Ovde se ni izdaleka ne mogu analizirati svi slučajevi u kojima je institucionalna crkva uskraćivala slobodu govora velikim teolozima i čak ih zbog nje surovo kažnjavala ili čak lišavala života. Zato ću samo ilustracije radi pomenuti nekoliko nezaobilaznih. Naravno, sloboda govora pripada nediskriminativno svima: i velikim i malim, i poznatim i nepoznatim, i iskusnima i početnicima, i onima koji imaju šta da kažu i onima koji nemaju da kažu ništa. Svi oni imaju bogomdanu slobodu da slove, da govore, a kako će se ono što su rekli tumačiti i vrednovati sasvim je druga stvar koja ni najmanje ne sme da uslovljava njihovu slobodu da kažu šta imaju.
Za ovu priliku sam izabrao samo nekoliko slučajeva teologa kojima je službena crkva uskraćivala pravo govora. Pa ako je ovakvim teološkim divovima ona tu slobodu uskraćivala, čemu mogu da se nadaju oni manje obdareni, oni sa slabijim teološkim uvidima i manje prodornom mišlju?! Ili će, naizgled paradoksalno, takvi biti ostavljeni na miru (ili čak i direktno upregnuti da rade za račun institucionalne crkve) upravo zato što njihovo ograničeno znanje i slabašni uvidi ne dovode u pitanje sva moguća izvitoperenja i zloupotrebe službene crkve? Kada postupa na taj način službena crkva se izvitoperuje do antipoda onim prvim, pravim realnostima crkve koje se tiču njene biti, tako da se u takvim slučajevima progonjeni i zabranjivani teolozi u stvari javljaju kao zastupnici onoga što je crkva u njenoj suštini.
I nisu teolozi jedini koji mogu da stradaju zbog toga što žele da crkva bude ono što i treba biti. Zbog istog motiva stradaju i oni koji ne žele da svedoče lažno, da prećutkuju nepravde, da učestvuju u zaverama i „dvorskim spletkama“ najvišeg klira i svi oni koji Hrista radi čuvaju njegovo učenje ne izvrćući ga i ne prilagođavajući svojim trenutnim potrebama. Ne zaboravljajući sve njih, u ovom tekstu govorim ipak samo o teolozima. Zato počnimo jednim velikim učiteljem crkve.
1. Origen Ispovednik
Origen Ispovednik je zbog mnogo razloga dobar primer zagovaranja autonomije teologa u odnosu na crkvenu vlast koja mu tu autonomiju želi uskratiti. Prvo, važno je što je Origen živeo dosta davno, u 3. veku, jer je njegov slučaj ostao aktuelan kroz celokupnu istoriju crkve sve do danas. To svedoči o tome da je crkva vrlo rano obolela od bolesti autoritarizma koju je, umesto da je leči, održavala stvaranjem čvrste jerarhije (ne obazirući se na to što je načelo hijerarhije suprotno svakom jevanđelskom načelu). Kao što smo videli, moć crkvene jerarhije je vremenom samo rasla, tako da slobodni teolozi nisu protiv nje imali nikakve šanse. Njihovo jedino uzdanje moglo je biti samo u Gospoda.
Od crkvene jerarhije bili su proganjani u najudaljenije krajeve imperije ili čak i van nje, bili su bacani u tamnice, mučeni, sakaćeni (odsecanjem ruku ili jezika) ili pak živi spaljivani. I to ne od strane neprijatelja crkve, nego od njenih najviših arhipastira. Progon hrišćana od strane Rimske imperije ubrzo je (već u 4. veku) preuzela institucionalna crkva koristeći policiju i vojsku imperije kao svoje sredstvo. Pošto svoj autoritet više nije crpela iz evharistijske zajednice, nego iz institucija carstva, jerarhija toj zajednici nije ni polagala računa, nego ju je shvatala kao objekt nad kojim ona vrši vlast. Isto tako objekt nad kojim visoka crkvena jerarhija (u vidu episkopa, mitropolita i patrijaraha) vrši vlast, bio je niži klir (prezviteri i đakoni), ali i učitelji. Jedan takav učitelj bio je Origen.
Sa Origenom, i njegovim velikim prethodnikom Sv. Klimentom Aleksandrijskim, hrišćanstvo je počelo da sebe tumači paganskoj inteligenciji njima shvatljivim jezikom i u kontekstu njima razumljive kulture. Origen je bio veliki asketa i posvećenik naučnog pristupa tekstu Biblije. Sa njim je hrišćanska misao stala rame uz rame sa razvijenom i istančanom filosofskom misli antičke kulture sa kojom je on poveo plodonosan dijalog. On je učinio nešto do tada nezabeleženo: aleksandrijsku katihetsku školu je proširio uvođenjem opšteobrazovnih predemeta (kasnije poznatih kao trivium i quadrivium), a te predmete učinio uslovom za sticanje teološkog znanja. Školu je otvorio za sve, a ne samo za kandidate za krštenje. Njegova temeljna i suptilna predavanja su rado slušali i nehrišćani, jer je izuzetno uspešno tumačio i hrišćanske i nehrišćanske spise. Origenova širina pogleda i građenje atmosfere tolerancije, otvorenosti i razumevanja doprinelo je da se između hrišćana i pagana počelo razvijati uzajamno uvažavanje i poverenje.
O tako koncipiranoj školi jedan njen student, Sv. Grigorije Čudotvorac, potonji episkop Neokesarijski, sa neskrivenim oduševljenjem ovako piše:
„…Ništa nam nije bilo zabranjeno, ništa od nas nije bilo skriveno. Koristili smo se mogućnošću da saznamo svako učenje, varvarsko [nejelinsko] i jelinsko, tajno i javno, božansko i ljudsko, prelazeći od jednog ka drugom potpuno slobodno i istražujući ih, koristeći se plodovima svega i naslađujući se bogatstvima duše. Bez obzira na to da li je reč o nekom drevnom učenju o istini, ili ga je moguće nazvati nekako drukčije, mi smo uranjali u njega, ispunjeni čudesnim viđenjima, budući opskrbljeni odličnim obrazovanjem i znanjem. Jednom rečju, to mesto je zaista postalo naš raj…“ (Oratio Panegyrica in Origenem, PG 10, 1089-1148).
Nekoliko stvari ovde privlači pažnju. Prvo, Origen je katihetsku školu proširio u opšteobrazovnu ustanovu. Očigledno mu se ono što su katihumeni učili nije činilo dovoljnim, pa ga je dopunio opštim enciklopedijskim obrazovanjem. Drugo, u Origenovoj školi učilo se sve: i jelinska matematika, i filosofija, i hrišćansko učenje. Grigorije kaže: „Ništa nam nije bilo zabranjeno“. Odmah pada u oči da tako nešto u hrišćanskoj crkvi nije postojalo nigde u to doba, ali ni kasnije, sve do danas. Crkva, nažalost, nije bila tako široka kao Origen, pa je uvek zabranjivala neke knjige i neka učenja. Mnoge autore, često najbolje u crkvi, ona je proganjala.
Origen je u sukob sa svojim episkopom Dimitrijem došao kada je, budući laik, podučavao narod u crkvama Kesarije. Dimitrije se sa tim nije slagao, smatrajući (naravno, potpuno pogrešno) da pravo podučavanja pripada samo kliricima. No, bez obzira da li je takav stav opravdan ili nije, nijedan sabor do tada nije to proglasio obaveznim, te je to bilo više stvar običaja pojedinih episkopa. I zaista, za razliku od Dimitrija, episkopi Jerusalima i Kesarije su Origena rado slušali i čak su ga molili da u njihovim crkvama podučava narod Božiji. Origen, dakle, nije samovoljno podučavao u crkvi, nego na izričitu molbu tamošnjih episkopa. Međutim, Dimitrije je smatrao da on zna bolje, te je Origena pozvao da se vrati u Aleksandriju. Sve u svemu, Origen očigledno nije prekršio nikakvo crkveno pravilo. Jedni episkopi su smatrali da u crkvi treba da podučavaju samo klirici (pa makar i nemali neku posebnu mudrost), a drugi da treba da podučavaju učeni i pametni (bili klirici ili ne). Origen je govorio u crkvama ovih drugih i to na njihovu molbu. Time je mogla biti povređena samo Dimitrijeva sujeta.
Uzgred budi rečeno, danas se od episkopa, s tim u vezi, često čuje da su najveći učitelji u crkvi bili upravo episkopi (dakle, ipak klirici, a ne laici). To je lukavo smišljeno jer je uglavnom tačno. Ali tačno je ne zato što su takvi, kada su jednom postali episkopi odjednom dobili i prosvetljenje da postanu i učitelji, nego, sasvim obrnuto, zato što je crkva, u retkim trenucima kada bi prevazišla sopstvenu sujetu, birala već proslavljene učitelje (dakle, laike) za episkope. E, takvi i samo takvi episkopi su bili najveći učitelji crkve.
Dovoljno je ovde setiti se primera Sv. Grigorija Bogoslova (a ni izdaleka nije jedini) koji je postavljen za episkopa tek pošto je završio (današnjom terminologijom rečeno) i doktorske i postdoktorske studije. Kad je u Atini habilitirao, tek onda su ga (i to iz crkveno-političkih razloga, a protiv njegove volje) postavili za episkopa. On je, dakle, već bio vrhunski intelektualac i učitelj, kada je postao episkop (a ne obratno). I naravno da je kao takav mogao postati i veliki učitelj crkve. Koji je, između ostalog visoko cenio Origena, iz čijih je dela, zajedno sa svojim prijateljem Sv. Vasilijem Velikim, sastavio prvu Filokaliju, kako bi kliricima svih nivoa pokazao do tada neprevaziđen primer toga kako treba tumačiti Sveto Pismo. Tom Origenu se sada treba vratiti.
Uz sve o Origenu pomenuto, desilo se i to da su ga na jednom od svojih puteva, prolazeći kroz Palestinu, tamošnji episkopi, koji su ga veoma cenili, rukopoložili za prezvitera. Ovo je konačno razbesnelo Dimitrija, koji je na dva pomesna sabora protestovao protiv toga što su se neki drugi episkopi usudili da rukopolože Origena (kao da je on bio njegovo vlasništvo) kao i zbog toga što se Origen usudio da u prisustvu episkopa uopšte otvori usta, te ga je denuncirao kod pape i odlučio od crkve. Kad je Dimitrije umro Origen se vratio u Aleksandriju, ali ga je tamo od crkve ponovo odlučio Dimitrijev naslednik. Origenu nije preostalo ništa drugo nego da se vrati u Palestinu, gde je bio izuzetno cenjen i gde su mnogi episkopi bili njegovi učenici. Tu je osnovao školu i nastavio sa svojom naučnom i predavačkom delatnošću i stekao takav autoritet da su stenografi na predavanjima zapisivali, kao dragocenu, svaku njegovu reč.
Origen je umro izmaltretiran nepotrebnim sukobom sa aleksandrijskim episkopima, kada je dopao zverskog mučenja (okovi, vatra, sprave za rastezanje, uskraćivanje hrane itd) za vreme progona hrišćana koje je naredio car Decije (250). Dočekao je kraj progona, mada jedva živ, ali je izmučen i osakaćen ubrzo umro. Pošto nije umro za vreme mučenja, nego nešto kasnije od posledica mučenja, za crkvenu birokratiju on se nije našao u rubrici mučenika, nego bi se eventualno mogao nazvati ispovednikom, da njegovo učenje nije (u više navrata od 4. do 6. veka) proglašeno za jeretičko od strane onih koji tu ništa nisu razumeli, a verovatno čak ni pročitali.
Da je htela, crkva, tj. njeni predvodnici, episkopi, imali su od koga da uče. Na primer, upravo od Origena. Njegov metod je uvek bio: prvo izložiti stanje stvari (stanje istraživanja), jasno formulisati problem, a onda pružiti hipoteze (probna rešenja problema). On nikada nije tvrdio da je rešenje koje je predložio neka apsolutna istina, nego stav za koji mu se (posle sveobuhvatne analize i argumentacije) činio kao ponajbolje utemeljen. Nikada istinit poput otkrivenja. Da je htela i crkva je mogla tako.
Ali kako da postupe tako oni koji za sebe veruju da poseduju istinu?! Zašto bi za istinom tragali oni koji je već poseduju, čija je ona vlasništvo?! I kojom kao maljem udaraju po onima koji misle (čak i malo) drugačije od njih. Jer, oni u stvari samo žele da imaju apsolutnu kontrolu (a do istine im nije mnogo stalo – uostalom „Šta je uopšte istina?“). Oni više od svega žele da budu (nije preterano reći, pogotovo ako se ima u vidu istorija crkve) gospodari života i smrti. Da su oni koji se u crkvi o svemu pitaju prigrlili Origenov nepretenciozan metod, istorija crkve je mogla izgledati sasvim drukčije. Mnogo tolerantnije, mnogo lepše, mnogo čovečnije. Nažalost nisu.
2. Sv. Maksim Ispovednik
Možda najveći teolog crkve svih vremena nije bio klirik, nego laik – Maksim Ispovednik. Da se pitao Origenov episkop ili neko sličan njemu (a većina ih je slična) on, pored klirika i posebno episkopa, ne bi smeo ni da progovori, pa za njega nikada ne bismo ni čuli. Sva sreća nije.
Maksim je živeo u Vizantiji u kojoj su u 6. veku izbili ratovi, koji su trajali tri decenije, sa osvajačima koji su sa svih strana nadirali na Carigrad. Grad je opstao, ali je žrtava i raseljenih lica bilo mnogo. Tri decenije ratova dovele su do ogromnog broja raseljenih ljudi unutar granica carstva. Mnogi Grci su bežali iz istočnih provincija ka zapadnim teritorijama carstva, posebno u Kartaginu, Siciliju, južnu Italiju i Rim. Mnogi od tih izbeglica bili su monasi, koji su osnivali nove manastire na Zapadu – i halkidonske i nehalkidonske. Među njima je bio i Maksim Ispovednik, koji je ovaj prinudni izgnanički boravak iskoristio za borbu protiv carske jeresi. On, a i mnogi drugi, bili su uvereni da su vizantijski vojni porazi bili neposredna posledica carevog odstupanja od pravoverja. U znak prkosa, obratio se za podršku jedinom preostalom pravovernom patrijarhu: episkopu Rima.
Od oko 616. ili 617. godine, u Vizantiji su car Iraklije i patrijarh Sergije počeli da posmatraju monenergizam kao sredstvo za obnovu crkvenog jedinstva u preostalim delovima carstva: tvrdnja o jedinstvenom delovanju (energiji) u Hristu trebalo je da privuče nehalkidonce, dok bi očuvanje ispovedanja o dve prirode u Hristu zadovoljilo halkidonce. Tvrdnja o „jednoj volji“ prirodno je proizašla iz tvrdnje o jednoj aktivnosti (energiji). Krajem 620-ih Carigradska crkva je želela da zaceli raskol između onih koji su prihvatili Sabor u Halkidonu (451) i onih koji nisu jer su smatrali da je taj sabor izdao Kirila Aleksandrijskog.
Carigradski patrijarh Sergije, koga je podržavao car Iraklije, pokušao je da između ove dve suprotstavljene grupacije pronađe kompromis. Verovao je da ga je našao u monoenergizmu. Godine 633. izdat je Aleksandrijski akt o jedinstvu koji je podržao aleksandrijski patrijarh i carski poslušnik Kir. On je verovao da je ovim postignuto jedinstvo nehalkidonaca sa carskim pravoverjem. Sergije je o ovome izvestio i papu Honorija, koji je, međutim, pokazao spektakularno nerazumevanje teoloških problema u ovom sporu. Honorije je zauzvrat Sergiju čestitao zbog postignutog teološkog jedinstva u istočnim crkvama.
No, njegovo pismo je sadržalo nesrećnu tezu o „jednoj volji Gospoda našega Isusa Hrista“, dakle, potpuno jasno izražen monotelitizam, tako da su papu Honorija kasnije nazivali izumiteljem ove jeresi (mada ga je Maksim branio, a ovaj u svom sledećem pismu ovo ublažio). Izgleda da je Maksim zaista verovao da se papa izrazio teološki nespretno, te da u stvari ne zagovara pravi monotelitizam, nego samo „jedinstvo“ volje u smislu da se u Hristu ljudska volja ne „suprotstavlja“ božanskoj. Ipak, na Šestom vaseljenskom saboru Honorije je kao jeretik osuđen zajedno sa Sergijem, ali je to bilo nekoliko decenija posle Maksimovog upokojenja.
Od 640. pa nadalje Maksim, član stare vizantijske aristokratije, koga su, zbog njegovog ogromnog znanja, suptilnih argumenata i dubokih teoloških uvida, u Vizantiji zvali „Filosof“, odbacio je monoenergizam i monotelitizam kao neodrživa stanovišta. I nekoliko afričkih sabora je osudilo to učenje, a Maksim je pomogao da bude osuđeno i na Lateranskom saboru 649. godine, na kome je prisustvovao na poziv pape. No, car i carigradski patrijarh su to shvatili kao napad na učenje koje je ujedinjavalo sukobljena stanovišta unutar crkve, i time opet stvaralo podele, pa je car naredio da se 653, zajedno sa papom Martinom, Maksim (sa svojim učenicima) uhapsi i dovede u Carigrad gde je na njih pred senatom vršen pritisak kao nad kriminalcima, da bi im izvukli priznanje krivice i prihvatanje Tiposa patrijarha Pavla (zvanično Konstansa II) kojim je on zabranjivao izjašnjavanje bilo za monotelitizam bilo za diotelitizam (bojeći se dodatnih podela u carstvu), nego je zahtevao da se svako učenje ograniči na ono što su doneli prvih pet vaseljenskih sabora.
Papa Martin je to odbio i zato je bio svrgnut, osuđen na smrt, pa preinačenom kaznom prognan na Hersonis gde je ubrzo preminuo. Maksimu je 655. suđeno, pa pošto nije prihvatio monotelitizam prognan je u Viziju u Trakiji. U Carigrad je doveden ponovo 662. gde je sudski ispitivan veoma strogo. Nezadovoljni njegovim stavom osudili su ga na odsecanje „bogohulnog“ jezika (da ne bi „širio bezbožništvo“) i „sredstva bezakonja“, tj. desne ruke („koja je pisala jeres“) i prognali u Laziku na Kavkaz, gde je od posledica mučenja ubrzo umro. I naravno, pošto nije umro usred mučenja, nego malo kasnije od njegovih posledica, crkvena birokratija ga uredno vodi kao ispovednika, a ne kao mučenika. Tako se državna crkva razračunala sa jedinima koji su shvatali teološke implikacije jednog heterodoksnog učenja koje je, na račun ortodoksije, trebalo da posluži u političke svrhe.
Doduše, Maksimova diotelitska pravovernost bila je potvrđena na Šestom vaseljenskom saboru (Carigrad 680-681) gde je rečeno da Hristos ima i ljudsku i božansku volju. No, ta je potvrda došla nekoliko decenija prekasno da bi mogla da spasi živote nekoliko mučenika (prema crkvi: ispovednika) koji su stradali za tu teološku istinu. Tako su progonjeni, suđeni, maltretirani, osakaćeni i konačno od svega toga preminuli oni koji su bili mili Bogu, ali mrski crkvi. Ovim se završilo još jedno od mnogobrojnih neslavnih poglavlja istorije crkve. Na sreću sačuvani su mnogi spisi ovog retko briljantnog teologa čija suptilna i duboka misao i danas izaziva divljenje i koju danas, pokušavajući da je razumeju, analiziraju na stotine akademskih teologa širom sveta.
3. Nova Teologija
Papska enciklika protiv modernizma Pascendi objavljena je 1907. Iste je godine otvorena teološka škola u mestu Le Solšoar (Vrbak). Odatle će krenuti obnova katoličke teologije u prvoj polovini 20. veka. Školom su rukovodili dominikanci pod rukovodstvom o. Mari-Dominik Šenija, a cilj je bio obnoviti teologiju i nastaviti tomističku tradiciju, ali onu tzv. „otvorenog tomizma“ u kojem se neće samo ponavljati već gotova rešenja koja je dao Akvinski, nego će se „filosofirati o problemima“. Jer, vremenom je Katolička crkva Tominu teologiju izdvojila iz istorije i od nje napravila nešto poput sakralne metafizike. Nasuprot tome, u školi Le Solšoar povratak Tomi je shvaćen kao povratak onom stanju duha koji je spreman na nova otkrića, a to je moguće otuda što se tu duh prvo vraća na stanje problema kao na onaj izvor iz koga onda mogu poteći plodonosni zaključci. Bilo je bitno „biti prisutan u svom vremenu“ i pokušati naći rešenja za probleme koji su nam savremeni.
Šenijeva knjižica u kojoj on skicira program te škole (Une école de théologie: Le Saulchoir) izdata 1927. zabranjena je stavljanjem na Index librorum prohibitorum već 1942. (zbog čega je, naravno, izgubio katedru, kao i položaj direktora škole). U jednoj od najmračnijih godina ljudske istorije, usred Drugog svetskog rata kada su svakodnevno život gubile hiljade i hiljade ljudi, crkva je našla za shodno da autentičnog neprijatelja pronađe baš u programskoj knjizi jedne nove teološke škole. Kako je to formulisao Šeni: „Nesreća sveta nije sprečila tu gospodu [duhovne cenzore] da nastave sa svojim radom [zabranjivanja knjiga i proganjanja slobodno mislećih teologa]“. Činilo se da se od doba Origena i Maksima kroz tolika stoleća ništa nije promenilo. Štaviše, crkva 20. veka nije pokazala širinu jednog Origena iz 3. veka, i to na sopstvenu štetu (što se pokazalo na Drugom vatikanskom saboru).
Međutim, promene i to tektonske bile su na vidiku, ali ih Rimska kurija na čelu sa „nepogrešivim“ papom nije videla. Povodom zabrane ove knjige pariski kardinal Siar je tešio Šenija rečima: „Ne žalostite se, mali oče, za dvadeset godina svi će govoriti kao vi“. I zaista, posle ravno dvadeset godina Šeni je pozvan da bude stručni savetnik na Drugom vatikanskom saboru („koji je promenio istoriju“ – Jovan Ziziulas). A papa Jovan XXXIII je lično postavio isto tako progonjene slobodnomisleće teologe de Libaka i Iv Kongara za savetnike teološke komisije koja je pripremila Drugi Vatikanum.
No, pre toga još jedna škola je, desetak godina posle La Solšuara, doživela sličnu sudbinu – isusovačka škola Lion-Furvijer koja je postala središte obnove teološke misli. Teolozi obe ove škole bili su od hijerarhije Rimske crkve optuživani kao „modernisti“, budući da su tvrdili da je neosholastička teologija izgubila vezu sa izvorima i zatvorila se prema tokovima savremene misli. Ovi izvanredni teolozi (da pomenem samo Anri de Libaka, otpuštenog iz profesorske službe, progonjenog iz mesta u mesto dok su mu knjige bile izbacivane iz isusovačkih biblioteka i povlačene sa tržišta, i Žan Danijelua koji nije bio zvanično sankcionisan, ali je godinama živeo i radio osumnjičen) bavili su se teologijom nalazeći se pod stalnom sumnjom i budnim okom Vatikana.
I to samo zato što su insistirali na: a) povratku bitnim izvorima hrišćanske misli (Biblija, oci crkve, bogosluženje); b) vezi crkve sa tokovima savremene misli; c) vezi crkve sa realnim životom. Zagovarajući ove teze ovi izvanredni teolozi su zauzeli kritički stav prema novotomizmu (kome su zamerali odsustvo istoričnosti i naglaska na subjektu) i prema sholastičkoj teologiji (koja takođe ne poznaje ove kategorije). Na kritičko mišljenje Šenija, Danijelua, de Libaka i čitave lepeze katoličkih teologa tog doba, crkva je odgovorila papskom enciklikom Humani generis 1950. kojom je papa Pije XII udario na mnogobrojne genijalne teologe koji su od crkve tražili samo (a) povratak izvorima i (b) otvorenost prema svetu. Zbog toga im je crkva zabranjivala knjige, lišavala ih poslova i položaja, preseljavala ih u druge gradove, države pa čak i kontinente (npr. Tejara de Šardena čak u Kinu).
Dok je od njih tražena bezuslovna poslušnost visokom kliru, oni su odgovarali da je „poslušnost [kliru] osrednja moralna vrlina“ (Šeni), pogotovo kad se uporedi sa poverenjem [poslušnošću] u Božiju Reč. Tamo gde se mora birati između poslušnosti Bogu i poslušnosti visokom kliru, izbor ne bi trebalo da bude težak. Teolozi tzv. Nove Teologije su pokazali zavidan stepen integriteta i nepokolebivog stajanja uz istinu, iako sve vreme sumnjičeni, progonjeni i zabranjivani s najviše crkvene instance. Od fizičkog mučenja, sakaćenja i spaljivana spaslo ih je samo to što su živeli u 20. a ne srednjem ili starom veku. U svakom slučaju, njihov primer svima u crkvi može biti uzor: strasno traganje za istinom i njena nepokolebiva odbrana od jerarhije bilo kog stepena.
4. Hans King
Jedan od novijih odgovora na pitanje: kako se crkva odnosi prema slobodnom teološkom istraživanju, posebno kad ono dovodi u pitanje definisane dogme, dobili smo u slučaju sukoba Hansa Kinga sa Vatikanom. To je jedan od najpoznatijih novijih primera nesamerljivosti između slobodoumnog teološkog razmišljanja i zvanične crkvene doktrine. King je bio sjajan koncilski teolog i univerzitetski profesor, kome je posle dvadeset godina uspešne karijere, 1979. godine Vatikan (koji je tajno otvorio njegov dosije još 1957. zbog disertacije o protestantskom teologu Karlu Bartu) uskratio dopuštenje da dalje predaje na Katoličkom teološkom fakultetu u Tibingenu. Glavni uzrok sukoba sa vrhom crkve bio je u Kingovom stavu prema papskoj nepogrešivosti. U svojoj knjizi Nepogrešiv? (Unfehlbar? Eine Anfrage, 1970), King je doveo u pitanje dogmu da je papa nepogrešiv kada ex cathedra (kao poglavar Crkve) proglašava istine vere i morala. Ta dogma je formalno definisana na Prvom vatikanskom saboru 1870. godine.
King je tvrdio da je ta dogma: 1) teološki neutemeljena (jer za nju ne postoji nikakva osnova u Bibliji: Isus nikada nije dodelio takvu nepogrešivu vlast ni Petru, ni bilo kome drugome; takođe, autoritet u prvoj crkvi bio je kolektivan, a ne centralizovan u jednoj osobi); 2) istorijski problematična (jer se razvila u kontekstu borbe crkve za moć u 19. veku, dok u ranim vekovima crkve pape nisu bile smatrane nepogrešivima; nepogrešivost je novija i problematična konstrukcija, koja ne odražava istorijsku stvarnost crkve); 3) logički neodrživa (ako crkva sama određuje da je papa nepogrešiv, onda je to circulus vitiosus: crkva potvrđuje sebe kao nepogrešivu preko pape, a papa sebe kao nepogrešivog preko crkve); 4) štetna za ekumenizam (jer je glavna prepreka jedinstvu sa drugim hrišćanskim crkvama: nijedna protestantska, pravoslavna ili neka druga hrišćanska zajednica ne priznaje papsku nepogrešivost; pri tome, nametanje te dogme produbljuje raskole, umesto da doprinosi jedinstvu hrišćana); 5) u suprotnosti sa teološkom i duhovnom slobodom.
Nasuprot ovoj neodrživoj dogmi, King tvrdi da zdrava vera ne zahteva nepogrešivost, već razumno i odgovorno traženje istine.
Zbog takvih stavova, 1979. godine Kongregacija za doktrinu vere (Sacra Congregatio pro Doctrina Fidei, tada pod vođstvom kardinala Franje Šepera) ukida Kingu licencu za predavanje kao katoličkom teologu. To doduše nije značilo da mu je zabranjeno da predaje na univerzitetu, ali jeste da nadalje može može predavati u ime crkve. Pri tome, jednom prilikom je Šeper, sa svojih kardinalskih visina, dao Kingu naslutiti kako bi ga on naučio pameti, samo kad bi mu pao šaka: „Šteta što niste svećenik moje dijaceze Zagreb. Znate li što bih tamo kao biskup učinio s Vama? Poslao bih Vas u najzabačeniji kut moje zemlje, u hrvatsku seosku zajednicu. Ondje biste mogli naučiti što je vjera katoličkog puka.“ Na šta mu je King odgovorio: „Kako je dobro što sam slobodni švajcarski građanin i što mi je dom dijeceza Bazel, a ne dijeceza Zagreb.”
Takođe, onaj ko je navikao na svetovne sudove i način njihovog funkcionisanja (mogućnost uvida u spise, angažovanje advokata, apelacija nezavisnoj instanci itd) mogao je samo sa zaprepašćenjem posmatrati formu tipično vatikanskog suđenja – ništa od pomenutog nije dopušteno. Službeni proces započinje anonimnom denuncijacijom, posle koje sledi tajni postupak, zabrana uvida u akte, dok branitelja (relator pro auctore) ne može odabrati osumnjičeni, nego mu ga dodeljuje sama kongregacija. Na donesenu odluku ne postoji mogućnost žalbe. Sve u svemu, optuženi se jedino može ili odmah pokoriti ili je praktično već osuđen.
Što se tiče dogme o papinoj nepogrešivosti, treba primetiti da i pored toga što crkva tu dogmu tumači kao da je papa nepogrešiv kada u ime crkve istine vere i morala proglašava ex cathedra, u stvari tekst dogme to ne tvrdi. Naime, u tekstu dogme se za papsku nepogrešivost koristi izraz „ex sese, non ex consensu Ecclesiae“ (što će reći da je papa nepogrešiv sam po sebi, a ne uz pristanak Crkve): Pontificis definitiones ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae irreformabiles esse, dakle: ex sese, et non ex consensu ecclesiae). Prema tome, papa je nepogrešiv kad govori ex cathedra, ali ne zato što se sa tim cela crkva slaže, već zato što je nepogrešiv sam po sebi, što bi se jedino dalo protumačiti tako (a to je izgleda i bio cilj) da njegova vlast dolazi neposredno od Boga. Drugim rečima: papina nepogrešivost je lična osobina njegovog službenog govora, a ne rezultat kolektivnog dogovora ili pristanka Crkve („Rana Crkva nikada nije poznavala takvu vrstu samostalne nepogrešivosti“ – H. King). Ukoliko je papa nepogrešiv ex sesse, onda on ne mora da se savetuje s episkopima, teolozima i narodom. Takođe, u takvoj situaciji ne postoji mehanizam kontrole ili ispravljanja grešaka. Sve u svemu, gotovo je nemoguće da ovakvo shvatanje ne odvede autoritarizmu i mogućem zloupotrebljavanju vlasti u crkvi.
Nasuprot ovome, King insistira da je crkva communio, tj. zajednica vernika, a ne piramidalna struktura u kojoj jedan čovek sam donosi konačne odluke o veri svih („Nijedan pojedinac, pa ni papa, ne može biti iznad cele crkve u odlučivanju o istini vere“). Takođe, ovaj izraz („nepogrešivost“) je u direktnoj suprotnosti sa ranohrišćanskom praksom, gde su ključne odluke donosili sabori i kolektivni autoritet (episkopi, prezviteri, zajednice): „Nepogrešivost Crkve, ako postoji, proizlazi iz njenog zajedničkog svedočenja, a ne iz moći jednog čoveka“. U celoj ovoj dugogodišnjoj epizodi King je ostao formalni gubitnik, ali moralni pobednik, čiji su istorijsko-teološki argumenti otvorili oči mnogima koji tragaju za istinom.
Ovde pada u oči još jedna stvar. Ako malo pažljivije pogledamo, uviđamo da su svi oni (Origen, Maksim, teolozi Nove Teologije, Hans King, i naravno mnogi drugi koje nisam uspeo ni da pomenem) bili optuženi za jedno, a osuđeni za drugo. Optuženi kao neposlušni, a osuđeni kao nestručni ili nekompetentni. Zar je Origen, samo zato što se nije pridržavao nepisanih običaja svog episkopa, odjednom postao nestručan, a njegov episkop (koji je do rukopoloženja bio poljoprivrednik) odjednom, postavši episkop, postao i stručan?! Zar je Maksim Filosof bio nestručan, a car i patrijarh stručni?! Zar su sjajni teolozi Nove Teologije, samim tim što nisu bili po volji papi i kuriji, postali nestručni, a papa Pije XII stručan?! I zar je King bio nestručan, a papa Jovan Pavle II stručan?! I kad mu je zabranjeno da predaje teologiju, zar je ovaj odjednom sve zaboravio i postao diletant zbog toga što se nije slagao sa jednom, krajnje dubioznom, odlukom sabora i pape?!
A poput pomenutih teologa i svi oni profesori sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu koji su, pre nekoliko godina, od strane Sinoda potpuno protivzakonito izbačeni sa posla, izbačeni su ne zato što su bili nekompetentni, jer su u stvari bili kompetentniji kako od gotovo svih svojih kolega, tako još i daleko više od svojih sinodskih izbacivača (mada i kolege sa fakulteta treba računati u izbacivače), nego zato što su imali svoj stav, što se nisu ulagivali crkvenim vlastima i odobravali svaku njihovu glupost, te zato što su, na kraju krajeva, imali dostojanstva.
Sve ovo jasno govori o licemerju crkvenih moćnika, ali i svih onih u crkvi koji se, uplašeni od te moći, odriču sopstvenog stava. Za sve njih svaki teolog koji se ne klanja dovoljno nisko, pa još ako se usudi da ima svoje mišljenje i da protivreči njima ili nekoj dogmi koju su oni smislili, ili čak običnom uverenju koje zastupaju, odjednom postaje ne samo necrkven i neodgovoran, nego i nekompetentan.
Prvi deo predavanja o. Vladana možete pročitati ovde, a treći ovde.
Bibliografska napomena: Predavanje o. Vladana Perišića Između poslušnosti i savesti: Autonomija teologa i teologije s obzirom na crkveni autoritet kroz istoriju održano je magistrantima i doktorantima teologije na šestim po redu Mediterranean Theological Meetings sa temom From Dogma to Dialogue: Theology and Contemporary Challenges, u Lovranu, 13-19.7.2025.
