Исцeљeњe центурионовог слугe, Пећка Патријаршија (©БЛАГО Фонд)
А кад уђе у Капернаум, приступи му капетан молећи га и говорећи: Господе, мој слуга лежи дома одузет, и страшно се мучи. А Исус му рече: Ја ћу доћи и исцијелићу га. А капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да уђеш под мој кров, него само реци реч и мој ће слуга оздравити. Јер и ја сам човек под влашћу и имам под собом војнике, па једноме речем: Иди, и [он] иде, а другоме: Дођи, и он дође, и слуги свом: Учини то, и [он] учини. А кад Исус чу [ово] задиви се и рече онима што иду за њим: Заиста вам кажем, [чак] ни у Израелу не нађох толике вере. А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сешће у Царству небескоме за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом. А синови царства биће изагнани у најкрајњу таму: онде ће бити плач и шкргут зуба. А капетану Исус рече: Иди, и како си веровао [тако] нека ти [и] буде. И оздрави његов слуга у тај час.
У осмом и деветом поглављу Матејевог јеванђеља дати су описи девет манифестација Христове силе. Оне су лепо распоређене у три групе од по три догађаја. После сваког скупа од три чуда постоји тренутни ефекат. Прва три чуда била су: 1. очишћење губавца, 2. исцељење центурионовог слуге и 3. исцељење Петрове свекрве. Одмах затим му је један човек рекао: „Учитељу, следићу те где год да кренеш“, на шта је Исус одговорио учењем о цени учеништва. Затим, излазећи изван домена физичког, наилазимо на три догађаја у којима је Исус показао своју моћ: 1. над природним елементима, утишавши олују, 2. над духовним светом, изгонећи демоне и 3. над грехом, исцеливши узетог. Одмах после ове три епизоде људи су реаговали тако што су се плашили Бога и славили га. На крају ту је и трећу група, то су чуда учињена у тешким и готово немогућим ситуацијама: 1. враћање детета из мртвих, 2. исцељење жене која је дотакла Исуса и 3. исцељење слепца. После ових епизода мноштво се овоме чудило и дивило. Матеј примећује да се домет Исусовог деловања простирао на оне које је јеврејско друштво одбацило (губавце, пагане, жене…), тј. оне који су били искључени из пуног верског живота Јудејаца.
Прича коју смо чули данас такође је испричана и у Јеванђељу по Луки (7, 1–10) са неким додатним информацијама. Главна разлика је у томе што нам Лука каже да центурион вест о свом болесном слуги Исусу није саопштио лично, него преко посредника – јеврејских старешина, што би могло да одговара истини ако је центурион био осетљив на јеврејско-римске односе и ако је постојала језичка баријера. Јеврејске старешине су апеловале на Исуса да му помогне јер је, како су рекли, центурион био веома заслужан, волео је Израел, па им је чак саградио синагогу. Затим, када се Исус приближио његовој кући, центурион је, опет преко ових посредника, замолио Исуса да изговори реч исцељења, а да и не улази у његову кућу, и то само зато што је сматрао да он тога није био достојан. Центурион је могао доћи и лично, али је ипак просудио да је учтивије да то учини преко својих гласоноша. Дакле, Лука се више усредсређује на детаље у вези са центурионом и начином на који је комуницирао са Исусом. С друге стране, Матеј каже да је центурион дошао лично. Он једноставно бележи центурионову молбу и више се усредсређује на Исусово учење о вери и о незнабошцима у Царству Божијем.
На почетку морамо бити сигурни да су нам познате чињенице о контексту, а потом и значај тих чињеница. Дакле, радња ове перикопе се одвија у Капернауму, новом Исусовом дому, граду у којем је он направио своју „базу деловања“. Капернаум је био велико место на обали језера, природно место за риболов, због чега је Петар тамо имао свој дом (а можда је Исус и одсео код њега). Али Капернаум је такође био на главном путу, путу који је водио од Дамаска на северу низ језеро у Капернауму, кроз брда и пролазе до долине Језреел, а затим преко до обале кроз више планинских превоја да би се повезао са приобалним главним путем за Египат. То је била главна саобраћајница за караване, трговце и војску. Пошто је Капернаум био значајан град на главном магистралном путу, било је нормално да тамо буде и војно присуство, те отуда ту и наш центурион. Центурион (или стотник или капетан) је био, као што име каже, војни официр над бар стотину људи. У питању су биле помоћне јединице под управом Ирода Антипе, које су биле нејудејске, углавном из Либана и Сирије. По свој прилици он није био Јудејац, али то не значи одмах да је био Римљанин. Антипа је довлачио војску из свих области којима је владао. Дакле, у Капернауму је била стационирана значајна војна јединица. Капернаум је такође био дом Левија, цариника названог Матеј, (Мт. 9, 9–13).
Као и сваки официр, и овај је имао свог посилног. А он је био озбиљно болестан. Био је парализован, али не само да није био у стању да се креће, него се такође и страшно мучио, можда је патио од неког неуролошког поремећаја који је такође изазивао грчеве. Слуга је био у тако лошем стању да није био у стању да путује, па чак ни да буде доведен Исусу ради исцељења. Тако парализован лежао је код куће. Грчка реч коју за њега користи Матеј је παῖς(дете), док Лука каже δοῦλος (роб, слуга), мада га у његовом јеванђељу сам центурион зове, као и Матеј, παῖς (дете).
Ако је тај центурион онај ко се код Јована назива „царевим човеком чији син болује у Капернауму“ (Јн, 4, 46), онда је у питању био његов син. То, међутим, није вероватно, јер се тамо радња не догађа у Капернауму него у Кани, и врло је могуће да су протагонисти били сасвим други људи. Дакле, ако то није случај, онда је у питању био обични слуга (роб). Но, пошто је он центуриону био „веома драг“ (Лк, 7, 2) неки су претпостављали да је у питању био љубавник. Јер у оно доба не би било немогуће да центурион римске војске са собом води и млађег љубавника који му је истовремено и послужитељ. Чак је и сама реч παῖς (дете, дечак, девојка, младић, и уопште млад човек; по пореклу: син, кћи; а сталешки: момак, роб, слуга) понекад означавала млађег члана хомосексуалне везе. Тумачење центурионовог слуге као његовог слуге-љубавника заговарају у новије време они који настоје да истополне везе обележе и верским чином. Они би хтели да покажу да би се Исус, исто онако како би се сажалио блудници, сажалио и болесном љубавнику. Нема сумње да су они у овоме у праву. Међутим, тим захтевом они куцају на отворена врата. Исус би свакако исцелио болесног, али зато што је болестан, а не зато што је друштвено прихватљив (на шта се он никада није освртао).
Но, из тога још увек не следи да је то случај и у овој причи. Напротив, у причи о центурионовом болесном слуги ама баш ништа нам не говори о томе у каквој су они вези били. Шире гледано, иако сам термин παῖς језички може означавати и млађег љубавника, ово би било једино место у Новом Завету где је то тако (мада ништа не упућује на то). Просто нема никаквих сведочанстава која би подупрла ту тезу. Па чак и ако је тај слуга центуриону био врло драг, из тога се не може, осим веома натегнуто и на крају неодрживо, извести теза да му је он био љубавник. Јер, могао му је бити драг из много других разлога: зато што је био чист и уредан, зато што је имао добру нарав, зато што… могли бисмо дуго набрајати. Све у свему, иако је сам проблем истополних заједница велики изазов за Цркву, и иако Исус сасвим сигурно не би одбио да исцели болесну особу само зато што је геј, само ако би она или неко њој близак, то хтели, то још увек не значи да је у овој конкретној јеванђелској причи реч о томе.
На центурионове речи да његов слуга лежи болестан на смрт и много се мучи, Исус одмах одговара: „Доћи ћу и излечићу га.“ Он би лечио када би то од њега тражили, али овог пута иде и корак даље. Не чека да центурион то од њега затражи, него се сам нуди да излечи на смрт болесног момка („Исус [тиме] овде чини оно што никада није чинио“, св. Јован Златоусти.) Он је спреман да одмах остави све што је радио у Капернауму да би излечио слугу паганског непријатеља. Исус тиме показује да практикује оно што проповеда. Он воли своје непријатеље (што не значи да воли све што они раде – не волимо ни све што раде наши најближи) (Матеј 5, 43), и поздравља оне који нису његова јеврејска браћа (Мт 5, 47). Он такође показује да би био вољан и да уђе у кућу паганина (упркос томе што би тиме и сам постао нечист). Постоје две ствари у овој Исусовој изјави о којима вреди размислити. Прво је Исусова спремност да уопште оде у његову кућу. Ова спремност је први пут представљена у причи о губавцу (Лк 8, 1–4). Он је вољан да иде поново – али сада у дом нејевреја, чиме би се аутоматски формално онечистио. Но то је Исуса најмање бринуло. (Додуше, немамо сведочанство о томе да је Исус икада ушао у паганску кућу или исцелио неког паганина, осим са удаљености.) Друга ствар коју треба приметити је Исусова сигурност: „Ићи ћу и исцелити га.“ Дакле, исцељење ће се догодити, нема сумње. Исус је добро знао шта ради.
Но, чувши ову готовост на делање центурион зауставља Исуса говорећи да уопште није неопходно да долази чак у његову кућу. Он признаје да он, незнабожац велике моћи и високог положаја, није достојан да Исус, јеврејски рабин, уђе у његову кућу. Ово је запањујућа изјава понизности. Иако су његови јудејски изасланици Исусу поведочили да он јесте вредан да му Исус дође, он изузетном скромношћу тврди да ипак није. У суштини, управо сматрајући себе недостојним Исуса, он се показао достојним (како је паметно приметио св. Августин). Достојним не само да Исус уђе у његову кућу, него пре свега у његово срце. Центурион се на изјаву о својој недостојности надовезује једнако запањујућом изјавом вере: ”Али само реци реч, и оздравиће мој слуга.“ Овај центурион има тако велику веру у Исуса да не само да је уверен да он има моћ да излечи његовог слугу, већ верује и да Исус не мора чак ни да буде присутан да би се то догодило: ”Само реци реч, и мој слуга ће оздравити.“ Довољно ће бити само да каже (да изрази вољу) па да његов слуга оздрави. Исус није морао да дође да види и процени болесног човека. Није морао да стави руке на њега. Само је требало да изговори речи исцељења. Ово указује на огромну веру центуриона, која је извирала из тога што је сматрао да је предмет те вере моћан. Веровао је да Исус има толику моћ и ауторитет да ће и сама његова реч бити довољна за исцељење. Исус је заиста чинио моћна дела једноставно изговореном речју: исцељења, егзорцизме, враћање из мртвих, смиривање олуја и слично. Но, центурионова вера се није састојала само у томе. Поред тога што је веровао да Исус има посебну власт над болешћу (Лк 8, 2) и поред тога што је веровао да Исус може излечити из даљине (чему су се тада сви дивили), он је веровао и да је Исус под неком влашћу. И као што центурионова реч-заповест почива на цару (под чијом је он влашћу), тако и Исусова реч-заповест почива на Цару небеском, тј. Богу, под чијом је Исус влашћу. Центурионова моћ је продужетак царске, а Исусова продужетак Божије.
Као римски војни официр, центурион је разумео како функционише власт. Он је то Исусу представио овако: он је био у војсци. Дакле, био је човек под влашћу. Давао је команде и подређени су их слушали, јер је овлашћења да то чини имао одозго, од виших официра, а највиши од њих пак од цара. Команде су му давали претпостављени, а он их је слушао, јер је признавао власт. Пошто је био под влашћу, могао је и сам да врши власт над другима, коју је схватао као продужену руку царске власти. И подозревао је да то важи и за Исуса. Пошто је Исус био под (Божијом) влашћу, могао је да врши власт, тј. да делује као њена продужена рука. Било му је дато. Али његов ауторитет је био далеко већи од ауторитета центириона. Центурион би наредио људима да раде ствари које су физички могуће, и имао је овлашћење да их натера да то ураде (претњом казном или дисциплином). Међутим, Исус је имао ауторитет да заповеда ствари које су физички крајње неочекиване, да влада стварима које превазилазе људске могућности: болестима, демонима, мртвим људима и слично. И једини разлог постојања одговора на његове заповести био је тај што је његова реч била ефикасна и без икаквог физичког додира. И иначе у Библији је ово један од основних атрибута божанства – Бог је тај који каже светлости да сија у тами – и она сија. Бог је тај који каже слепима да виде, хромима да ходају и глувима да чују – и они виде, ходају и чују. Зато су људи често за Исуса говорили: „Нико [па ни он] не би могао учинити ове ствари да Бог није с њим.“ И како Матеј буде постепено откривао јеванђеље, биће све јасније да је Бог заиста био са њима. Или у коначној анализи, може бити да је центурион једноставно прихватио чињеницу да је Исус имао власт. Већина Јевреја није прихватила да је Исус имао власт над животом и смрћу, да је дошао у пуној Божјој сили итд. Али овај човек очигледно јесте.
Већ сам рекао да док Матејево јеванђеље то не помиње, Лукин извештај нам показује да је интеракција између Исуса и центуриона била изведена преко делегације јеврејских старешина. Ово је кључно за разумевање тога зашто се Исус чудио вери центуриона. То што је центурион знао да болесник, па чак ни милитељ, не мора бити у Исусовом директном физичком присуству да би Исус извршио чудо исцелења, значило је да је овај центурион схватио да Исусова моћ и извире и допире изван Исусове директне физичке близине. То значи да је центурион изабрао да замоли Исуса да изврши чудо исцељења управо на начин на који ми то чинимо данас. Пошто живимо после Исусовог вазнесења, тј. телесног одласка од његових ученика, морамо да поступамо као центурион, што значи да пошаљемо Исусу реч. Центурион му је послао поруку преко изасланства јудејских старешина. Ми му је шаљемо молитвом.
Чувши центурионово објашњење Исус је био импресиониран, тј. и зачуђен и задивљен (έταύμασε значи и једно и друго). „Замислите каква је то и колика ствар када се [чак и] Јединородни Бог задивио. Злато, богатства, краљевине, кнежевине у његовим су очима попут сенки или увелог цвећа. Ништа од овога у његовим очима није дивно, као да је велико или драгоцено. Само је вера таква. Њу он поштује и диви јој се и сматра је себи прихватљивом.“ (Ориген Исповедник). Али како је могуће, пита св. Августин, да се великој вери центуриона чуди онај који је ту веру створио у њему? Јер, њему је то познато. И одговара: Господ се (наводно) чуди (нечему што иначе зна) зато што хоће да нас научи чему ми треба да се чудимо. Јер његове емоције нису знакови страсти, него примери учитеља. Августиново објашњење је интересантно, али не делује превише убедљиво, будући да своди Исуса на свезналицу који глуми из педагошких разлога, па се на њему нећу задржавати.
Дакле, чувши центурионово објашњење непотребности његовог доласка центурионовој кући, Исус се одмах окренуо својим јудејским следбеницима и навео им ову невероватну веру центуриона као пример: „Заиста вам кажем, нисам нашао тако велику веру ни код кога у Израелу.“ Јер, оно што је он видео међу Израелцима, а посебно међу њиховим старешинама, били су самоправедни и самодовољни људи, или људи који су од њега тражили знак да би поверовали у оно што је говорио, или пак људи који су га пратили неко време, а затим одлазили када би им његове речи постајале претешке. Чак су и његови ученици који су веровали у њега показали слабу веру када су им претиле олује и животни изазови. А овај римски центурион, овај незнабожац, овај презрени непријатељ Јудејаца имао је већу веру од свих њих. Центурион је био веома побожан, па је чак можда и припадао категорији богобојажљивих (иако није био прозелит) и Јудејцима је саградио синагогу. У Исусовим очима, његова вера је осрамотила њихову и у ствари била оптужница за Израел. „У поређењу са његовом вером, сва вера Јудејаца била је невера“ (св. Јован Златоусти). Истичући ову чињеницу, Исус је индиректно позивао своје ученике да имају управо ову врсту вере. Јер, „он је заиста дошао тражећи за свог слугу телесно здравље, али је отишао примивши Царство [небеско]. Видите ли како се [Исусов] савет већ испунио: Тражите Царство небеско и све ово друго ће вам се додати. Јер будући да је показао велику веру и смирење, он [Исус] му је [центуриону] и дао небеса и додао му здравље [његовом слуги]“ (св. Јован Златоусти).
Како је вера овог странца силно надилазила веру било ког Јудејца, Исус се, дакле, томе задивио. Потпуно недвосмислено је свима скренуо пажњу на тужну истину да је центурион који је одрастао у паганској култури имао више вере од учених фарисеја који су одрасли у ригорозном систему јудејског верског образовања. Као што је приметио Златоусти: „Кроз центуриона се испунило пророчанство које је говорило о њему [Исусу]: ‘Народ који нисам познавао служио ми је’“. Исус се уосталом више пута уверио да је Израел потпуно неспособан да покаже такву и толику веру – безусловно поверење у њега и његову моћ. Због толике разлике у вери овог човека и Јудејаца, Исус је искористио прилику да прорекне да ће многи Јевреји – ”поданици Царства“, како их је назвао, бити избачени када људи из целог света, како са истока тако и са запада, уђу у Царство и седну са великим оцима Израела. Јован је започео своје јеванђеље говорећи нам да је Исус дошао својима, али да га његови нису примили, него је онима који су га примили дао право да се назову синовима Божијим (што је прича о центуриону у једној реченици). Исус је предвидео ову мрачну страну неверовања Израела и најавио да ће због тога што му неки неће доћи са овом врстом вере, у њих настати плач и шкргут зуба – што је библијска слике велике патње после последњег суда. Слика која је на чулно-телесан начин изражавала бес, срџбу и ридање оних који су одбачени док гледају блаженство оних који су прихваћени.
Контраст је јасан. Нејевреји велике вере са истока (попут Хананејке, Мт 15, 23–26) и запада (попут центуриона, Мт 8, 5–13) седеће за почасном трпезом (”чији је хлеб праведност, а чаша мудрост“, св. Јован Златоусти и св. Августин), уживајући у слави поред часних Авраама, Исака и Јакова, док ће синови Царства бити бачени у таму спољашњу. Зашто? Зато што оно што се поштује у Царству небеском јесу људи који су показали велику веру. Исус илуструје оно што је рекао онима који су га следили, говорећи: „Заиста вам кажем, нисам нашао тако велику веру ни код кога у Израелу.“ Дакле, Царство небеско није јудејски забран, него је отворен свим народима и расама (којима припадају Хананејка и центурион). Штавише неверни Јудејци ће из њега бити избачени. Јер оно што одлучује о припадништву Царству није раса него вера. Исус, дакле, наставља са оним што је понајвише узнемирујућа мисао за његову јудејску публику: синови Царства (тј. Јудејци јер су народ Савеза, јер им је дат Закон, јер су им послани пророци, јер им је обећано Царство) биће избачени у спољашњу таму. Другим речима, док су верни незнабошци поштовани у Царству небеском због своје велике вере, биће Јудејаца који су, иако синови Царства по обећању, ипак бити избачени у спољашњу таму због недостатка вере. Ово би могла бити илустрација Исусове изјаве касније код Матеја: „Тако ће последњи бити први, а први последњи“ (Мт 19, 30 и 20, 16).
Надаље, за сто месијанске гозбе сешће изабрани представници свих народа, а не само једног. Тако то Бог даје да види Исаија (25, 6), али је та свеобухватна визија у потоњим јудејским апокалиптичким и рабинским списима сужена искључиво на израелски народ који предводе јудејски патријарси Авраам, Исак и Јаков. За ове потоње тумаче, сести за сто са нејудејцима значило је онечистити се. Њихов шок је морао бити још већи кад су чули да Исус и саме набројане патријархе представља како седе са нејудејцима као са равноправним узваницима на гозби. Нејудејци који верују заузеће место јудејцима који не верују. И још шокантније, описујући како ови нејудејци долазе на есхатолошку гозбу одасвуд, Исус употребљава израз „са истока и са запада“ који се у Старом Завету користио само за окупљање Израела са свих страна света (Пс, 107, 3; Ис, 43, 5–6 и 49, 12).
Питање које је потом остало да лебди у ваздуху било је: Ко је у ствари прави Божији љубимац, ко је прави Израел. И оци ране Цркве нису оклевали да одговоре на њега: прави Израел је само Христова Црква. Зато што није заснована на расној, националној, класној или некој сличној основи. Него једино на поверењу у Исуса. Таква вера својом аутентичношћу скида предање и наслеђе са њихових умишљених тронова и чини их бесмисленима. Одузима им моћ да одлучују о томе шта је права вера и ко ће се спасити. То од сада па надаље одређује Исус. А он је одредио дау Царство небеско одводи вера а не наслеђе. Сасвим једноставно, спасиће се они који имају аутентичну и живу веру у Исуса као продужену руку Божију, а не чувари предања и наслеђа. Амин!
