Овде се ни издалека не могу анализирати сви случајеви у којима је институционална црква ускраћивала слободу говора великим теолозима и чак их због ње сурово кажњавала или чак лишавала живота. Зато ћу само илустрације ради поменути неколико незаобилазних. Наравно, слобода говора припада недискриминативно свима: и великим и малим, и познатим и непознатим, и искуснима и почетницима, и онима који имају шта да кажу и онима који немају да кажу ништа. Сви они имају богомдану слободу да слове, да говоре, а како ће се оно што су рекли тумачити и вредновати сасвим је друга ствар која ни најмање не сме да условљава њихову слободу да кажу шта имају.
За ову прилику сам изабрао само неколико случајева теолога којима је службена црква ускраћивала право говора. Па ако је оваквим теолошким дивовима она ту слободу ускраћивала, чему могу да се надају они мање обдарени, они са слабијим теолошким увидима и мање продорном мишљу?! Или ће, наизглед парадоксално, такви бити остављени на миру (или чак и директно упрегнути да раде за рачун институционалне цркве) управо зато што њихово ограничено знање и слабашни увиди не доводе у питање сва могућа извитоперења и злоупотребе службене цркве? Када поступа на тај начин службена црква се извитоперује до антипода оним првим, правим реалностима цркве које се тичу њене бити, тако да се у таквим случајевима прогоњени и забрањивани теолози у ствари јављају као заступници онога што је црква у њеној суштини.
И нису теолози једини који могу да страдају због тога што желе да црква буде оно што и треба бити. Због истог мотива страдају и они који не желе да сведоче лажно, да прећуткују неправде, да учествују у заверама и „дворским сплеткама“ највишег клира и сви они који Христа ради чувају његово учење не изврћући га и не прилагођавајући својим тренутним потребама. Не заборављајући све њих, у овом тексту говорим ипак само о теолозима. Зато почнимо једним великим учитељем цркве.
1. Ориген Исповедник
Ориген Исповедник је због много разлога добар пример заговарања аутономије теолога у односу на црквену власт која му ту аутономију жели ускратити. Прво, важно је што је Ориген живео доста давно, у 3. веку, јер је његов случај остао актуелан кроз целокупну историју цркве све до данас. То сведочи о томе да је црква врло рано оболела од болести ауторитаризма коју је, уместо да је лечи, одржавала стварањем чврсте јерархије (не обазирући се на то што је начело хијерархије супротно сваком јеванђелском начелу). Као што смо видели, моћ црквене јерархије је временом само расла, тако да слободни теолози нису против ње имали никакве шансе. Њихово једино уздање могло је бити само у Господа.
Од црквене јерархије били су прогањани у најудаљеније крајеве империје или чак и ван ње, били су бацани у тамнице, мучени, сакаћени (одсецањем руку или језика) или пак живи спаљивани. И то не од стране непријатеља цркве, него од њених највиших архипастира. Прогон хришћана од стране Римске империје убрзо је (већ у 4. веку) преузела институционална црква користећи полицију и војску империје као своје средство. Пошто свој ауторитет више није црпела из евхаристијске заједнице, него из институција царства, јерархија тој заједници није ни полагала рачуна, него ју је схватала као објект над којим она врши власт. Исто тако објект над којим висока црквена јерархија (у виду епископа, митрополита и патријараха) врши власт, био је нижи клир (презвитери и ђакони), али и учитељи. Један такав учитељ био је Ориген.
Са Оригеном, и његовим великим претходником Св. Климентом Александријским, хришћанство је почело да себе тумачи паганској интелигенцији њима схватљивим језиком и у контексту њима разумљиве културе. Ориген је био велики аскета и посвећеник научног приступа тексту Библије. Са њим је хришћанска мисао стала раме уз раме са развијеном и истанчаном философском мисли античке културе са којом је он повео плодоносан дијалог. Он је учинио нешто до тада незабележено: александријску катихетску школу је проширио увођењем општеобразовних предемета (касније познатих као trivium и quadrivium), а те предмете учинио условом за стицање теолошког знања. Школу је отворио за све, а не само за кандидате за крштење. Његова темељна и суптилна предавања су радо слушали и нехришћани, јер је изузетно успешно тумачио и хришћанске и нехришћанске списе. Оригенова ширина погледа и грађење атмосфере толеранције, отворености и разумевања допринело је да се између хришћана и пагана почело развијати узајамно уважавање и поверење.
О тако конципираној школи један њен студент, Св. Григорије Чудотворац, потоњи епископ Неокесаријски, са нескривеним одушевљењем овако пише:
„…Ништа нам није било забрањено, ништа од нас није било скривено. Користили смо се могућношћу да сазнамо свако учење, варварско [нејелинско] и јелинско, тајно и јавно, божанско и људско, прелазећи од једног ка другом потпуно слободно и истражујући их, користећи се плодовима свега и наслађујући се богатствима душе. Без обзира на то да ли је реч о неком древном учењу о истини, или га је могуће назвати некако друкчије, ми смо урањали у њега, испуњени чудесним виђењима, будући опскрбљени одличним образовањем и знањем. Једном речју, то место је заиста постало наш рај…“ (Oratio Panegyrica in Origenem, PG 10, 1089-1148).
Неколико ствари овде привлачи пажњу. Прво, Ориген је катихетску школу проширио у општеобразовну установу. Очигледно му се оно што су катихумени учили није чинило довољним, па га је допунио општим енциклопедијским образовањем. Друго, у Оригеновој школи учило се све: и јелинска математика, и философија, и хришћанско учење. Григорије каже: „Ништа нам није било забрањено“. Одмах пада у очи да тако нешто у хришћанској цркви није постојало нигде у то доба, али ни касније, све до данас. Црква, нажалост, није била тако широка као Ориген, па је увек забрањивала неке књиге и нека учења. Многе ауторе, често најбоље у цркви, она је прогањала.
Ориген је у сукоб са својим епископом Димитријем дошао када је, будући лаик, подучавао народ у црквама Кесарије. Димитрије се са тим није слагао, сматрајући (наравно, потпуно погрешно) да право подучавања припада само клирицима. Но, без обзира да ли је такав став оправдан или није, ниједан сабор до тада није то прогласио обавезним, те је то било више ствар обичаја појединих епископа. И заиста, за разлику од Димитрија, епископи Јерусалима и Кесарије су Оригена радо слушали и чак су га молили да у њиховим црквама подучава народ Божији. Ориген, дакле, није самовољно подучавао у цркви, него на изричиту молбу тамошњих епископа. Међутим, Димитрије је сматрао да он зна боље, те је Оригена позвао да се врати у Александрију. Све у свему, Ориген очигледно није прекршио никакво црквено правило. Једни епископи су сматрали да у цркви треба да подучавају само клирици (па макар и немали неку посебну мудрост), а други да треба да подучавају учени и паметни (били клирици или не). Ориген је говорио у црквама ових других и то на њихову молбу. Тиме је могла бити повређена само Димитријева сујета.
Узгред буди речено, данас се од епископа, с тим у вези, често чује да су највећи учитељи у цркви били управо епископи (дакле, ипак клирици, а не лаици). То је лукаво смишљено јер је углавном тачно. Али тачно је не зато што су такви, када су једном постали епископи одједном добили и просветљење да постану и учитељи, него, сасвим обрнуто, зато што је црква, у ретким тренуцима када би превазишла сопствену сујету, бирала већ прослављене учитеље (дакле, лаике) за епископе. Е, такви и само такви епископи су били највећи учитељи цркве.
Довољно је овде сетити се примера Св. Григорија Богослова (а ни издалека није једини) који је постављен за епископа тек пошто је завршио (данашњом терминологијом речено) и докторске и постдокторске студије. Кад је у Атини хабилитирао, тек онда су га (и то из црквено-политичких разлога, а против његове воље) поставили за епископа. Он је, дакле, већ био врхунски интелектуалац и учитељ, када је постао епископ (а не обратно). И наравно да је као такав могао постати и велики учитељ цркве. Који је, између осталог високо ценио Оригена, из чијих је дела, заједно са својим пријатељем Св. Василијем Великим, саставио прву Филокалију, како би клирицима свих нивоа показао до тада непревазиђен пример тога како треба тумачити Свето Писмо. Том Оригену се сада треба вратити.
Уз све о Оригену поменуто, десило се и то да су га на једном од својих путева, пролазећи кроз Палестину, тамошњи епископи, који су га веома ценили, рукоположили за презвитера. Ово је коначно разбеснело Димитрија, који је на два помесна сабора протестовао против тога што су се неки други епископи усудили да рукоположе Оригена (као да је он био његово власништво) као и због тога што се Ориген усудио да у присуству епископа уопште отвори уста, те га је денунцирао код папе и одлучио од цркве. Кад је Димитрије умро Ориген се вратио у Александрију, али га је тамо од цркве поново одлучио Димитријев наследник. Оригену није преостало ништа друго него да се врати у Палестину, где је био изузетно цењен и где су многи епископи били његови ученици. Ту је основао школу и наставио са својом научном и предавачком делатношћу и стекао такав ауторитет да су стенографи на предавањима записивали, као драгоцену, сваку његову реч.
Ориген је умро измалтретиран непотребним сукобом са александријским епископима, када је допао зверског мучења (окови, ватра, справе за растезање, ускраћивање хране итд) за време прогона хришћана које је наредио цар Деције (250). Дочекао је крај прогона, мада једва жив, али је измучен и осакаћен убрзо умро. Пошто није умро за време мучења, него нешто касније од последица мучења, за црквену бирократију он се није нашао у рубрици мученика, него би се евентуално могао назвати исповедником, да његово учење није (у више наврата од 4. до 6. века) проглашено за јеретичко од стране оних који ту ништа нису разумели, а вероватно чак ни прочитали.
Да је хтела, црква, тј. њени предводници, епископи, имали су од кога да уче. На пример, управо од Оригена. Његов метод је увек био: прво изложити стање ствари (стање истраживања), јасно формулисати проблем, а онда пружити хипотезе (пробна решења проблема). Он никада није тврдио да је решење које је предложио нека апсолутна истина, него став за који му се (после свеобухватне анализе и аргументације) чинио као понајбоље утемељен. Никада истинит попут откривења. Да је хтела и црква је могла тако.
Али како да поступе тако они који за себе верују да поседују истину?! Зашто би за истином трагали они који је већ поседују, чија је она власништво?! И којом као маљем ударају по онима који мисле (чак и мало) другачије од њих. Јер, они у ствари само желе да имају апсолутну контролу (а до истине им није много стало – уосталом „Шта је уопште истина?“). Они више од свега желе да буду (није претерано рећи, поготово ако се има у виду историја цркве) господари живота и смрти. Да су они који се у цркви о свему питају пригрлили Оригенов непретенциозан метод, историја цркве је могла изгледати сасвим друкчије. Много толерантније, много лепше, много човечније. Нажалост нису.
2. Св. Максим Исповедник
Можда највећи теолог цркве свих времена није био клирик, него лаик – Максим Исповедник. Да се питао Оригенов епископ или неко сличан њему (а већина их је слична) он, поред клирика и посебно епископа, не би смео ни да проговори, па за њега никада не бисмо ни чули. Сва срећа није.
Максим је живео у Византији у којој су у 6. веку избили ратови, који су трајали три деценије, са освајачима који су са свих страна надирали на Цариград. Град је опстао, али је жртава и расељених лица било много. Три деценије ратова довеле су до огромног броја расељених људи унутар граница царства. Многи Грци су бежали из источних провинција ка западним територијама царства, посебно у Картагину, Сицилију, јужну Италију и Рим. Многи од тих избеглица били су монаси, који су оснивали нове манастире на Западу – и халкидонске и нехалкидонске. Међу њима је био и Максим Исповедник, који је овај принудни изгнанички боравак искористио за борбу против царске јереси. Он, а и многи други, били су уверени да су византијски војни порази били непосредна последица царевог одступања од правоверја. У знак пркоса, обратио се за подршку једином преосталом правоверном патријарху: епископу Рима.
Од око 616. или 617. године, у Византији су цар Ираклије и патријарх Сергије почели да посматрају моненергизам као средство за обнову црквеног јединства у преосталим деловима царства: тврдња о јединственом деловању (енергији) у Христу требало је да привуче нехалкидонце, док би очување исповедања о две природе у Христу задовољило халкидонце. Тврдња о „једној вољи“ природно је произашла из тврдње о једној активности (енергији). Крајем 620-их Цариградска црква је желела да зацели раскол између оних који су прихватили Сабор у Халкидону (451) и оних који нису јер су сматрали да је тај сабор издао Кирила Александријског.
Цариградски патријарх Сергије, кога је подржавао цар Ираклије, покушао је да између ове две супротстављене групације пронађе компромис. Веровао је да га је нашао у моноенергизму. Године 633. издат је Александријски акт о јединству који је подржао александријски патријарх и царски послушник Кир. Он је веровао да је овим постигнуто јединство нехалкидонаца са царским правоверјем. Сергије је о овоме известио и папу Хонорија, који је, међутим, показао спектакуларно неразумевање теолошких проблема у овом спору. Хонорије је заузврат Сергију честитао због постигнутог теолошког јединства у источним црквама.
Но, његово писмо је садржало несрећну тезу о „једној вољи Господа нашега Исуса Христа“, дакле, потпуно јасно изражен монотелитизам, тако да су папу Хонорија касније називали изумитељем ове јереси (мада га је Максим бранио, а овај у свом следећем писму ово ублажио). Изгледа да је Максим заиста веровао да се папа изразио теолошки неспретно, те да у ствари не заговара прави монотелитизам, него само „јединство“ воље у смислу да се у Христу људска воља не „супротставља“ божанској. Ипак, на Шестом васељенском сабору Хонорије је као јеретик осуђен заједно са Сергијем, али је то било неколико деценија после Максимовог упокојења.
Од 640. па надаље Максим, члан старе византијске аристократије, кога су, због његовог огромног знања, суптилних аргумената и дубоких теолошких увида, у Византији звали „Философ“, одбацио је моноенергизам и монотелитизам као неодржива становишта. И неколико афричких сабора је осудило то учење, а Максим је помогао да буде осуђено и на Латеранском сабору 649. године, на коме је присуствовао на позив папе. Но, цар и цариградски патријарх су то схватили као напад на учење које је уједињавало сукобљена становишта унутар цркве, и тиме опет стварало поделе, па је цар наредио да се 653, заједно са папом Мартином, Максим (са својим ученицима) ухапси и доведе у Цариград где је на њих пред сенатом вршен притисак као над криминалцима, да би им извукли признање кривице и прихватање Типоса патријарха Павла (званично Констанса II) којим је он забрањивао изјашњавање било за монотелитизам било за диотелитизам (бојећи се додатних подела у царству), него је захтевао да се свако учење ограничи на оно што су донели првих пет васељенских сабора.
Папа Мартин је то одбио и зато је био свргнут, осуђен на смрт, па преиначеном казном прогнан на Херсонис где је убрзо преминуо. Максиму је 655. суђено, па пошто није прихватио монотелитизам прогнан је у Визију у Тракији. У Цариград је доведен поново 662. где је судски испитиван веома строго. Незадовољни његовим ставом осудили су га на одсецање „богохулног“ језика (да не би „ширио безбожништво“) и „средства безакоња“, тј. десне руке („која је писала јерес“) и прогнали у Лазику на Кавказ, где је од последица мучења убрзо умро. И наравно, пошто није умро усред мучења, него мало касније од његових последица, црквена бирократија га уредно води као исповедника, а не као мученика. Тако се државна црква разрачунала са јединима који су схватали теолошке импликације једног хетеродоксног учења које је, на рачун ортодоксије, требало да послужи у политичке сврхе.
Додуше, Максимова диотелитска правоверност била је потврђена на Шестом васељенском сабору (Цариград 680-681) где је речено да Христос има и људску и божанску вољу. Но, та је потврда дошла неколико деценија прекасно да би могла да спаси животе неколико мученика (према цркви: исповедника) који су страдали за ту теолошку истину. Тако су прогоњени, суђени, малтретирани, осакаћени и коначно од свега тога преминули они који су били мили Богу, али мрски цркви. Овим се завршило још једно од многобројних неславних поглавља историје цркве. На срећу сачувани су многи списи овог ретко бриљантног теолога чија суптилна и дубока мисао и данас изазива дивљење и коју данас, покушавајући да је разумеју, анализирају на стотине академских теолога широм света.
3. Нова Tеологија
Папска енциклика против модернизма Pascendi објављена је 1907. Исте је године отворена теолошка школа у месту Ле Солшоар (Врбак). Одатле ће кренути обнова католичке теологије у првој половини 20. века. Школом су руководили доминиканци под руководством о. Мари-Доминик Шенија, а циљ је био обновити теологију и наставити томистичку традицију, али ону тзв. „отвореног томизма“ у којем се неће само понављати већ готова решења која је дао Аквински, него ће се „философирати о проблемима“. Јер, временом је Католичка црква Томину теологију издвојила из историје и од ње направила нешто попут сакралне метафизике. Насупрот томе, у школи Ле Солшоар повратак Томи је схваћен као повратак оном стању духа који је спреман на нова открића, а то је могуће отуда што се ту дух прво враћа на стање проблема као на онај извор из кога онда могу потећи плодоносни закључци. Било је битно „бити присутан у свом времену“ и покушати наћи решења за проблеме који су нам савремени.
Шенијева књижица у којој он скицира програм те школе (Une école de théologie: Le Saulchoir) издата 1927. забрањена је стављањем на Index librorum prohibitorum већ 1942. (због чега је, наравно, изгубио катедру, као и положај директора школе). У једној од најмрачнијих година људске историје, усред Другог светског рата када су свакодневно живот губиле хиљаде и хиљаде људи, црква је нашла за сходно да аутентичног непријатеља пронађе баш у програмској књизи једне нове теолошке школе. Како је то формулисао Шени: „Несрећа света није спречила ту господу [духовне цензоре] да наставе са својим радом [забрањивања књига и прогањања слободно мислећих теолога]“. Чинило се да се од доба Оригена и Максима кроз толика столећа ништа није променило. Штавише, црква 20. века није показала ширину једног Оригена из 3. века, и то на сопствену штету (што се показало на Другом ватиканском сабору).
Међутим, промене и то тектонске биле су на видику, али их Римска курија на челу са „непогрешивим“ папом није видела. Поводом забране ове књиге париски кардинал Сиар је тешио Шенија речима: „Не жалостите се, мали оче, за двадесет година сви ће говорити као ви“. И заиста, после равно двадесет година Шени је позван да буде стручни саветник на Другом ватиканском сабору („који је променио историју“ – Јован Зизиулас). А папа Јован XXXIII је лично поставио исто тако прогоњене слободномислеће теологе де Либака и Ив Конгара за саветнике теолошке комисије која је припремила Други Ватиканум.
Но, пре тога још једна школа је, десетак година после Ла Солшуара, доживела сличну судбину – исусовачка школа Лион-Фурвијер која је постала средиште обнове теолошке мисли. Теолози обе ове школе били су од хијерархије Римске цркве оптуживани као „модернисти“, будући да су тврдили да је неосхоластичка теологија изгубила везу са изворима и затворила се према токовима савремене мисли. Ови изванредни теолози (да поменем само Анри де Либака, отпуштеног из професорске службе, прогоњеног из места у место док су му књиге биле избациване из исусовачких библиотека и повлачене са тржишта, и Жан Данијелуа који није био званично санкционисан, али је годинама живео и радио осумњичен) бавили су се теологијом налазећи се под сталном сумњом и будним оком Ватикана.
И то само зато што су инсистирали на: а) повратку битним изворима хришћанске мисли (Библија, оци цркве, богослужење); b) вези цркве са токовима савремене мисли; c) вези цркве са реалним животом. Заговарајући ове тезе ови изванредни теолози су заузели критички став према новотомизму (коме су замерали одсуство историчности и нагласка на субјекту) и према схоластичкој теологији (која такође не познаје ове категорије). На критичко мишљење Шенија, Данијелуа, де Либака и читаве лепезе католичких теолога тог доба, црква је одговорила папском енцикликом Humani generis 1950. којом је папа Пије XII ударио на многобројне генијалне теологе који су од цркве тражили само (а) повратак изворима и (b) отвореност према свету. Због тога им је црква забрањивала књиге, лишавала их послова и положаја, пресељавала их у друге градове, државе па чак и континенте (нпр. Тејара де Шардена чак у Кину).
Док је од њих тражена безусловна послушност високом клиру, они су одговарали да је „послушност [клиру] осредња морална врлина“ (Шени), поготово кад се упореди са поверењем [послушношћу] у Божију Реч. Тамо где се мора бирати између послушности Богу и послушности високом клиру, избор не би требало да буде тежак. Теолози тзв. Нове Tеологије су показали завидан степен интегритета и непоколебивог стајања уз истину, иако све време сумњичени, прогоњени и забрањивани с највише црквене инстанце. Од физичког мучења, сакаћења и спаљивана спасло их је само то што су живели у 20. а не средњем или старом веку. У сваком случају, њихов пример свима у цркви може бити узор: страсно трагање за истином и њена непоколебива одбрана од јерархије било ког степена.
4. Ханс Кинг
Један од новијих одговора на питање: како се црква односи према слободном теолошком истраживању, посебно кад оно доводи у питање дефинисане догме, добили смо у случају сукоба Ханса Кинга са Ватиканом. То је један од најпознатијих новијих примера несамерљивости између слободоумног теолошког размишљања и званичне црквене доктрине. Кинг је био сјајан концилски теолог и универзитетски професор, коме је после двадесет година успешне каријере, 1979. године Ватикан (који је тајно отворио његов досије још 1957. због дисертације о протестантском теологу Карлу Барту) ускратио допуштење да даље предаје на Католичком теолошком факултету у Тибингену. Главни узрок сукоба са врхом цркве био је у Кинговом ставу према папској непогрешивости. У својој књизи Непогрешив? (Unfehlbar? Eine Anfrage, 1970), Кинг је довео у питање догму да је папа непогрешив када ex cathedra (као поглавар Цркве) проглашава истине вере и морала. Та догма је формално дефинисана на Првом ватиканском сабору 1870. године.
Кинг је тврдио да је та догма: 1) теолошки неутемељена (јер за њу не постоји никаква основа у Библији: Исус никада није доделио такву непогрешиву власт ни Петру, ни било коме другоме; такође, ауторитет у првој цркви био је колективан, а не централизован у једној особи); 2) историјски проблематична (јер се развила у контексту борбе цркве за моћ у 19. веку, док у раним вековима цркве папе нису биле сматране непогрешивима; непогрешивост је новија и проблематична конструкција, која не одражава историјску стварност цркве); 3) логички неодржива (ако црква сама одређује да је папа непогрешив, онда је то circulus vitiosus: црква потврђује себе као непогрешиву преко папе, а папа себе као непогрешивог преко цркве); 4) штетна за екуменизам (јер је главна препрека јединству са другим хришћанским црквама: ниједна протестантска, православна или нека друга хришћанска заједница не признаје папску непогрешивост; при томе, наметање те догме продубљује расколе, уместо да доприноси јединству хришћана); 5) у супротности са теолошком и духовном слободом.
Насупрот овој неодрживој догми, Кинг тврди да здрава вера не захтева непогрешивост, већ разумно и одговорно тражење истине.
Због таквих ставова, 1979. године Конгрегација за доктрину вере (Sacra Congregatio pro Doctrina Fidei, тада под вођством кардинала Фрање Шепера) укида Кингу лиценцу за предавање као католичком теологу. То додуше није значило да му је забрањено да предаје на универзитету, али јесте да надаље може може предавати у име цркве. При томe, једном приликом је Шепер, са својих кардиналских висина, дао Кингу наслутити како би га он научио памети, само кад би му пао шака: „Штета што нисте свећеник моје дијацезе Загреб. Знате ли што бих тамо као бискуп учинио с Вама? Послао бих Вас у најзабаченији кут моје земље, у хрватску сеоску заједницу. Ондје бисте могли научити што је вјера католичког пука.“ На шта му је Кинг одговорио: „Како је добро што сам слободни швајцарски грађанин и што ми је дом дијецеза Базел, а не дијецеза Загреб.”
Такође, онај ко је навикао на световне судове и начин њиховог функционисања (могућност увида у списе, ангажовање адвоката, апелација независној инстанци итд) могао је само са запрепашћењем посматрати форму типично ватиканског суђења – ништа од поменутог није допуштено. Службени процес започиње анонимном денунцијацијом, после које следи тајни поступак, забрана увида у акте, док бранитеља (relator pro auctore) не може одабрати осумњичени, него му га додељује сама конгрегација. На донесену одлуку не постоји могућност жалбе. Све у свему, оптужени се једино може или одмах покорити или је практично већ осуђен.
Што се тиче догме о папиној непогрешивости, треба приметити да и поред тога што црква ту догму тумачи као да је папа непогрешив када у име цркве истине вере и морала проглашава ex cathedra, у ствари текст догме то не тврди. Наиме, у тексту догме се за папску непогрешивост користи израз „ex sese, non ex consensu Ecclesiae“ (што ће рећи да је папа непогрешив сам по себи, а не уз пристанак Цркве): Pontificis definitiones ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae irreformabiles esse, дакле: ex sese, et non ex consensu ecclesiae). Према томе, папа је непогрешив кад говори ex cathedra, али не зато што се са тим цела црква слаже, већ зато што је непогрешив сам по себи, што би се једино дало протумачити тако (а то је изгледа и био циљ) да његова власт долази непосредно од Бога. Другим речима: папина непогрешивост је лична особина његовог службеног говора, а не резултат колективног договора или пристанка Цркве („Рана Црква никада није познавала такву врсту самосталне непогрешивости“ – Х. Кинг). Уколико је папа непогрешив ex sesse, онда он не мора да се саветује с епископима, теолозима и народом. Такође, у таквој ситуацији не постоји механизам контроле или исправљања грешака. Све у свему, готово је немогуће да овакво схватање не одведе ауторитаризму и могућем злоупотребљавању власти у цркви.
Насупрот овоме, Кинг инсистира да је црква communio, тј. заједница верника, а не пирамидална структура у којој један човек сам доноси коначне одлуке о вери свих („Ниједан појединац, па ни папа, не може бити изнад целе цркве у одлучивању о истини вере“). Такође, овај израз („непогрешивост“) је у директној супротности са ранохришћанском праксом, где су кључне одлуке доносили сабори и колективни ауторитет (епископи, презвитери, заједнице): „Непогрешивост Цркве, ако постоји, произлази из њеног заједничког сведочења, а не из моћи једног човека“. У целој овој дугогодишњој епизоди Кинг је остао формални губитник, али морални победник, чији су историјско-теолошки аргументи отворили очи многима који трагају за истином.
Овде пада у очи још једна ствар. Ако мало пажљивије погледамо, увиђамо да су сви они (Ориген, Максим, теолози Нове Теологије, Ханс Кинг, и наравно многи други које нисам успео ни да поменем) били оптужени за једно, а осуђени за друго. Оптужени као непослушни, а осуђени као нестручни или некомпетентни. Зар је Ориген, само зато што се није придржавао неписаних обичаја свог епископа, одједном постао нестручан, а његов епископ (који је до рукоположења био пољопривредник) одједном, поставши епископ, постао и стручан?! Зар је Максим Философ био нестручан, а цар и патријарх стручни?! Зар су сјајни теолози Нове Теологије, самим тим што нису били по вољи папи и курији, постали нестручни, а папа Пије XII стручан?! И зар је Кинг био нестручан, а папа Јован Павле II стручан?! И кад му је забрањено да предаје теологију, зар је овај одједном све заборавио и постао дилетант због тога што се није слагао са једном, крајње дубиозном, одлуком сабора и папе?!
А попут поменутих теолога и сви они професори са Православног богословског факултета Универзитета у Београду који су, пре неколико година, од стране Синода потпуно противзаконито избачени са посла, избачени су не зато што су били некомпетентни, јер су у ствари били компетентнији како од готово свих својих колега, тако још и далеко више од својих синодских избацивача (мада и колеге са факултета треба рачунати у избациваче), него зато што су имали свој став, што се нису улагивали црквеним властима и одобравали сваку њихову глупост, те зато што су, на крају крајева, имали достојанства.
Све ово јасно говори о лицемерју црквених моћника, али и свих оних у цркви који се, уплашени од те моћи, одричу сопственог става. За све њих сваки теолог који се не клања довољно ниско, па још ако се усуди да има своје мишљење и да противречи њима или некој догми коју су они смислили, или чак обичном уверењу које заступају, одједном постаје не само нецрквен и неодговоран, него и некомпетентан.
Први део предавања о. Владана можете прочитати овде, а трећи овде.
Библиографска напомена: Предавање о. Владана Перишића Између послушности и савести: Аутономија теолога и теологије с обзиром на црквени ауторитет кроз историју одржано је магистрантима и докторантима теологије на шестим по реду Mediterranean Theological Meetings са темом From Dogma to Dialogue: Theology and Contemporary Challenges, у Ловрану, 13-19.7.2025.
