Marko Rupnik, Mozaik u kapeli Redemptoris mater, Vatikan
Nije li, zapravo, svaka misao likovna – ne „predstava“, već nepredočivi obris? Zar ti se ne čini da u srcu onoga što u nama zaslužuje da se nazove mišlju nije reč (kao što danas vole da nas ubeđuju filosofi jezika i psihoanalitičari), već sozercanje uzdignuto nad vidljive obrise? Darovano razabiranje nevidljivih oblika?
Pogotovu kada je reč o likovnoj umetnosti, koja je u takvom sazvežđu samo „čisti“ izraz mišljenja…
Ukazujem najpre na dve slike, od kojih svaka u sebi skriva više njih. Prva: Rim, od pre nekoliko dana, potresno lep pod jesenjim suncem. Jedan od najzanimljivijih slovenačkih umetnika – slikar i teolog Marko Ivan Rupnik – u svom ateljeu mi je pokazivao delo u nastajanju: fragmente veličanstvenog mozaika koji će, na bezmalo šeststo kvadratnih metara, krasiti papsku kapelu Redemptoris mater.
Za tren sam zaboravio na „crkveni“ prostor ove umetnosti. Zaboravio sam na ponos povodom toga što će slovenački umetnik stati Mikelanđelu uz bok. Začudio sam se nad „samorazumljivim“: u ovom umetničkom delu je, s onu stranu površne „sakralnosti“, dubinska struktura čovekov lik, koji je središte analogijâ čulnog i (nad)inteligiblinog sveta. U mozaiku se Rupnik, nakon više godina modernističkog eksperimentisanja, vraća osnovnim uvidima vizantijske ikonografije. Njena tajna je čovekov lik kao pojavnost Apsolutnog. „Svaka ikona koja svojim ucrtavanjem želi da bude upis Božijeg samoraskrivanja, otkriva i pokazuje tajnu“ – tako je paradoks ikone pokušao da izrazi njen najveći mislilac, Sv. Jovan Damaskin. Rupnikov ikonični mozaik u-slikava tela svetitelja, odsutno prisutna u krvavoj tavorskoj svetlosti. Kod te antropomorfnosti nije reč o formalnoj usaglašenosti s ma kakvim kanonom, već o uvidu u suštinu likovne umetnosti kao takve. Čovekovo telo je arcanum, sinopsa svih svetova i vekova. Biće da se zato (a gde ćemo posegnuti za nedopustivim pojednostavljivanjima, ako ne u „kolumnama“) u njemu razotkriva ključni problem zapadne likovne umetnosti. Za „vizantijsku“ tradiciju je činjenica postojanja (Boga, sveta, čoveka) suštinski lična, te stoga „ikona“ u čovekovom telu simbolično izražava istinu sveta i Drugoga. Negde od trinaestog stoleća, s postepenim odvajanjem od ikonografskog predanja, u italijanskom slikarstvu sve se više uvrežilo shvatanje prema kom je „logos ili stvarnost bivajućeg njegova ‘priroda’ ili ‘objektivnost’, tj. način na koji se bivajuće može podvrgnuti mogućnostima čulnog, delotvornog i nedvosmislenog spoznanja“ (Hristo Janaras). Drugost ličnosti je oskrnavljena. Modernizam, dubinski uzev, predstavlja reakciju na takvo razumevanje umetnosti, reakciju na umetnost koja je u svojim krajnjim posledicama dovela do raznovrsnih naturalizama. Kandinski, Kle i Mondrijan prekidaju vezu slike i lika, kako bi u nadsvetskoj geometričnosti i obojenosti mogli slaviti ne-predmetno značenje Ne-izobrazivoga. Ipak, celovitost ikoničnog načela je u modernističkim traganjima ugrožena. Rupnikov mozaik to traganje nadilazi i u nadilaženju integriše istinu modernizma: on stvara iz ikoničnog centra, smelo se vraćajući obrisima ploti koji imaju simboličan smisao. U tom se mozaiku vraća „bogočoveštvo“ kao shema svake umetničke istine.
Druga slika: Ljubljana. Pre mesec dana. Izložba Body and the East, u Modernoj galeriji. Nedelja, samo nekoliko metara od srpskih vernika koji kao preplašeni stranci tkaju Telo.[1] Zrelo „telo leta“ probudilo se u plavetnilo obzorja. A pod krovom poricanje: raspad umetnosti, civilizacije, mišljenja. Body art od šezdesetih do danas. Neki drugi Istok. Dela prestravljenosti, strasti, beznađa. Istok na kom se simbol toliko raspao da mu svagda treba pisani komentar. „Umetnost“ koja više nema šta da „kaže“ i samo nespretno verbalizuje tu svoju nesposobnost. Psi što kidaju mortadelu s nagih tela, poigravanje s bolom bolesti; sadomazohistični prizori – naslada i muka, bez kraja i smisla. Želja da se upropasti i destruiše sopstvena ubogost, da čovek postane biljka ili proždre sebe samoga. Želja da se vlastita plot kvantifikuje ili naprosto rasparča u tvar, i tako vrati svojoj istini. U „učenom“ žargonu, razume se: „Umetnikovo telo… usled inherentne intersubjektivnosti i performativnosti može biti model drukčije reprezentacijske ekonomije“ (Zdenka Badovinec) – diferenciju od ništavila na toj izložbi je bilo moguće uspostaviti samo htenjem i zatupastom recepcijom. Ako si dovoljno uplašen i servilan, imaš puno pravo da hvališ careva nova odela. Ali svejedno: čemu to „značenje“ tela u svetu bez značenja?
Odgovor je – paradoksalno – skriven u istini ikoničnog načela. Obe pomenute slike moramo postaviti zajedno. Body art je parazitsko poricanje istine ikonografije, sofistični simulakrum. Umesto mističnog sjedinjenja s pred-stavljenom istinom tela, „umetničko“ delo se ostvaruje u autorovom telu ili preko njega: laž vitla u blizini onoga što je istinsko. Privlačnost tela nije u tome što smo s njim povezani drukčije nego s bilo kojim bivajućim. Nije ni samo u obećanju novog „umetničkog“ jevanđelja, što se uprkos svom tobožnjem „antitotalitarizmu“ duhovnoistorijski nadovezuje na ontologiju fašizma, za koju je „u robovanju telu sva suština duha“ (E. Levinas). Ta privlačnost nehotice ukazuje na telo kao epifaniju Apsolutnog, kao kabalistički sažetak sviju misterija neba i zemlje. Nasuprot plemenitim modernističkim pokretima, čija je tragika bila samo u zaboravu celovite simboličnosti „ikone“, ova „umetnost“, izražena u predstavljenom body art-u, ne podnosi više ni apstrakciju, jer apstrakcija, naposletku, nastaje iz slutnje Drukčijega. Protivsimboličnost, lutanje naturalizma, radikalizuje se sve do prisutnosti umetnikovog mesa. Lažna apofaza više ne želi Apsolutno i zato – u istinskoj slutnji o mestu Epifanije – uništava i ponižava telo. Iskonski princip ne može biti uništen modernističkim radikalizmom, već samo anti-ikonom. Dok bogočoveštvo ontološki omogućuje ikonu, dubinski temelj body art-a je izraz antiikoničnog, unapred propalog „atentata“ na Boga i čoveka – u sebi. U body art-u se sustiče sav otpad hiljadugodišnjeg raspada ikonične sinteze.
Dve slike: na jednoj strani čovekova umetnost, nošena likovnošću misli i duhovnog uvida; na drugoj strani nečovečna téchne dosetki, koana bez naravoučenija, bez Duha, te zato ne promišlja ni likovnost ni umetnost.
Duh vremena? Zaboravi; vreme očito ima mnogo duhova – i svagda jedno raskršće.
Izvor: Gorazd Kocijančič, Tistim zunaj: eksoterični zapisi 1990–2003, Ljubljana: Kud Logos, 2004, 22–25.
Prevod: Milosav Gudović
[1] Srpska crkva Sv. Ćirila i Metodija u Ljubljani nalazi se u neposrednoj blizini tamošnje Moderne galerije. – prim. prev.
