Isceljenje centurionovog sluge, Pećka Patrijaršija (©BLAGO Fond)
A kad uđe u Kapernaum, pristupi mu kapetan moleći ga i govoreći: Gospode, moj sluga leži doma oduzet, i strašno se muči. A Isus mu reče: Ja ću doći i iscijeliću ga. A kapetan odgovori i reče: Gospode, nisam dostojan da uđeš pod moj krov, nego samo reci reč i moj će sluga ozdraviti. Jer i ja sam čovek pod vlašću i imam pod sobom vojnike, pa jednome rečem: Idi, i [on] ide, a drugome: Dođi, i on dođe, i slugi svom: Učini to, i [on] učini. A kad Isus ču [ovo] zadivi se i reče onima što idu za njim: Zaista vam kažem, [čak] ni u Izraelu ne nađoh tolike vere. A kažem vam da će mnogi od istoka i zapada doći i sešće u Carstvu nebeskome za trpezu s Avraamom i Isakom i Jakovom. A sinovi carstva biće izagnani u najkrajnju tamu: onde će biti plač i škrgut zuba. A kapetanu Isus reče: Idi, i kako si verovao [tako] neka ti [i] bude. I ozdravi njegov sluga u taj čas.
U osmom i devetom poglavlju Matejevog jevanđelja dati su opisi devet manifestacija Hristove sile. One su lepo raspoređene u tri grupe od po tri događaja. Posle svakog skupa od tri čuda postoji trenutni efekat. Prva tri čuda bila su: 1. očišćenje gubavca, 2. isceljenje centurionovog sluge i 3. isceljenje Petrove svekrve. Odmah zatim mu je jedan čovek rekao: „Učitelju, slediću te gde god da kreneš“, na šta je Isus odgovorio učenjem o ceni učeništva. Zatim, izlazeći izvan domena fizičkog, nailazimo na tri događaja u kojima je Isus pokazao svoju moć: 1. nad prirodnim elementima, utišavši oluju, 2. nad duhovnim svetom, izgoneći demone i 3. nad grehom, iscelivši uzetog. Odmah posle ove tri epizode ljudi su reagovali tako što su se plašili Boga i slavili ga. Na kraju tu je i treću grupa, to su čuda učinjena u teškim i gotovo nemogućim situacijama: 1. vraćanje deteta iz mrtvih, 2. isceljenje žene koja je dotakla Isusa i 3. isceljenje slepca. Posle ovih epizoda mnoštvo se ovome čudilo i divilo. Matej primećuje da se domet Isusovog delovanja prostirao na one koje je jevrejsko društvo odbacilo (gubavce, pagane, žene…), tj. one koji su bili isključeni iz punog verskog života Judejaca.
Priča koju smo čuli danas takođe je ispričana i u Jevanđelju po Luki (7, 1–10) sa nekim dodatnim informacijama. Glavna razlika je u tome što nam Luka kaže da centurion vest o svom bolesnom slugi Isusu nije saopštio lično, nego preko posrednika – jevrejskih starešina, što bi moglo da odgovara istini ako je centurion bio osetljiv na jevrejsko-rimske odnose i ako je postojala jezička barijera. Jevrejske starešine su apelovale na Isusa da mu pomogne jer je, kako su rekli, centurion bio veoma zaslužan, voleo je Izrael, pa im je čak sagradio sinagogu. Zatim, kada se Isus približio njegovoj kući, centurion je, opet preko ovih posrednika, zamolio Isusa da izgovori reč isceljenja, a da i ne ulazi u njegovu kuću, i to samo zato što je smatrao da on toga nije bio dostojan. Centurion je mogao doći i lično, ali je ipak prosudio da je učtivije da to učini preko svojih glasonoša. Dakle, Luka se više usredsređuje na detalje u vezi sa centurionom i načinom na koji je komunicirao sa Isusom. S druge strane, Matej kaže da je centurion došao lično. On jednostavno beleži centurionovu molbu i više se usredsređuje na Isusovo učenje o veri i o neznabošcima u Carstvu Božijem.
Na početku moramo biti sigurni da su nam poznate činjenice o kontekstu, a potom i značaj tih činjenica. Dakle, radnja ove perikope se odvija u Kapernaumu, novom Isusovom domu, gradu u kojem je on napravio svoju „bazu delovanja“. Kapernaum je bio veliko mesto na obali jezera, prirodno mesto za ribolov, zbog čega je Petar tamo imao svoj dom (a možda je Isus i odseo kod njega). Ali Kapernaum je takođe bio na glavnom putu, putu koji je vodio od Damaska na severu niz jezero u Kapernaumu, kroz brda i prolaze do doline Jezreel, a zatim preko do obale kroz više planinskih prevoja da bi se povezao sa priobalnim glavnim putem za Egipat. To je bila glavna saobraćajnica za karavane, trgovce i vojsku. Pošto je Kapernaum bio značajan grad na glavnom magistralnom putu, bilo je normalno da tamo bude i vojno prisustvo, te otuda tu i naš centurion. Centurion (ili stotnik ili kapetan) je bio, kao što ime kaže, vojni oficir nad bar stotinu ljudi. U pitanju su bile pomoćne jedinice pod upravom Iroda Antipe, koje su bile nejudejske, uglavnom iz Libana i Sirije. Po svoj prilici on nije bio Judejac, ali to ne znači odmah da je bio Rimljanin. Antipa je dovlačio vojsku iz svih oblasti kojima je vladao. Dakle, u Kapernaumu je bila stacionirana značajna vojna jedinica. Kapernaum je takođe bio dom Levija, carinika nazvanog Matej, (Mt. 9, 9–13).
Kao i svaki oficir, i ovaj je imao svog posilnog. A on je bio ozbiljno bolestan. Bio je paralizovan, ali ne samo da nije bio u stanju da se kreće, nego se takođe i strašno mučio, možda je patio od nekog neurološkog poremećaja koji je takođe izazivao grčeve. Sluga je bio u tako lošem stanju da nije bio u stanju da putuje, pa čak ni da bude doveden Isusu radi isceljenja. Tako paralizovan ležao je kod kuće. Grčka reč koju za njega koristi Matej je παῖς(dete), dok Luka kaže δοῦλος (rob, sluga), mada ga u njegovom jevanđelju sam centurion zove, kao i Matej, παῖς (dete).
Ako je taj centurion onaj ko se kod Jovana naziva „carevim čovekom čiji sin boluje u Kapernaumu“ (Jn, 4, 46), onda je u pitanju bio njegov sin. To, međutim, nije verovatno, jer se tamo radnja ne događa u Kapernaumu nego u Kani, i vrlo je moguće da su protagonisti bili sasvim drugi ljudi. Dakle, ako to nije slučaj, onda je u pitanju bio obični sluga (rob). No, pošto je on centurionu bio „veoma drag“ (Lk, 7, 2) neki su pretpostavljali da je u pitanju bio ljubavnik. Jer u ono doba ne bi bilo nemoguće da centurion rimske vojske sa sobom vodi i mlađeg ljubavnika koji mu je istovremeno i poslužitelj. Čak je i sama reč παῖς (dete, dečak, devojka, mladić, i uopšte mlad čovek; po poreklu: sin, kći; a staleški: momak, rob, sluga) ponekad označavala mlađeg člana homoseksualne veze. Tumačenje centurionovog sluge kao njegovog sluge-ljubavnika zagovaraju u novije vreme oni koji nastoje da istopolne veze obeleže i verskim činom. Oni bi hteli da pokažu da bi se Isus, isto onako kako bi se sažalio bludnici, sažalio i bolesnom ljubavniku. Nema sumnje da su oni u ovome u pravu. Međutim, tim zahtevom oni kucaju na otvorena vrata. Isus bi svakako iscelio bolesnog, ali zato što je bolestan, a ne zato što je društveno prihvatljiv (na šta se on nikada nije osvrtao).
No, iz toga još uvek ne sledi da je to slučaj i u ovoj priči. Naprotiv, u priči o centurionovom bolesnom slugi ama baš ništa nam ne govori o tome u kakvoj su oni vezi bili. Šire gledano, iako sam termin παῖς jezički može označavati i mlađeg ljubavnika, ovo bi bilo jedino mesto u Novom Zavetu gde je to tako (mada ništa ne upućuje na to). Prosto nema nikakvih svedočanstava koja bi poduprla tu tezu. Pa čak i ako je taj sluga centurionu bio vrlo drag, iz toga se ne može, osim veoma nategnuto i na kraju neodrživo, izvesti teza da mu je on bio ljubavnik. Jer, mogao mu je biti drag iz mnogo drugih razloga: zato što je bio čist i uredan, zato što je imao dobru narav, zato što… mogli bismo dugo nabrajati. Sve u svemu, iako je sam problem istopolnih zajednica veliki izazov za Crkvu, i iako Isus sasvim sigurno ne bi odbio da isceli bolesnu osobu samo zato što je gej, samo ako bi ona ili neko njoj blizak, to hteli, to još uvek ne znači da je u ovoj konkretnoj jevanđelskoj priči reč o tome.
Na centurionove reči da njegov sluga leži bolestan na smrt i mnogo se muči, Isus odmah odgovara: „Doći ću i izlečiću ga.“ On bi lečio kada bi to od njega tražili, ali ovog puta ide i korak dalje. Ne čeka da centurion to od njega zatraži, nego se sam nudi da izleči na smrt bolesnog momka („Isus [time] ovde čini ono što nikada nije činio“, sv. Jovan Zlatousti.) On je spreman da odmah ostavi sve što je radio u Kapernaumu da bi izlečio slugu paganskog neprijatelja. Isus time pokazuje da praktikuje ono što propoveda. On voli svoje neprijatelje (što ne znači da voli sve što oni rade – ne volimo ni sve što rade naši najbliži) (Matej 5, 43), i pozdravlja one koji nisu njegova jevrejska braća (Mt 5, 47). On takođe pokazuje da bi bio voljan i da uđe u kuću paganina (uprkos tome što bi time i sam postao nečist). Postoje dve stvari u ovoj Isusovoj izjavi o kojima vredi razmisliti. Prvo je Isusova spremnost da uopšte ode u njegovu kuću. Ova spremnost je prvi put predstavljena u priči o gubavcu (Lk 8, 1–4). On je voljan da ide ponovo – ali sada u dom nejevreja, čime bi se automatski formalno onečistio. No to je Isusa najmanje brinulo. (Doduše, nemamo svedočanstvo o tome da je Isus ikada ušao u pagansku kuću ili iscelio nekog paganina, osim sa udaljenosti.) Druga stvar koju treba primetiti je Isusova sigurnost: „Ići ću i isceliti ga.“ Dakle, isceljenje će se dogoditi, nema sumnje. Isus je dobro znao šta radi.
No, čuvši ovu gotovost na delanje centurion zaustavlja Isusa govoreći da uopšte nije neophodno da dolazi čak u njegovu kuću. On priznaje da on, neznabožac velike moći i visokog položaja, nije dostojan da Isus, jevrejski rabin, uđe u njegovu kuću. Ovo je zapanjujuća izjava poniznosti. Iako su njegovi judejski izaslanici Isusu povedočili da on jeste vredan da mu Isus dođe, on izuzetnom skromnošću tvrdi da ipak nije. U suštini, upravo smatrajući sebe nedostojnim Isusa, on se pokazao dostojnim (kako je pametno primetio sv. Avgustin). Dostojnim ne samo da Isus uđe u njegovu kuću, nego pre svega u njegovo srce. Centurion se na izjavu o svojoj nedostojnosti nadovezuje jednako zapanjujućom izjavom vere: ”Ali samo reci reč, i ozdraviće moj sluga.“ Ovaj centurion ima tako veliku veru u Isusa da ne samo da je uveren da on ima moć da izleči njegovog slugu, već veruje i da Isus ne mora čak ni da bude prisutan da bi se to dogodilo: ”Samo reci reč, i moj sluga će ozdraviti.“ Dovoljno će biti samo da kaže (da izrazi volju) pa da njegov sluga ozdravi. Isus nije morao da dođe da vidi i proceni bolesnog čoveka. Nije morao da stavi ruke na njega. Samo je trebalo da izgovori reči isceljenja. Ovo ukazuje na ogromnu veru centuriona, koja je izvirala iz toga što je smatrao da je predmet te vere moćan. Verovao je da Isus ima toliku moć i autoritet da će i sama njegova reč biti dovoljna za isceljenje. Isus je zaista činio moćna dela jednostavno izgovorenom rečju: isceljenja, egzorcizme, vraćanje iz mrtvih, smirivanje oluja i slično. No, centurionova vera se nije sastojala samo u tome. Pored toga što je verovao da Isus ima posebnu vlast nad bolešću (Lk 8, 2) i pored toga što je verovao da Isus može izlečiti iz daljine (čemu su se tada svi divili), on je verovao i da je Isus pod nekom vlašću. I kao što centurionova reč-zapovest počiva na caru (pod čijom je on vlašću), tako i Isusova reč-zapovest počiva na Caru nebeskom, tj. Bogu, pod čijom je Isus vlašću. Centurionova moć je produžetak carske, a Isusova produžetak Božije.
Kao rimski vojni oficir, centurion je razumeo kako funkcioniše vlast. On je to Isusu predstavio ovako: on je bio u vojsci. Dakle, bio je čovek pod vlašću. Davao je komande i podređeni su ih slušali, jer je ovlašćenja da to čini imao odozgo, od viših oficira, a najviši od njih pak od cara. Komande su mu davali pretpostavljeni, a on ih je slušao, jer je priznavao vlast. Pošto je bio pod vlašću, mogao je i sam da vrši vlast nad drugima, koju je shvatao kao produženu ruku carske vlasti. I podozrevao je da to važi i za Isusa. Pošto je Isus bio pod (Božijom) vlašću, mogao je da vrši vlast, tj. da deluje kao njena produžena ruka. Bilo mu je dato. Ali njegov autoritet je bio daleko veći od autoriteta centiriona. Centurion bi naredio ljudima da rade stvari koje su fizički moguće, i imao je ovlašćenje da ih natera da to urade (pretnjom kaznom ili disciplinom). Međutim, Isus je imao autoritet da zapoveda stvari koje su fizički krajnje neočekivane, da vlada stvarima koje prevazilaze ljudske mogućnosti: bolestima, demonima, mrtvim ljudima i slično. I jedini razlog postojanja odgovora na njegove zapovesti bio je taj što je njegova reč bila efikasna i bez ikakvog fizičkog dodira. I inače u Bibliji je ovo jedan od osnovnih atributa božanstva – Bog je taj koji kaže svetlosti da sija u tami – i ona sija. Bog je taj koji kaže slepima da vide, hromima da hodaju i gluvima da čuju – i oni vide, hodaju i čuju. Zato su ljudi često za Isusa govorili: „Niko [pa ni on] ne bi mogao učiniti ove stvari da Bog nije s njim.“ I kako Matej bude postepeno otkrivao jevanđelje, biće sve jasnije da je Bog zaista bio sa njima. Ili u konačnoj analizi, može biti da je centurion jednostavno prihvatio činjenicu da je Isus imao vlast. Većina Jevreja nije prihvatila da je Isus imao vlast nad životom i smrću, da je došao u punoj Božjoj sili itd. Ali ovaj čovek očigledno jeste.
Već sam rekao da dok Matejevo jevanđelje to ne pominje, Lukin izveštaj nam pokazuje da je interakcija između Isusa i centuriona bila izvedena preko delegacije jevrejskih starešina. Ovo je ključno za razumevanje toga zašto se Isus čudio veri centuriona. To što je centurion znao da bolesnik, pa čak ni militelj, ne mora biti u Isusovom direktnom fizičkom prisustvu da bi Isus izvršio čudo iscelenja, značilo je da je ovaj centurion shvatio da Isusova moć i izvire i dopire izvan Isusove direktne fizičke blizine. To znači da je centurion izabrao da zamoli Isusa da izvrši čudo isceljenja upravo na način na koji mi to činimo danas. Pošto živimo posle Isusovog vaznesenja, tj. telesnog odlaska od njegovih učenika, moramo da postupamo kao centurion, što znači da pošaljemo Isusu reč. Centurion mu je poslao poruku preko izaslanstva judejskih starešina. Mi mu je šaljemo molitvom.
Čuvši centurionovo objašnjenje Isus je bio impresioniran, tj. i začuđen i zadivljen (έταύμασε znači i jedno i drugo). „Zamislite kakva je to i kolika stvar kada se [čak i] Jedinorodni Bog zadivio. Zlato, bogatstva, kraljevine, kneževine u njegovim su očima poput senki ili uvelog cveća. Ništa od ovoga u njegovim očima nije divno, kao da je veliko ili dragoceno. Samo je vera takva. Nju on poštuje i divi joj se i smatra je sebi prihvatljivom.“ (Origen Ispovednik). Ali kako je moguće, pita sv. Avgustin, da se velikoj veri centuriona čudi onaj koji je tu veru stvorio u njemu? Jer, njemu je to poznato. I odgovara: Gospod se (navodno) čudi (nečemu što inače zna) zato što hoće da nas nauči čemu mi treba da se čudimo. Jer njegove emocije nisu znakovi strasti, nego primeri učitelja. Avgustinovo objašnjenje je interesantno, ali ne deluje previše ubedljivo, budući da svodi Isusa na sveznalicu koji glumi iz pedagoških razloga, pa se na njemu neću zadržavati.
Dakle, čuvši centurionovo objašnjenje nepotrebnosti njegovog dolaska centurionovoj kući, Isus se odmah okrenuo svojim judejskim sledbenicima i naveo im ovu neverovatnu veru centuriona kao primer: „Zaista vam kažem, nisam našao tako veliku veru ni kod koga u Izraelu.“ Jer, ono što je on video među Izraelcima, a posebno među njihovim starešinama, bili su samopravedni i samodovoljni ljudi, ili ljudi koji su od njega tražili znak da bi poverovali u ono što je govorio, ili pak ljudi koji su ga pratili neko vreme, a zatim odlazili kada bi im njegove reči postajale preteške. Čak su i njegovi učenici koji su verovali u njega pokazali slabu veru kada su im pretile oluje i životni izazovi. A ovaj rimski centurion, ovaj neznabožac, ovaj prezreni neprijatelj Judejaca imao je veću veru od svih njih. Centurion je bio veoma pobožan, pa je čak možda i pripadao kategoriji bogobojažljivih (iako nije bio prozelit) i Judejcima je sagradio sinagogu. U Isusovim očima, njegova vera je osramotila njihovu i u stvari bila optužnica za Izrael. „U poređenju sa njegovom verom, sva vera Judejaca bila je nevera“ (sv. Jovan Zlatousti). Ističući ovu činjenicu, Isus je indirektno pozivao svoje učenike da imaju upravo ovu vrstu vere. Jer, „on je zaista došao tražeći za svog slugu telesno zdravlje, ali je otišao primivši Carstvo [nebesko]. Vidite li kako se [Isusov] savet već ispunio: Tražite Carstvo nebesko i sve ovo drugo će vam se dodati. Jer budući da je pokazao veliku veru i smirenje, on [Isus] mu je [centurionu] i dao nebesa i dodao mu zdravlje [njegovom slugi]“ (sv. Jovan Zlatousti).
Kako je vera ovog stranca silno nadilazila veru bilo kog Judejca, Isus se, dakle, tome zadivio. Potpuno nedvosmisleno je svima skrenuo pažnju na tužnu istinu da je centurion koji je odrastao u paganskoj kulturi imao više vere od učenih fariseja koji su odrasli u rigoroznom sistemu judejskog verskog obrazovanja. Kao što je primetio Zlatousti: „Kroz centuriona se ispunilo proročanstvo koje je govorilo o njemu [Isusu]: ‘Narod koji nisam poznavao služio mi je’“. Isus se uostalom više puta uverio da je Izrael potpuno nesposoban da pokaže takvu i toliku veru – bezuslovno poverenje u njega i njegovu moć. Zbog tolike razlike u veri ovog čoveka i Judejaca, Isus je iskoristio priliku da prorekne da će mnogi Jevreji – ”podanici Carstva“, kako ih je nazvao, biti izbačeni kada ljudi iz celog sveta, kako sa istoka tako i sa zapada, uđu u Carstvo i sednu sa velikim ocima Izraela. Jovan je započeo svoje jevanđelje govoreći nam da je Isus došao svojima, ali da ga njegovi nisu primili, nego je onima koji su ga primili dao pravo da se nazovu sinovima Božijim (što je priča o centurionu u jednoj rečenici). Isus je predvideo ovu mračnu stranu neverovanja Izraela i najavio da će zbog toga što mu neki neće doći sa ovom vrstom vere, u njih nastati plač i škrgut zuba – što je biblijska slike velike patnje posle poslednjeg suda. Slika koja je na čulno-telesan način izražavala bes, srdžbu i ridanje onih koji su odbačeni dok gledaju blaženstvo onih koji su prihvaćeni.
Kontrast je jasan. Nejevreji velike vere sa istoka (poput Hananejke, Mt 15, 23–26) i zapada (poput centuriona, Mt 8, 5–13) sedeće za počasnom trpezom (”čiji je hleb pravednost, a čaša mudrost“, sv. Jovan Zlatousti i sv. Avgustin), uživajući u slavi pored časnih Avraama, Isaka i Jakova, dok će sinovi Carstva biti bačeni u tamu spoljašnju. Zašto? Zato što ono što se poštuje u Carstvu nebeskom jesu ljudi koji su pokazali veliku veru. Isus ilustruje ono što je rekao onima koji su ga sledili, govoreći: „Zaista vam kažem, nisam našao tako veliku veru ni kod koga u Izraelu.“ Dakle, Carstvo nebesko nije judejski zabran, nego je otvoren svim narodima i rasama (kojima pripadaju Hananejka i centurion). Štaviše neverni Judejci će iz njega biti izbačeni. Jer ono što odlučuje o pripadništvu Carstvu nije rasa nego vera. Isus, dakle, nastavlja sa onim što je ponajviše uznemirujuća misao za njegovu judejsku publiku: sinovi Carstva (tj. Judejci jer su narod Saveza, jer im je dat Zakon, jer su im poslani proroci, jer im je obećano Carstvo) biće izbačeni u spoljašnju tamu. Drugim rečima, dok su verni neznabošci poštovani u Carstvu nebeskom zbog svoje velike vere, biće Judejaca koji su, iako sinovi Carstva po obećanju, ipak biti izbačeni u spoljašnju tamu zbog nedostatka vere. Ovo bi mogla biti ilustracija Isusove izjave kasnije kod Mateja: „Tako će poslednji biti prvi, a prvi poslednji“ (Mt 19, 30 i 20, 16).
Nadalje, za sto mesijanske gozbe sešće izabrani predstavnici svih naroda, a ne samo jednog. Tako to Bog daje da vidi Isaija (25, 6), ali je ta sveobuhvatna vizija u potonjim judejskim apokaliptičkim i rabinskim spisima sužena isključivo na izraelski narod koji predvode judejski patrijarsi Avraam, Isak i Jakov. Za ove potonje tumače, sesti za sto sa nejudejcima značilo je onečistiti se. Njihov šok je morao biti još veći kad su čuli da Isus i same nabrojane patrijarhe predstavlja kako sede sa nejudejcima kao sa ravnopravnim uzvanicima na gozbi. Nejudejci koji veruju zauzeće mesto judejcima koji ne veruju. I još šokantnije, opisujući kako ovi nejudejci dolaze na eshatološku gozbu odasvud, Isus upotrebljava izraz „sa istoka i sa zapada“ koji se u Starom Zavetu koristio samo za okupljanje Izraela sa svih strana sveta (Ps, 107, 3; Is, 43, 5–6 i 49, 12).
Pitanje koje je potom ostalo da lebdi u vazduhu bilo je: Ko je u stvari pravi Božiji ljubimac, ko je pravi Izrael. I oci rane Crkve nisu oklevali da odgovore na njega: pravi Izrael je samo Hristova Crkva. Zato što nije zasnovana na rasnoj, nacionalnoj, klasnoj ili nekoj sličnoj osnovi. Nego jedino na poverenju u Isusa. Takva vera svojom autentičnošću skida predanje i nasleđe sa njihovih umišljenih tronova i čini ih besmislenima. Oduzima im moć da odlučuju o tome šta je prava vera i ko će se spasiti. To od sada pa nadalje određuje Isus. A on je odredio dau Carstvo nebesko odvodi vera a ne nasleđe. Sasvim jednostavno, spasiće se oni koji imaju autentičnu i živu veru u Isusa kao produženu ruku Božiju, a ne čuvari predanja i nasleđa. Amin!
