. Govoreći savremenim terminima projektovanim unazad – pri čemu Petar neka bude projekcija službene, institucionalne crkve, a Jovan projekcija crkve ljubavi – vidimo da je u jevanđelju jasno pokazano da dok pod krstom, tj. u najtežim trenucima gde se radi o životu i smrti, službena crkva odsustvuje, tu ostaje crkva ljubavi. Učenici i sledbenici i apostoli su se, kada je Isus uhapšen, budući potpuno nepouzdani, razbežali zbog kukavičluka i nevere. I to na čelu sa Petrom (zajedno sa „ključevima“, „vezivanjem i razvezivanjem“ i svim onim čime će se oni koji su ga prisvajali samo za sebe, razmetati tokom istorije crkve) i koji se trsio da u nevolji Isusa neće ostaviti makar ga ostavili svi ostali, a u odlučnom času ga se za samo nekoliko minuta odrekao čak tri puta. Za tog Petra će ona Isusu verna crkva ljubavi, u jevanđelju predstavljena Bogorodicom i apostolom Jovanom (Isusovim najmilijim učenikom), ostati nekako tajanstvena, nerazumljiva i konačno neobjašnjiva. I to ne samo Petru, nego kroz celokupnu istoriju ostaće nerazumljiva i neprihvatljiva svakoj institucionalnoj crkvi.
I nije puki slučaj da je to baš tako. Sam Isus je to takoreći prorekao u onoj epizodi u kojoj, posle svog vaskrsenja, razgovora na Tiverijadskom (tj. Genisaretskom ili Galilejskom) jezeru sa Petrom (Jn 21, 19–22) i kaže mu: „Hajde za mnom“. Petar naravno polazi za Isusom, ali se u jednom trenutku osvrće i ugleda (od Isusa voljenog) Jovana kako i on ide za njima. I pomislivši da njemu tu nije mesto, pita Isusa: „Gospode, a šta ovaj traži ovde?“ Drugim rečima: Šta će ovaj ovde kada si meni, a ne njemu, rekao – Napasaj moje ovce (tj. brini se o onima koji me prepoznaju i priznaju kao Mesiju). A Isus mu, na njegovo čuđenje, odgovara: „Ako ja hoću da on ostane dok ne dođem [po drugi i poslednji put], šta se to tebe tiče?“ Petar tada, a službena, institucionalna crkva od tada pa do danas, po pravilu niti razume, te stoga, niti prihvata da čak i ako je Isus njima dao da se brinu o njegovim sledbenicima, nikada nije rekao da je to dao samo njima.
Granica između službene crkve i crkve ljubavi (koje, dakako, ne treba shvatiti kao dve crkve, nego više kao dva aspekta Hristove crkve), ostaje do kraja neodređena (o čemu je nadahnuto razmišljao i Florovski), ostaje kao u nekoj sivoj zoni, jer ona zavisi od Gospodara crkve. Dakle, ne samo službena crkva, nego i crkva ljubavi ostaje do kraja sveta i veka, ali gde je ona i kako opstaje to je znano samo Gospodu. To ne znači da ona može biti baš bilo gde i da se njeno postojanje može koristiti za relativizovanje institucionalne crkve (u onome u čemu je ona neophodna i onda kada pravičnim postupcima doprinosi crkvenom poretku/harmoniji). Ali znači snažnu opomenu koju službenoj crkvi upućuje sam Isus: nemojte misliti da se večno spasenje nalazi samo u vašem domenu, i da ga imate samo u vašim rukama. A to će reći da ključeve Carstva Nebeskog ne drži isključivo Petar: Ako ja hoću da spasem još nekog „šta se to tebe [Petre] tiče“ (Jn 21, 22)?
Dakle, institucionalna crkva nije jedino sredstvo Božijeg delovanja u ovom svetu. Duh Božiji u svetu deluje gde hoće, kad hoće i kako hoće (Jn 3,8). On nije ograničen pravilima i paragrafima službene crkve. Kako su to jednom formulisali neki filipinski episkopi: Bog deluje s nama, ponekad bez nas, a ponekad i protiv nas. Dužnost je teologa da na ovu istinu, na koju nam je pozornost skrenuo sam Isus, podseća institucionalnu crkvu kad god je to potrebno. Na istinu o tome da Bog, ne pitajući crkvu, spasava koga poželi. I da crkvi naglasi da ili (1) nije tačno da „izvan crkve nema spasenja“ (na Kiprijanov užas), ili (2) ako je to tačno, onda ne znamo gde su granice crkve (na Petrov užas).
Saveznici teologa
Najbolji saveznici autonomne teologije (autonomne od službene crkve, a ne od Boga) su:
1) Ratio = logos = slovesnost. Nažalost, nigde tokom istorije ovaj neprocenjivi Božiji dar nije toliko nipodaštavan i potcenjivan kao u crkvi. Naravno, u nekim autoritarnim i totalitarnim režimima jeste, ali oni su trajali po nekoliko godina ili decenija. No, crkva (sa retkim svetlim izuzecima koji nam i danas ostaju putokaz) ljudski razum omalovažava već dva milenijuma. To je ipak rekord. Nadalje, dobar saveznik teologa može biti čak i običan zdrav razum, koji poštuje pravila formalne logike, dok je nezamenljiv saveznik ipak kritički um.
2) Sumnja u sve. Ali ne stihijska i ona koja je sama sebi cilj, nego metodska sumnja u sve što je neprovereno i zasnovano na pukom običaju ili autoritetu, i što se kao takvo ne može uzeti zdravo za gotovo. Pritom i sumnja u vlastite stavove koja vodi njihovom neprestanom proveravanju. Takva sumnja ne samo što nije suprotnost veri, nego je njen neophodan konstituent.
3) Filosofija, ali ne bilo koji konkretan filosofski sistem, nego temeljnost analize, strogost metodološkog postupka i posebno uzdržanost od ishitrenih sudova, čemu nas filosofija već dva i po milenijuma strpljivo uči.Istorija crkve je pokazala da duboke teologije nema bez duboke filosofije. Ali filosofije koja nije ancila theologie, nego samostalna intelektualno-duhovna avantura autohtonog ljudskog uma. Samo filosofija koja nije u službi teologije, može teologiji biti od koristi.
4) Sekularni humanizam (koji je npr. papa Benedikt XVI s pravom nazivao „zdravi sekularizam“). Čini mi se da sa sekularnim humanizmom hrišćanstvo ima mnogo više zajedničkog nego sa bilo kojim drugim „pravcem“ ili „izmom“. Iako sekularni, što znači da u stvarima morala, politike, obrazovanja ili zakonodavstva, i uopšte donošenja javnih odluka, mada nije otvoreni protivnik religije, on ne računa na religiju (što posle svega za šta je pokazala da je sposobna nije ni čudo), on ipak ostaje humanizam, što znači da čoveka, njegovo dostojanstvo i slobodu stavlja u središte etičkog i egzistencijalnog vrednovanja. Naravno, on odbacuje (i to s pravom) staru crkvenu tezu da je moral nemoguć bez Boga, ali to hrišćanstvu ne bi trebalo da smeta. Ono što bi za crkvu moglo biti dragoceno je njegovo naglašavanje individualne slobode i odgovornosti, dakle, upravo onog što je službena crkva uvek potiskivala, iako je na tome jevanđelje neskriveno insistiralo. Takođe, sekularni humanizam zagovara odvojenost države i crkve, što bi moglo biti dragoceno za crkvu koja je (što je za najveće žaljenje, pa čak i prezir) dobrovoljno prihvatila ulogu državne sluškinje, time što se sa neviđenim entuzijazmom (koji se graniči sa religijskom ekstazom) stavila u ulogu duhovnog čuvara nacije. Zabranjivanje crkvi da se meša u državne poslove, moglo bi joj biti od pomoći da se udalji i od smrtonosnog zagrljaja nabeđenih čuvara nacije.
5) Sekularna država. Svi hrišćani, a naročito teolozi, treba da svakog dana zahvaljuju Bogu što ne žive u starom ili srednjem veku, nego u savremeno doba kada je, barem u zapadnim demokratijama, nezamislivo kažnjavanje (mučenjem, sakaćenjem ili ubijanjem) teologa (ali i ostalih „neposlušnika“) čija misao nije uvek u potpunom skladu sa stavovima službene crkve. Jer, istorija nedvosmisleno pokazuje – da je do crkve sve te metode bi i dalje bile na snazi, da ih ne zabranjuje sekularna država. Tako se pokazuje da je sekularna država sa dobrim zakonima jedan od glavnih oslonaca ne samo slobodne misli uopšte, pa onda i teološke, nego i glavna odbrana od ataka na imovinu i život, koji bi službena crkva mogla preduzeti protiv člana crkve koji joj nije po volji. Stoga ne bi bilo pogrešno u Liturgiju inkorporirati molitvu (ili barem prozbu) za sekularnost države.
Uporišta teologa
Kada razmišlja o uporištu za svoje slobodno i autonomno stanovište, teolog pomišlja na sledeće:
I Savest koja nalaže da se dela u skladu sa jevanđeljem i koja kao takva ima prednost nad heteronomnim autoritetom i institucionalnom poslušnošću.
II Novozavetni koncept sveštenstva svih vernih, a to je ideja da je svako ko je krštenjem primio Duha Svetoga istovremeno odgovoran za istinu, budući da su njemu sada nebesa otvorena za neposredan susret sa Bogom.
III Proročka parresia ili smela javna reč po ugledu na starozavetne proroke (Natana, Amosa i druge, pa i Jovana Krstitelja itd), kao i na velike oce i učitelje crkve.
IV Svetootački presedani samostalnog teološkog svedočenja (poznati kroz stoleća: npr. Sv. Atanasije Veliki, Sv. Grigorije Bogoslov, Sv. Avgustin Hiponski itd, ali i teolozi kao što su Martin Luter, Seren Kirkegor, Ditrih Bonhefer, Pavle Florenski, Sergej Bulgakov itd).
V Akademske slobode modernog univerziteta. Autonomija univerziteta je retka svetla tačka koja savremenom teologu može pružiti sigurno okrilje i podsticaj za samostalan naučni rad.
VI Savremeni koncept ljudskih prava, jer se njime individualna prava štite upravo od institucija koje su zloupotrebljene, te ih kao takve krše.
VII Svetost istine. Teologu istina, ako išta, mora biti svetinja. Njegov stav mora biti da ne postoji pravoslavna, katolička ili protestantska istina. Ili je istina jedna za sve ili uopšte i nije istina.
Autonomna teološka misao nije, dakle, larpurlartistički bunt radi bunta (tj. bez razloga), već slobodnomisleći teolog predstavlja savest crkve odgovorne pred Bogom. Savest koja je utemeljena na uverenju da je istina neuporedivo vrednija od efemerne sigurnosti institucionalnog bitisanja.
Epilog
Može izgledati da se tema ovog predavanja svodi na pitanje: Može li teolog biti veran crkvi i istovremeno misliti kritički? No, u vezi sa osnovnom temom ovog rada, to ipak nije precizno postavljeno pitanje. Jer, teolog (kao i svaki hrišćanin) treba da je veran Bogu. A crkvi samo onda i samo onoliko koliko je ona verna Bogu. I šta god o tome mislio Vikentije Lerinski, ona to nije baš „uvek (ubique), od svih (ad omnibus) i svuda (semper)“. Zato zadatak teologa nije da se svidi ljudima koji su na čelu institucionalne crkve. Njegov zadatak je da govori istinu (koja crkvu može učiniti boljom ili bližom Hristu), sviđala se ta istina njima ili ne. U tome uzor treba da mu bude sam Isus, zajedno sa prorocima, koji nisu govorili da bi ljudima podilazili i da bi im se svideli. Isus je govorio da bi im saopštio istinu u nadi da će ih ta istina prodrmati i probuditi iz dremeža, privesti pravom stanju stvari i time osloboditi. Teolog treba da radi isto. Ako on svojim govorom želi da se svidi dekanu, biskupu, patrijarhu ili papi, on ne treba ni da govori.
I na kraju, prosto se nameće pitanje: da li borba slobodnomislećih teologa sa jakom i često okrutnom institucionalnom crkvom ima ikakve nade na uspeh i uopšte ikakvog smisla? Drugim rečima, da li je realno očekivati da ona uspe? Na ovo pitanje odgovoriću kontra pitanjem: a da li je realno očekivati da mrtvac vaskrsne ili da se u evharistiji hleb i vino pretvore u telo i krv? Ako verujemo da jeste, onda nam ništa ne stoji na putu da još više verujemo da borba teologa za slobodu mišljenja ima smisla. Teolog ne živi i ne radi izvan atmosfere evharistijske zajednice. A to je zajednica u kojoj se dešavaju čuda ili znamenja. Ako teolog veruje da Bog Duhom Svetim može vaskrsnuti mrtvaca ili pretvoriti hleb i vino u telo i krv Hristovu, onda još lakše može verovati da ima smisla njegovo insistiranje na neotuđivosti slobode unutar koje stvara teologiju koja bez predrasuda, sledeći znakove vremena, treba da pruži odgovore na egzistencijalne probleme savremenog čoveka. Ako, međutim, ne veruje u vaskrsenje i pretvaranje, onda mu nedostaju i dubina i širina da poveruje da njegov angažman kao slobodnog teologa ima ikakvog smisla. Na svakom od nas je da, zagledan u sopstvenu nutrinu, donese odluku u koju kategoriju će se svrstati.
Prvi deo predavanja o. Vladana možete pročitati ovde, a drugi ovde.
Bibliografska napomena: Predavanje o. Vladana Perišića Između poslušnosti i savesti: Autonomija teologa i teologije s obzirom na crkveni autoritet kroz istoriju održano je magistrantima i doktorantima teologije na šestim po redu Mediterranean Theological Meetings sa temom From Dogma to Dialogue: Theology and Contemporary Challenges, u Lovranu, 13-19.7.2025.
