Greta Lesko, Raspeće
Zaključana otvori Edemska vrata.
Stavi razbojnik ključ, rekavši: Seti me se.
(Sinaksar Velikog Petka)
Vaskršnji post dođe i prođe, neko se potrudi više neko manje, ali retko ko do poslednjeg dana dođe sa istim entuzijazmom sa kojim je započeo. Kada trka krene svi su trkači puni snage i jurišaju ka medaljama i podijumu ali kako vreme odmiče tako i tempo opada pa se neretko mnogi jedva prevuku preko ciljne linije. Na cilju se niko ne veseli lovorikama, niko nije šampion posta, nego se svi raduju što je trka završena i može da se predahne. Dominira umor i osećaj da je sve to moglo i malo bolje.
A onda u gluvo doba noći dolazimo na Pashalno jutrenje i tamo slušamo Zlatousta koji nas gromko poziva: „Uđite svi u radost Gospoda svoga i prvi i drugi, platu primite, bogati i ubogi, jedni s drugima likujte; uzdržljivci i lenjivci, dan poštujte; vi koji ste postili i koji niste postili, veselite se danas… Neka niko ne oplakuje siromaštinu, jer se javi opšte Carstvo. Neka niko ne tuguje zbog greha, jer oproštaj zasija iz groba. Neka se niko ne boji smrti, jer nas oslobodi Spasiteljeva smrt…”
Sveti nas podseća da post nije cilj sam sebi već da se približimo Bogu, da uđemo u Carstvo Njegovo, da osnažimo veru, da ojačamo duh. No, ako ćemo biti iskreni sami sa sobom, priznaćemo da se može postiti i bolje nego što smo postili. Mogli smo se usrdnije i češće pomoliti. Mogli smo manje da grešimo, više da praštamo, manje da pričamo više da stražimo… Mogli smo ali nismo – i šta sada? Hoće li nas Bog prezreti, hoće li nas odbaciti, zaboraviti, osuditi? Jesmo li dostojni?
Kada je Hristos sišao u ad i ugorčao ga, odonud je u raj poveo Adama i Evu, Davida i Solomona, Sudije Izrailjske, Patrijarhe i Proroke, Mojsija, Arona, Lota, Saru, Reveku i mnoge druge pravednike… ali je ipak jedna čudesna ličnost pre svih njih ušla u raj. Jedan čovek kome ne znamo čestito ni imena, ne znamo da li je ikada kakvo dobro delo učinio, verovatno dana nije postio, Bogu se nije molio, u hram nije dolazio… Znamo toliko da je bio razbojnik i da se lakše sa njim identifikujemo nego sa Sudijama i Prorocima.
Ali znamo i da je bio blagorazuman, da je Bogu prineo čisto srce pokajničko i žudnju za zajednicom. Kako Crkva peva, ključ za Edemska vrata koja su bila zaključana od praroditeljskog pada bila je spoznaja Boga čistim srcem i molba – seti me se.
Kada neko danas dođe u Crkvu tražeći Boga tamo ga najčešće sačeka nekakav pobožnjak sa milion pravila. Jesu li dobra ili loša nije ni bitno. Hrista su razapeli između dva razbojnika da bi i Njega predstavili razbojnikom. Tako i sva naša pravila zamagljuju suštinu a upućuju na maglu. Stavi maramu, ne farbaj kosu, puštaj bradu, skini šminku, pevaj, ne trećim glasom nego sedmim, samoglasno, troparski, čitaj, posti na vodi, na ulju, na ribi, stoj, klekni, sagni se, ustani, idi levo a ti desno, gore za žive a dole za mrtve, ne jedi grožđe na crveno slovo, ne kadi s desna, ne ulazi s leva, ovo se ne valja a ono se valja… A kada bi pustili Crkvu da odgovori taj bi bogotražitelj čuo blagi poj: Razbojnika blagorazumnog, istoga dana udostojio si Raja, Gospode; i mene drvetom krsnim prosvetli i spasi me.
Blagorazumni razbojnik i sam je bio u bolnoj agoniji. Niko mu nije zavideo na njegovoj poziciji. Osuđen na smrt, mučen, prebijen, krvav, kroz udove proboden hladnim čelikom i razapet na grubom drvetu. U moru svojih muka i bolova, svestan svojih životnih promašaja, svoje nemoći da bilo šta još učini, okreće se i pored sebe vidi još jedno krvavo telo na drvetu, čoveka ponižena i jednako savladana. Ali pošto je smogao snage da savlada svoj ego i da ne bude koncentrisan samo na sebe, smirivši se na krstu i sagledavši svet iz golgotske perspektive večnosti, njegov prosvećeni um prepoznaje Spasitelja.
Sveti Jovan Šangajski i Sanfranciskanski kaže: „Potpuno pokajanje zbog svojih grehova i zločina, iskrena smernost, čvrsta vera u Raspetog Gospoda Isusa Hrista Koji se predade stradanju i ispovedanje Njega onda kada čitav svet bješe protiv Njega – eto od čega se splete venac koji ovenča glavu bivšeg razbojnika kao pobednika i podvižnika, eto od čega je iskovan ključ što mu otvori dveri rajske.”
Pokajanje je bilo i ostalo neophodni preduslov za pročišćenje uma. Duhovni život počinje borbom protiv strasti, protiv egoizma, sticanjem hrišćanskih vrlina i smirenja. Kada tako osnažimo svoju veru u Boga za kojim žudimo – Bog nam daruje otvaranje duhovnih očiju, pročišćenje uma i srca koje Sveti Oci zovu nus. Prosvetljeni nus prepoznaje Boga i ulazi u zajednicu s Njime, obožuje se.
Čovek ne može sam da se oboži, to uvek dolazi s polja – ili od Boga ili od drugog čoveka. Onaj koga obožava Bog postaje Sveti – bog po blagodati, a onaj koga obožavaju ljudi postaje idol – lažni bog i sin propasti. Očišćenje srca i smirenje su baš zato važni da bi čovek na vreme prepoznao da li se kroz život kreće stazama koji mu donose obožavanje zemaljsko ili obožavanje nebesko.
Mi smo, braćo razbojnici, već na krstu. Razapinjemo telo sa strastima i željama (Gal. 5, 24) i budući na krstu treba sa smirenjem da prihvatimo da nam nije ostalo mnogo vremena. Jer kako nas uči svetootačko predanje „sa krsta se ne silazi, sa krsta te skidaju”. Blagorazumni razbojnik je na krstu pored svoga video izranjavano i krvavo telo, slabo i namučeno, šibano i popljuvano, poniženo i osuđeno, a ipak prepoznao da je to ovaploćeni Bog. Tako i nama valja da prepoznamo da je Crkva, ma kako izranjavanih i nesavršenih udova, ipak telo Hristovo u kojoj je On onaj koji prinosi i koji se prinosi; koji prima i koji se razdaje.
Na krst se za nas doborovoljno popeo sam Bog, i to za nas razbojnike. Sveti Apostol Pavle rekao bi još i gore, za nas nemoćne bezbožnike. „Jer jedva će ko umreti za pravednika; a za dobroga možda bi se ko i usudio da umre. Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, jer još dok bejasmo grešnici Hristos umre za nas.” (Rim. 5:7-8)
Pa kada je Tvorac svake tvari, Svedržitelj svih svetova, Pantokrator, došao među nas razbojnike i umro i Vaskrsao za nas. Kada taj svemogući Bog kome ništa ne treba i kome mi ništa ne možemo dodati, učestvuje u našem životu svojom bezgraničnom ljubavlju, daje nam Telo i Krv svoju da bi smo imali život u sebi. Kada je nas radi smrću smrt uništio, Ad ispraznio, razbojnika u raj uveo… onda i mi koji smo slabo kadri da dobro postimo, da se dobro molimo, da se za grehe kajemo, da se dobro vladamo, da milostinju činimo, da dobro služimo, da lepo pevamo, da pravila držimo, da štogod dobro učinimo, i takvi imamo smelosti da kažemo: Ti, Gospode, koji sve trpiš, seti me se, u Carstvu tvome.
