Atentator je imao čudno ime. Sastavljeno od imena princa i arhangela. (Miloš Crnjanski)
Ko je bio Sigmund Frojd, to (uglavnom) znamo. Ko je bio Martin Papenhajm? Na to pitanje nije lako dati definitivan odgovor.
Osnovni biografski podaci su nam poznati. Papenhajm je rođen 4. IV 1881. u gradu Presburgu (danas Bratislavi). Školovao se, završio je medicinu, bavio se neurologijom i psihijatrijom, razvojnom psihopatologijom, specifičnostima psihopatologije žena, ratnim neurozama. Živeo je Pragu, pa u Beču. Objavljivao je tekstove, pisao je knjige, čemu svakako treba dodati i njegovu (nesporno uspešnu) univerzitetsku karijeru.[1] Godine 1938. napušta Beč, to je bilo vreme već uveliko nadošlog nacističkog ludila, odlazi u Palestinu, živi u Tel Avivu, tamo radi na razvoju psihijatrije i psihoanalize, gde i umire godine 1943.[2]
Poznavao je Frojda. Interesovao se za psihoanalizu. Izgleda da sam nije bio psihoanaliziran. Prisustvovao je sastancima najužeg kruga Frojdovih učenika i poštovalaca. Nepobitno svedočanstvo o tome možemo naći u beleškama koje nam je ostavio Oto Rank.[3] Pominje ga (u negativnom kontekstu, zajedno sa Frojdom) Karl Kraus, taj svojevremeno verovatno najrečitiji (i najostrašćeniji) bečki kritičar psihoanalize.[4] Rodbinski je Papenhajm blisko bio povezan sa dvema ženama koje su, svaka na svoj način, bitno uticale na profilisanje psihoanalize. Jedna od njih je bila Berta Papenhajm, čuvena Ana O. Druga je bila Marta Papenhajm, svojevremeno mlada studentkinja medicine koja će (za potrebe Arnolda Šenberga), upravo na osnovu Frojdovih tekstova (pre svega Studija o histeriji i Dorinog slučaja), napisati libreto znamenite opere Erwartung. Konačno, Papenhajmova ćerka Elsa (1911–2009), koja je decenijama bila ugledni psihoanalitičar u Americi, pred kraj svog života (u pojedinim intervjuima koje je davala), ponešto će reći o bliskosti njene porodice sa Frojdovom. O (relativno) čestim kontaktima koje su njeni roditelji imali sa Frojdovom porodicom.
Tokom Prvog svetskog rata Papenhajm će, kao mladi (ambiciozni) lekar (verziran u stvarima neurologije i psihijatrije), sva je prilika u okviru šireg projekta vojske onovremene Austrougarske monarhije, proučavati različite moguće posledice ratnih traumatizama. Obilaziće vojne bolnice, sanatorijume, zatvore. Ponešto će o svemu tome i objaviti. Uprkos zamašno razuđenoj (i zavidno razvijenoj) istoriografiji Prvog svetskog rata – u pitanju je respektabilna količina dostupnih tekstova i monografija, te originalnog (kritički priređenog) materijala – šteta je da mi danas ne znamo da li je on o svemu tome što je kao (mobilisani) lekar-istraživač radio nekome (u njemu nadređenoj komandi) pisao zvanične izveštaje.
Tačnije, za pretpostaviti je da je on, svakako, nekakve izveštaje nekome morao pisati. Ipak, do danas ništa od toga nije ni pronađeno, ni objavljeno.
Cela stvar dodatno dobija na značaju kada imamo u vidu i sledeću činjenicu: u periodu između februara i juna godine 1916. Martin Papenhajm je, boraveći tada u Terezinu, u nekoliko navrata imao priliku da razgovara sa (tamo zatočenim) Gavrilom Principom. I, što je još važnije, da o svemu tome ostavi pisani trag. Sa Principom će razgovarati u nepravilnim vremenskim razmacima. Papenhajm će razgovarati sa Principom prvi put 19. II 1916, potom 12. V 1916, 18. V 1916. i konačno 5. VI 1916. Dve kratke Principove (svojeručno pisane) beleške nastale su 12. V 1916. i 5. VI 1916. Nije jasno šta je uslovilo takav režim viđanja. Štaviše, nepoznanica je kako je uopšte neko (u ovom slučaju mladi, još uvek nepoznati psihijatar) mogao da razgovara sa Principom.
U to vreme Princip je živeo pod najstrožim mogućim kaznenim režimom. Uglavnom je bio okovan, u mraku, niko nije smeo da mu se obrati, ni sa kim nije smeo da razgovara. Bilo mu je zabranjeno da čita i da piše. Ipak, Papenhajm je sa njim razgovarao. I ne samo to, od njega je dobio i dva kratka zapisa. I uspeo je da ih zadrži za sebe, da ih sačuva i da ih, napokon, pokaže Ratku Parežaninu, čoveku koji u ovoj priči, zapravo, ima status glavnog svedoka. Ovaj ih je (valjda) fotografisao.
Kako je sve to bilo moguće, ne znamo. Nažalost, ne znamo ni to da li je Papenhajm, dok je bio u Terezinu, recimo, razgovarao i sa Čabrinovićem i Grabežom.
Nije jasno koji je bio smisao njegovog, Papenhajmovog, traženja od Principa da mu na neka pitanja odgovori u pisanoj formi. Pre svega, moguće je da je ovde posredi bila jezička barijera. Da li je (i u kojoj meri) Papenhajm mogao razumeti Principa? Teško je reći. Živeo je u Pragu, u Rusiju će otići tek mnogo kasnije. Možda je ponešto (na osnovu grubog razumevanja slovenskih jezika) i mogao naslutiti. Ipak, utisak je, razgovarali su na nemačkom.
Princip je, svakako, imao problema da se izrazi na nemačkom, Papenhajm je (možda) od njega tražio (koncizno napisani) pisani odgovor. Taj i takav odgovor bi mu kasnije, neko ko zna srpski jezik, preveo. Ova pretpostavka (u nedostatku nekih konkretnijih informacija) zvuči uverljivo. Ipak, postoji nešto što zbunjuje. Pitanje je zašto bi Papenhajm, pribegavši ovom dodatnom proceduralnom manevru, tražio od Principa informacije koje su tako suštinski različite od svega onoga o čemu su usmeno razgovarali. Prvi zapis (onaj datiran 12. IV 1916) predstavlja Principov odgovor na pitanje kako je (u onovremenom okruženju mladobosanaca) čitan i razumevan Kropotkin. Drugi (onaj od 5. VI 1916) odgovara na pitanje ko su to bili komitadžije.
Oba pitanja tematski nedvosmisleno izlaze iz okvira Papenhajmovih interesovanja, mnogo više spadaju u domen isledničkog nego psihopatološkog. Moguće je (naravno, ovo je samo moja spekulacija) da je Papenhajm, kao nedvosmisleni znak sopstvene kooperativnosti, ova pitanja postavio Principu u ime isledničkih struktura zatvorske uprave. Njih bi tako nešto, moguće je, moglo zanimati. Njega – teško. To (možda) objašnjava očigledan presedan u režimu Principovog kažnjeničkog života. Inače, bilo mu je (osim razgovora) strogo zabranjeno svako pisanje ili čitanje. U protivnom, valjalo bi objasniti zašto je Papenhajm od Principa dobio samo dva (za njegovu stvar ne baš relevantna) pisana odgovora.
Logično je pretpostaviti da je bilo i drugih (za samog Papenhajma) važnijih pitanja.
* * *
Sam (originalni) pisani trag Papenhajmovih razgovora sa Principom nemamo. Ali, ipak, nešto imamo. To nešto je (navodni) prepis Papenhajmovog originala, koji je godine 1926. napravio već pomenuti Ratko Parežanin.
Ratko Parežanin je rođen u Konjicu 1898. godine, pripadao je Mladoj Bosni (kao maloletnik je robijao u tamnici u Aradu), u Beogradu je završio Filološki fakultet, bio je jedan od osnivača Balkanskog (kasnije Balkanološkog) instituta. Godine 1924. dobija funkciju atašea za štampu pri Kraljevskom poslanstvu u Beču, 1927. postaje (na listi radikalne stranke) narodni poslanik u skupštini Kraljevine, da bi ponovo u periodu od 1929. do 1933. godine bio na diplomatskoj službi u Beču. Po završetku Drugog svetskog rata prelazi u emigraciju, gde aktivno radi na propagiranju svojih (uglavnom nacionalističkih i desničarskih) ideja. S tim u vezi, objavio je veliki broj tekstova, novinskih članaka i knjiga. Umire u Minhenu godine 1981.
Originalni tekst Parežanin je (navodno) dobio od Papenhajma, u najkraćem mogućem roku ga je prepisao, da bi ga ponovo vratio Papenhajmu. Tokom razgovora sa Principom Papenhajm je stenografski zapisivao beleške. U svojim rukama Parežanin je imao pisaćom mašinom ispisan prepis tih istih, zapravo originalnih, Papenhajmovih beležaka. Tekst Parežaninovog prepisa će potom biti objavljen u Zagrebu (na srpskom jeziku) [5] i u Beču (u nemačkom originalu) te iste, 1926. godine.[6] Makar zvanično, koliko je meni poznato, niko osim Parežanina nije posvedočio o tome da je u svojim rukama imao sam Papenhajmov original. Njemu se, nažalost, gubi svaki trag. Šta god da je do danas o tome napisano, pisano je na osnovu Parežaninovog teksta. Papenhajmov izvornik je (možda čak i nepovratno) izgubljen. Uz prepis stenograma Papenhajmovih razgovora sa Principom biće objavljena i dva kratka (svojeručna) Principova dopisa Papenhajmu.
Možemo li da verujemo Parežaninu? Verovatno ne sasvim. Parežanin je bio čovek jedne ideologije. Poznavao je Principa, bavio se politikom. Njegov tekst nije lišen upliva sopstvenog političkog svetonazora. Ipak, srećom, taj se njegov upliv uglavnom lako može locirati u komentarima koje je on sam (narativno-retorički) pridodao uz Papenhajmov tekst. Utisak je da su Papenhajmovi navodi Principovih reči autentični. Konačno, s obzirom na to da je tekst objavljen u Beču (na nemačkom jeziku) u vreme kada je Papenhajm tamo živeo, te da (koliko je meni poznato) taj isti Papenhajm nikada ništa nije rekao u prilog osporavanja validnosti istog teksta, posredno ga možemo smatrati i od samog Papenhajma potvrđenim.
Autentičnost Principovih kratkih dopisa Papenhajmu (ponegde ih u literaturi pogrešno nazivaju pismima) niko do danas nije doveo u pitanje. Štaviše, evo jednog kurioziteta, u časopisu Terezínské listy (číslo 2, rok 1971, na str. 10), u tekstu Kafka, F., „Sarajevskẏ tentát a Terezín“, ukratko je skiciran profil Principove ličnosti urađen, upravo, na osnovu grafološkog nalaza.[7]
* * *
Zvanična istoriografija psihoanalitičkog pokreta dosledno prećutkuje ime Martina Papenhajma. Praktično, niko ga ne pominje. Zašto je tako, teško je reći. Bio je Jevrein, to im (zasigurno) nije smetalo. Bio je lekar (neurolog, psihijatar), ni to im nije smetalo, kao verovatno ni njegova univerzitetska karijera. Poput samog Frojda, bio je indiferentan prema onovremenim cionističkim težnjama. Uz sve to, priča kaže da je bio sklon levičarskim idejama, da je živo bio zainteresovan za ono što se u to vreme događalo u Rusiji. Otud, valjda, i njegov doprinos izdavanju prevoda na nemački jezik radova nekad čuvenog refleksologa Behtjereva.[8] I, što je možda najvažnije, nedostajao mu je sektaško-poslušnički mentalitet koji je (sva je prilika, još izrana) počeo da uzima maha unutar Frojdovog malog plemena. [9]
Kakav god bio Papenhajmov odnos prema Frojdu i njegovom okruženju, te šta god oni o njemu mislili, jedno je činjenica: u svojim razgovorima sa Principom Papenhajm nastupa kao pravi Frojdov đak. I upravo je to za ovu priču najvažnije. Dovoljno je obratiti i samo letimičnu pažnju na to koje teme zanimaju Papenhajma, koji je bio najverovatniji sled pitanja koje je postavljao Principu, da bi se u osnovi svega toga nazrela tada već uveliko standardizovana procedura psihoanalitičkog postupka prikupljanja osnovnih podataka o pacijentu.
Poput svog učitelja, Papenhajm je zainteresovan za (uslovno rečeno) pacijentovo detinjstvo, za njegov rani razvoj, dinamiku porodičnih odnosa, profiliše ključne likove iz njegovog okruženja, raspituje se o eventualnom postojanju psihičkih tegoba, o tome kako spava i šta sanja. Beleži utiske o Principovom karakteru i temperamentu, o njegovim navikama i shvatanjima, o tome kako (voli da) provodi vreme. Imamo li u vidu (akademski nesporno osvedočen) Papenhajmov neurološki pedigre, pada u oči njegova gotovo u potpunosti psihoanalitički profilisana struktura postupka prikupljanja anamnestičkih podataka. Uopšte ga nije zanimao Principov neurološki status.
Za pretpostaviti je da je ovaj mladi bečki lekar, već tokom svog boravka u Terezinu, više no korektno poznavao analitičku teoriju. To, pre svega, važi za prvu teoriju nagona, koja će (upravo u periodu pred Prvi svetski rat) dostići svoju finalnu formu. Kako se Papenhajm snalazio u (za samog Frojda tada aktualnoj) teoriji narcizma, bar na osnovu teksta koji nam je sačuvao Parežanin, nije lako reći. U svakom slučaju, utisak je da se on u svojim razgovorima sa Principom (ipak) više držao (tada mnogo poznatije) teorije nagona, nego (onda verovatno hermetičnije i, svakako, nedovršene) teorije narcizma.
Van svake je sumnje da je on imao neposredan kontakt sa Frojdom, da je bio član relativno šireg kruga njegovih učenika i poštovanaca. Upravo ga je to i kvalifikovalo da bude u bliskom kontaktu sa Frojdovim, tada već uveliko finalizovanim, shvatanjima. Očigledno je da Papenhajm nije bio Frojdu toliko blizak (poput, u ono vreme, recimo Ferencija) da bi mu ovaj pružio uvid u ono čime se tada aktualno bavio. Ipak, i to valja reći, očigledno je da je Papenhajm bio u (donekle bliskom kolegijalnom) odnosu upravo sa Ferencijem. O tome nam svedoče neki, do danas sačuvani (mada zvanično još uvek neobjavljeni), elementi njihove prepiske. Uzgred, u arhivu Frojdovog muzeja u Londonu čuva se (neobjavljeno) Papenhajmovo pismo Frojdu, upućeno 6. V 1931. godine. Dakle, godinama posle razgovora sa Principom, te Parežaninovog objavljivanja (svog prepisa) teksta tog istog razgovora u Beču, Papenhajm je bio u kontaktu sa Frojdom.
* * *
Pričajući sa Principom, Papenhajm se, očigledno, dosledno držao onoga što je svojevremeno od Frojda naučio. I, pitanje je sada, gde ga je to dovelo. Očigledno, imao je privilegiju da, kao mladi lekar, razgovara sa jednim od tada najčuvenijih (u izvesnoj meri, verovatno i najozloglašenijih) osuđenika u celokupnoj Austrougarskoj carevini. Nama danas do kraja, zapravo, nepoznat splet okolnosti, učinio je mogućim da on (u više navrata) susretne čoveka koji je (ni manje ni više nego) ubio samog prestolonaslednika. Veliki je to izazov bio za Papenhajma, to nije sporno. Istovremeno, mislim da ni to nije sporno, susret (jednog od Frojdu, ipak, relativno bliskih ljudi) sa Principom mogao je biti shvaćen i kao (ništa manji) izazov za samu psihoanalitičku teoriju.
Na osnovu teksta koji nam je Parežanin sačuvao, pre svega, možemo videti kako se Papenhajm snašao u ulozi koja ga je zadesila. Istovremeno, tekst Parežaninovog prepisa nam svedoči i o tome kako se sama onovremena psihoanalitička teorija, nezavisno od njenog konkretnog predstavnika (Martina Papenhajma), pokazala u susretu sa Principom.
Ubiti prestolonaslednika je za onovremene Austrougare značilo mnogo više od pukog ubistva (likvidacije) nekog smrtnika. Koliko god Ferdinandova popularnost unutar same monarhije bila sporna, simbolizam njegovog statusa je bio nesporan. Ubivši, (čak i onoj dvorskoj) većini uglavnom nesimpatičnog, smrtnika, nadvojvodu Ferdinanda, Princip je, zapravo, svojim hitcima ciljao (i pogodio) sam simbol monarhije, tj. budućeg nosioca krune. Uz to, ne bez ironije (a dodatne simbolike radi), česta, kažu svakodnevna, Ferdinandova uzrečica je bila: Das ist Prinzip! To su bile reči koje je besno uzvikivao kada bi mu se neko suprotstavio.[10]
Ubiti monarha, ubiti prestolonaslednika; sasvim očekivano, za onovremenu psihoanalizu to je moralo biti mislivo u kontekstu (tada uveliko već normativne) teorije o Edipu. Mitski tragizam oceubistva, incest i konfliktna priroda želje, onirički simbolizam nesvesnog, teorija libida te (ontološka) sučeljenost principa zadovoljstva i principa realnosti, to su bile ključne (Papenhajmu očigledno dobro poznate) teme klasične psihoanalize. Sama rasprava Totem i tabu je objavljena godine 1913. Papenhajm je to znao. Tim putem on će krenuti u susret Principovoj priči.
* * *
Principov nemački je bio sirov i nebrušen. Njegovo fizičko stanje je bilo tragično. Neljudski tretman kojem je bio izložen, te užasni uslovi u kojima je živeo, učinili su svoje. Papenhajmov sagovornik je bio tek bleda senka negdašnjeg života, živi leš lišen prava na dostojnu smrt. Kakva je bila njegova (uslovno rečeno) lična anamneza?
Za Papenhajma tu počinju problemi. Principovi odgovori suštinski odstupaju od onih koji bi se dali pretpostaviti na osnovu tada aktualne psihoanalitičke teorije. Pre svega, otac. Principov otac je (za razliku od oca opisanog u Totem i tabu) bio blag čovek, nesklon kavgi i piću, nezainteresovan za politiku. Ničeg kastrativnog (pretećeg, osujećujućeg) prema svojim sinovima on nije pokazivao. O majci je Princip malo govorio. U Papenhajmovom tekstu stoji da je devet godina bila mlađa od svog muža. I to je sve. Principova braća (26 i 18 godina) su bili obični, mirni i neupadljivi ljudi. Jedan je bio učenik realne gimnazije, drugi trgovac.
Sam Princip je uvek bio zdrav, nije patio od enureze, do robije nije pretrpeo nikakve ozbiljnije povrede, nije ga mučila nesanica, preležao je šarlah, kao gimnazijalac je (očigledno) imao nekih problema sa spavanjem, nikada nije iskusio nikakvu krizu svesti. Uvek je bio odličan đak. Tih i povučen, miran i sentimentalan, voleo je da čita, prema religiji je bio indiferentan, zanimala ga je politika. Bivao je zaljubljen. Sačuvano je, primera radi, svedočanstvo Jelene Milić (rođene Jezdimirović), đačke ljubavi Gavrila Principa.[11]
Šteta je, ovde valja dodati, što je nepovratno izgubljena Principova prepiska sa Vukosavom Čabrinović (Nedeljkovom sestrom, inače Gavrilovom bliskom prijateljicom). Izvesna (pitanje koliko verodostojna) svedočanstva sačuvao nam je, svojevremeno, Dobroslav Jevđević.[12]
Velika Principova ljubav prema čitanju, ta dečačka zanesenost knjigama, njegov (uprkos jezivim uslovima i očigledno bliskoj smrti) untrašnji mir, sve to izlazi iz okvira psihoanalize kakvu je Martin Papenhajm mogao poznavati. Ničeg rivalskog, ozlojeđenog, incestuoznog, ili patološki represivnog nije moguće naći u Principovim iskazima. Mladi atentator koji je svoje poslednje dane proživljavao u Terezinu nije bio neurotičan, seksualno frustriran. Naprotiv, imao je devojku. Sa njom je imao (za ono vreme uzrasno sasvim adekvatan) romantičan odnos. Očigledno, da se još jednom vratim knjigama i čitanju, bio je sklon intelektualizacijama. Čak – sublimaciji.
Evo kako Princip opisuje sopstvene zatvorske dane:
U samici vrlo rđavo, bez knjiga, ništa nema da čita, ni s kim se nije družio. Navikao je da uvek čita. Najviše pati zbog toga što nema nešto da čita. Spava noću najviše po četiri sata. Uvek sanja. Lepi snovi. O životu, o ljubavi, ništa što bi ga zastrašivalo.[13]
Upadljivo je izostajanje klasičnih frojdovskih motiva. Papenhajmov sagovornik živi, misli, oseća, govori kao neko ko je, uprkos predviđanjima koja nameće teorija, samim svojim bićem, paradoksalno bio lociran s one strane principa zadovoljstva.
Upitan jednom prilikom da li mu je žao što će u tamnici kosti ostaviti, Princip je, mirno i uz osmeh, kratko odgovorio: s tim sam ja računao.[14]
* * *
Frojd će ući u Veliki rat sa rodoljubivim osećanjima i neskrivenim entuzijazmom. Sav svoj libido, po sopstvenom priznanju, staviće u službu monarhije.
Sinovi će mu biti mobilisani, ozbiljno će biti uznemiren činjenicom da je početak rata (njegovu ćerku) Anu zatekao u Engleskoj (dakle, kako sam kaže, na suprotnoj strani), prema Srbiji će osetiti bes koji neće biti u stanju da kontroliše.[15] Taj bes će, kako veli, nastati fermentacijom libida. Istog onog libida neštedmice investiranog u monarhiju čiji je bio lojalni građanin, podanik krune Habsburga.
Karakteristično je, recimo, Frojdovo pismo Ferenciju upućeno 23. VIII 1914. Između ostalog, tvorac psihoanalize tu otvoreno govori o uzbuđenju (euforiji) koje je osetio u vezi sa događajem u Sarajevu, te sa potonjom objavom rata Srbiji. Ubrzo, osetiće promenu: kako se taj isti libido (postepeno) pretvara u srdžbu. Nešto ranije (26. VII 1914), u pismu Abrahamu, posle mnoštva srditih reči namenjenih Jungu, dodaće (u vezi s atentatom u Sarajevu): to bi moglo biti prvi put da sam osetio da sam Austrijanac.[16]
Kako je rat odmicao, Frojd je sve više napuštao svoja prvobitna polazišta. Rodoljubiva osećanja će smeniti razočaranje, entuzijazam će ustupiti mesto dubokom pesimizmu. Opšta inflacija divljaštva i sveprožimajuće destrukcije navešće Frojda da značajno modifikuje svoje učenje. Formulisaće svoju novu teoriju nagona koju će pratiti njoj saobrazna (nova) topika, od daljeg razvoja teorije narcizma će gotovo sasvim odustati, u potpunosti će se okrenuti biologističkim spekulacijama.
Nekad samorazumljivu opoziciju između principa zadovoljstva i principa realnosti smeniće nova: ona između nagona života i nagona smrti. Radikalnim rezom unutar sopstvenog teorijskog sistema Frojd će preusmeriti priču u smeru biologističke metafizike. Njegovim poznim tekstovima će ovladati naročita forma rezignacije, te mitologizovanog pesimizma, koji će, kao što znamo, u svom središtu imati misaonu odlučnost samog Frojda da (kako sebi, tako i drugima) objasni smisao sunovrata civilizacije čijim je porodom sebe smatrao. To će ga odvesti u sferu nesvakidašnjih spekulacija.
Nije teško zapaziti oštar rez u povesti nastajanja nekih ključnih Frojdovih tekstova. Dva ključna teksta za njegovu teoriju narcizma (Metapsihološki dodatak teoriji snova i Tugovanje i melanholija) napisaće 1915. godine, da bi ih objavio dve godine kasnije.[17] Potom, sledi (izvesna) kriza. Prvi sledeći tekst (S one strane principa zadovoljstva) objaviće tek 1920. [18]
Pre svega, tragično iskustvo prvog velikog evropstog rata modernog doba otkriće Frojdu paradoksalnu mogućnost situiranja bića s one strane principa zadovoljstva. Naravno, želimo li da slika bude potpunija, valja imati u vidu i sve ono što se događalo sa samim Frojdom i sa njegovom porodicom. Ta su pitanja do danas, u šire shvaćenoj istoriografiji psihoanalitičke doktrine, uglavnom temeljno proučena. Mnogo je valjanih knjiga i studija posvećeno ovoj temi.
Potpuno je, međutim, neispitana (eventualna) mogućnost da je, pre Parežanina (dakle čoveka koji će prvi zvanično objaviti ovaj tekst), i sam Frojd mogao imati uvida u Papenhajmove transkripte razgovora sa Principom. U njima je mogao naći, dokumentaristički precizno, oslikan portret Gavrila Principa kao čoveka s one strane principa zadovoljstva.[19]
Papenhajmov Princip nije bio nikakav (ni u pokušaju) natčovek, bio je (još uvek golobradi) zanesenjak, sa svojim ocem (sva je prilika) nije imao nikakav problem, imao je jaku volju i neskrivenu spremnost da umre. Kako sam kaže: nije mislio da postane heroj. Hteo je samo da umre za svoju ideju. Bio je detinjast i naivan (čitalac Kropotkina i Ničea, voleo je Simu Pandurovića i Disa), stidljiv i nesiguran, istovremeno prkosan, hrabar, verovatno beskrajno tvrdoglav, bespogovorno odlučan da podnese najjezivije moguće bolove i muke. I sve to uz nesporan (urotnički) smisao za humor.
Postoji jedna priča, svojevremeno je često i iznova bivala pričana i prepričavana, nisam siguran da li je Papenhajm za nju znao. Ipak, navešću je. Takva kakva je, verujem, ona, nama danas, može baciti naročito svetlo na sve ono što je o Principu Papenhajm zapisao. Kada je, svojevremeno, na dan pred atentat, uz svu moguću pompu, Ferdinand prolazio ulicama Sarajeva, tamo će ga (ponizno, uz dubok naklon) zajedno sa svoja dva prijatelja, sačekati i sam Gavrilo Princip. Priča kaže: već tada on je u džepu imao svoj Brauning, oružje koje će dan kasnije i upotrebiti. Površno, na trenutak, krajićkom oka, Ferdinand će ih zapaziti. Nehajno će im odmahnuti rukom. I otići će dalje, svojim putem.
Upitan zašto se tako duboko poklonio, Gavrilo će (lakonski) odgovoriti kako caru treba dati carevo.
* * *
Naslednika prestola tada neprikosnoveno moćne imperije ubila je grupa srednjoškolaca. Celokupan zaplet koji će na kraju rezultovati vidovdanskim atentatom u Sarajevu mnogo je više podsećao na romane Dostojevskog nego na poglavlje političke istorije starog kontinenta.
Zanesenjačka grupa amatera-urotnika, pre svega, ni od koga nije bila indoktrinirana. Sami su se okupljali, sami su (kako su znali i umeli) čitali i debatovali o tome što su pročitali. Sami su se organizovali. Nisu imali oca, imali su ideju. U ime te ideje su delali. Nikoga, zapravo, nisu slušali. Niko ih nije kontrolisao. Generacijski, oni su bili sinovi namučenih (po mnogo čemu obespravljenih) očeva. Tačnije, njihovi očevi (sa stanovištva dečačkog revolucionarnog maksimalizma) nikako nisu bili heroji.
U teškim uslovima (nekako) su pokušavali da prežive. Bili su sjađeni, depresivni, uplašeni i nesigurni.
Ta činjenica verovatno (makar donekle) objašnjava jednu drugu činjenicu: odsustvo edipalne problematike i to kako na individualnom, tako i na grupnom planu. Jezikom savremene psihoanalize, ono što se dogodilo između dezorijentisanih (poraženih) očeva i njihovih sinova mladobosanaca nikako nije rivalitet. Poraženi otac nije rival. On je breme. On nije neko koga treba pobediti. On je neko čiji poraz treba preživeti, da bi se dalje moglo živeti.
* * *
Paradoksalno, sa mladobosancima se dogodilo nešto analogno onome što će Lakan tvrditi da se dogodilo sa Džojsom.
Tehnički, njegov naziv za to bi bio – sintom. Sintom je strukturalna modifikacija subjektiviteta shvaćenog po modelu Boromejskog čvora. Suština je u uspostavljanju direktne veze (tj. petlje, čvorišta) između poredaka simboličkog i realnog. To čini mogućom inauguraciju novog imena i značenja unutar odnosa između oca i sina. Uprkos ocu sa kojim je nemoguće poistovetiti se, sin (tek tada) postaje sin, samom sebi bivajući otac. Zahvaljujući tome biva izbegnut psihotični raspad. Lakanova logika je bila sledeća: Džojs je sebi u zadatak stavio to da spasi svog oca. To je učinio, veli Lakan, posredstvom metamorfoze svog ličnog imena koje će svako drugi imati i prisvajati.
Pomenuta transformacija ličnog imena uslovljava transformaciju jezika i značenja, smisla i znanja. Otud tolika Džojsova zaokupljenost jezikom, čitanjem i pisanjem. Otud, mada u sasvim različitom kontekstu, tolika zaokupljenost mladobosanaca čitanjem i pisanjem, jezikom i literaturom. Joyce je Joyce. Princip je Princip. Šta god da je uradio, nije uradio iz sebe. Uradio je iz principa. Kako je sam tokom istrage rekao: zločinac nisam jer sam uklonio onoga koji je činio zlo. Mislio sam dobro.[20]
Karakterističan je, recimo, Čabrinovićev sukob sa ocem koji se desio na sam dan atentata. Sukobili su se oko toga treba li istaći na kafanu koju je njegov otac držao carsku zastavu. Iz krajnje pragmatičnih razloga, otac je bio za. Sin je bio protiv. U istom smislu, mada je suštinski drugačije bilo afektivno intonirano, možemo razumeti i Grabežovo pismo koje je uputio svom ocu.[21]
Sinovima poraženih očeva nije bilo dovoljno puko preživljavanje. Hteli su da uzmu učešća u velikoj istoriji. Realnost za to nije bila dovoljna.
* * *
Bile su potrebne ideje, velike ideje. Uz te (neretko dečački pompezno izrečene) nove ideje išle su nužno i nove vrednosti. Vrednosti bitno drugačije od onih kakve su poneli iz svojih roditeljskih kuća.[22] Kako, između ostalog, razumeti ondašnju (nama danas tako daleku) pomamu srednjoškolaca za samoobrazovanjem? Za znanjem i učenjem, za knjigama.
Evo šta Vladimir Gaćinović piše o Principu: „Kada mu je bilo četrnaest godina počeo je da radi na samoobrazovanju. Jedan deo svog gimnazijskog života Princip je proveo u Beogradu, u onom delu varoši koji se zove Zeleni Venac, u tom Latinskom kvartu srpske prestonice“.[23] Konačno, kako razumeti (bukvalno) kult pokojnog Žerajića? Svojoj mladalačkoj ljubavi, Jeleni Jezdimirović (kasnije udatoj Milišić), poveriće sledeću tajnu: „ Jelena, ja obožavam pokojnog Bogdana Žerajića. Često odlazim noću na njegov grob, ljubim njegovu krstaču i zemlju pod kojom počiva…“[24]
Bogdan Žerajić je godine 1910, na sarajevskoj Carevoj ćupriji, pokušao da ubije ozloglašenog generala Varešanina, tadašnjeg poglavara Bosne i Hercegovine. Nedugo pre toga, u poslednjem trenutku je odustao od toga da ubije samog cara Franju Josifa. Uplašio se posledica po svoj narod, a i sam car mu je delovao kao odveć tužni čovek. Sa Varešaninom nije imao takvih problema. Ispalio je nekoliko metaka u fijaker u kojem se nalazio Varešanin, ali je promašio. Poslednjim metkom je samom sebi oduzeo život.
Ubrzo po ovom događaju sarajevski đaci su spontano, prelazeći Carevu ćupriju, počeli Žerajiću u čast da skidaju kape. Kako bi sprečila dalji razvoj ovog kulta, policija je obezglavila Žerajićevo telo. Telo je sahranjeno na tajnoj lokaciji. Glava je zadržana u policijskoj zbirci. Uprkos tome, ubrzo je otkriven tajni lokalitet Žerajevićevog groba. Tako je nastalo novo kultno mesto: Žerajevićev grob.
* * *
Nije sporno da su im izvesni Apisovi ljudi (najčešće se pominju Vojislav Tanasković, kapetan Rade Popović i njemu nadređeni major Ljubomir Vujović) pružili logističku podršku. Ipak, složićemo se, ta je podrška prvenstveno bila usputna, površna. Sasvim je moguće da (za razliku od Pašića) Apis nije imao ništa protiv same ideje da Franc Ferdinand bude ubijen. Međutim, kada je (ako je) do njega došla vest o tome da tamo neka dečurlija iz Bosne, upravo, namerava to da uradi, teško da ih je mogao preozbiljno shvatiti. Za njega ne znamo, ono što znamo je da su njegovi ljudi tako postupali.
Grupici amatera-urotnika su dali nekakvo trećerazredno oružje (uz ampule otrova koji nije delovao) i omogućili im put. I, to je sve.
U svom poslu, Apis je bio ozbiljan profesionalac. Takvi su (verovatno) bili i ljudi oko njega. Nemam utisak da su prevelika očekivanja polagali na Principa i njegovu družinu. Tačnije, mislim da ih je dalji tok događaja iznenadio. Dogodilo se ono što su ovlaš pomogli, u šta nisu verovali.
Na momente komično i anegdotski zvuči povest njihovog putovanja od Beograda do Sarajeva. Stigavši u Šabac, primera radi, veliki urotnici su se počastili sladoledom, a brbljivi Čabrinović je u više navrata svojom neopreznošću celu operaciju doveo u pitanje. Neoprezno je zagledao skrivene bombe, čak je nekoliko puta opalio iz pištolja. Stvar je u jednom trenutku očigledno kulminirala.
Princip i Grabež su (iz predostrožnosti) bili primorani da Čabrinoviću oduzmu bombe.
Princip je (zajedno sa svojom družinom) iznenadio mnoge. Od Apisa i Ferdinandovog obezbeđenja do Martina Papenhajma, a (možda) i samog Frojda. Živeo je mimo ustaljenih očekivanja, tako je i umirao.
* * *
Navodim Vladimira Gaćinovića, finale njegovog teksta o Sarajevskom atentatu iz godine 1915: „Moj mladi drug nije ni pomišljao da će njegov herojski metak izazvati sadašnji svetski rat. I, verujte mi, da se kada čitam ratne izveštaje u mojoj glavi vrti strašna misao: zar smo mi, odista, sve to izazvali?“[25]
Umirao je svesno, bukvalno se raspadao, svom sagovorniku (Martinu Papenhajmu) obraćao se sa same ivice smrti. Godinama kasnije, u jednom sasvim drugom vremenu, on će (ako je verovati Ratku Parežaninu), ne bez izvesnih simpatija i uz nesporno poštovanje o njemu govoriti.
Ovo je svedočenje jednog od lekara koji je u Terezinu lečio Principa: „Kada sam u leto 1915. počeo lečiti Principa na hiruškom odeljenju garnizonske bolnice u Terezinu, on je već bio kandidat smrti, živi leš: njegovo do kostiju sasušeno telo pokrivale su mnoge tuberkulozne rane u veličini tanjira. Sigurno je Princip još pre svog hapšenja nosio u sebi klicu tuberkuloze, ali su dve godine tamnovanja u kazamatima terezinske tvrđave bile dovoljne da toliko rasplamte to žarište bolesti da se smrt bolesnika mogla očekivati u najkraće vreme… Uprkos strogoj zabrani ma kakvog razgovora s njim, ja sam ipak za vreme lečenja našao više puta prilike da sa njim razgovaram kraće vreme. Njemu samome, koji nije smeo da piše, niti da čita niti da ma s kim govori, bilo je pravo olakšanje kada je bar mogao s nekim da porazgovara… U razgovoru sa mnom, on nikada nije žalio ono što je učinio, pa čak da je i mogao da nasluti strahovite posledice atentata – izbijanje svetskog rata. Na crtama njegovoga lica počivala je gotovo svečana ozbiljnost: oči, koje su duboko ležale u svojim dupljama, izgubile su i sjaj i plamen i one bi zasjale na trenutak kada bi počeo da govori o oslobođenju naroda. Predan strpljivo svojoj sudbini, on se oprostio od svih zemaljskih stvari i svoj skori konac očekivao je sa stoičkom mirnoćom…“[26]
Iako gubitnik (na samrti), iz njega je progovarala neka čudna snaga. I – odlučnost. Bespogovorno je bio pomiren sa svojom sudbinom. Uprkos jezivim uslovima i konstantnoj torturi, odavao je utisak nekakve čudne unutrašnje smirenosti.
Nije se kajao. Uprkos mladosti, delovao je zrelo.
* * *
Papenhajm je duboko uvažavao Frojda. U izvesnom smislu, bio je njegov učenik. Šta je Frojd mislio o Papenhajmu, to još uvek ne znamo. Posredno možemo zaključiti da je bio prihvaćen u psihoanalitičkom svetu. Između ostalog, prisustvovao je sastancima koji su se odigravali u Frojdovoj kući.
Gavrilo Princip je, u ono vreme, bio jedan od najvažnijih zatvorenika u Austrougarskim kazamatima. On je bio (obični mali) čovek koji je (bukvalno) pucao u samu imperiju. I uspeo je da je pogodi. Malo je verovatno da bi transkript stenograma razgovora sa takvim čovekom Sigmundu Frojdu bio nezanimljiv. Tim pre što je razgovor vodio neko ko je organski bio blizak njegovim shvatanjima. Isto tako je malo verovatno da bi Martin Papenhajm transkript svog razgovora sa Principom dao nepoznatom čoveku (Ratku Parežaninu), a uskratio ga svom učitelju (Frojdu).
Arhive su, po ovom pitanju, još uvek nemušte. Mnogo materijala je (nažalost) izgubljeno. Mnogo je u svemu tome haosa i nesređenosti, zaborava i nehaja. Neki (mogući) tragovi se naziru. Vreme će pokazati šta nam oni mogu doneti.
U svakom slučaju, izvestan paralelizam između poznih Frojdovih tekstova (pre svih, S one strane principa zadovoljstva, koji je objavljen 1920) i Papenhajmovog transkripta nije teško zapaziti. Papenhajmov tekst očituje neadekvatnost ranije teorije, potonja (Frojdova) teorija, upravo, pokušava da amortizuje neke od tih nedostataka. Povrh toga, ona nastoji da unese smisao u (zapravo, duboko proživljeni) tragizam Frojdovog iskustva prvog velikog evropskog rata. Nelagodnost u kulturi zasnovanoj na potiskivanju seksualnosti smeniće neizvesnost u kulturi pritisnutoj neizvesnošću (uvek potencijalno nadolazeće) destrukcije i smrti.
Stanje frustriranosti, o čemu je Frojd svojevremeno napravio veliku priču, ustupiće mesto strepnji. Civilizacijski dubokoj strepnji. To je bila strepnja za koju će on (sa mukom) tražiti reči. Plod te i takve muke je bila njegova druga teorija nagona.
Frojd je bio užasnut istorijom. Gavrilo Princip (tačnije, njegove reči sačuvane u Papenhajmovom transkriptu) bio je jedan od (simbolički) nosećih glasova te istorije. Konačno, nije li upravo on, kako veli stara priča, negde na zidu tamnice u Terezinu ispisao sledeće stihove:
Naše će sene hodati po Beču,
lutati po dvoru, plašeći gospodu.[27]
Frojd je bio Bečlija. Bio je i gospodin, profesor. Razumeo se u senke. Celog života se njima bavio. Pokušavao je da ih razume, sa njima da razgovara. Bio je radoznao. Mnogo je radio, mnogo je čitao. Uglavnom, kada mu je to bivalo važno, bio je dobro informisan. Konačno, pomno je pratio različite puteve recepcije i implementacije svog učenja. Odatle i moja tvrda vera da je, ako je ikako bio u prilici da pročita Papenhajmov transkript, on na njega (neizostavno) morao nekako i da odgovori.
Uz to, valja podsetiti, Frojd je u pojedinim slučajevima običavao da prikriva sopstvene (eventualne) izvore. Karakterističan je, recimo, njegov odnos prema Ničeu. Konkretno, mislim na sistematsko prećutkivanje (eventualnih) veza koje je bilo moguće uspostaviti između Genealogije morala i pojedinih važnih postavki Frojdovog učenja.
Da li je Papenhajma (odnosno transkript njegovog razgovora sa Principom) zadesila ista sudbina kao i Ničea? Ne znam! U svakom slučaju, nekako bi valjalo objasniti to njegovo (ipak upadljivo) odsustvo iz zvaničnih tekovina sećanja. Svi su ga zaboravili. I psihoanalitičari. I Jevreji. Odnosno, negdašnja Palestina, današnja država Izrael.[28]
Videćemo šta će vreme pokazati.
U svakom slučaju, proročki zvuči prvi pasus Frojdovog pisma Ferenciju, napisanog odmah po objavljivanju vesti da se u Sarajevu dogodio atentat:
Pišem pod utiskom neočekivanog ubistva u Sarajevu, čije posledice ne možemo predvideti…[29]
Sva je prilika da je, upravo, bilo tako…
Izvor: Moderna vremena: magazin za kulturu, društvena pitanja, pouku i zabavu, br. 3 (2018).
[1] Up. Pappenheim, M., Die Neurosen und Psychosen des Pubertätsalters, Springer, Berlin 1914; Die Lumbalpunktion, Rikola, Wien 1922; Neurosen und Psychosen der weiblichen Generationsphasen, Springer, Berlin/Wien 1930. Ovome treba dodati i tekst „Über Psychosen bei Kriegsgefangenen“, Zeitschift für die gesamte Neurologie und Psychiatrie, vol. 33, 1916, s. 518–525.
[2] Sažeti biografski i bibliografski podaci dati su u Roth, G., Österreichisches Biographiches Lexikon 1815-1950, Bd. 7, Österreichische Akademie der Wissenschaften, Wien 1978, s. 323.
[3] Dana 6. V 1912. Papenhajm je prisustvovao sastanku Bečkog psihoanalitičkog društva. Sastanku je prisustvovao u svojstvu gosta. Zanimljiva je napomena priređivača štampanog izdanja Rankovih beležaka. Tamo (uz Papenhajmovo ime) stoji: ovo je verovatno bio dr Maks Papenhajm, koji će potom postati profesor psihijatrije na Bečkom univerzitetu i član Bečkog psihoanalitičkog udruženja. Očigledno, posredi je greška. Martin je nepažnjom postao Maksim. Up. Minutes of the Vienna Psychoanalytic Society, Vol. IV: 1912-1918, ed. Nunberg, H. and Federn, E., International Universities Press, New York 1975, p. 63.
[4] Karl Kraus, Die letzten Tage der Menschheit, Herausgeber: Eckart Früh, Wien 1999, str. 137.
[5] Knjiga je izdata pod naslovom: Princip o sebi, Zagreb 1926.
[6] Up. Pappenheim M., Gavrilo Princips Bekenntnisse, Wien 1926. Up. isto tako: Ković M., Gavrilo Princip. Dokumenti i sećanja, Prometej/Radio-televizija Srbije, Beograd 2014, str. 826–843.
[7] Up. Terezínské listy, číslo 2, rok 1971, na str. 10.
[8] Up. Bechterev, V. M., Allgemeine Grundlagen der Reflexologie des Menschen, F. Deuticke, Wien 1926.
[9] O tome posredno svedoči tekst objavljen povodom smrti Papenhajmove ćerke Else. Up. Frischauf, E., „Else Pappenheim (1911-2009). A rememberance“, The American Psychoanalyst, Quarterly Magazine of the American Psychoanalytic Association, winter/spring 2009, vol. 43, no. 1, p. 30.
[10] Up. Milenković, D., Pucanj u srce imperije. Sarajevo 1914, Ip. Princip, Beograd 1914, str. 59.
[11] Up. Ković M., Gavrilo Princip. Dokumenti i sećanja, Prometej/RTS, Beograd 2014, str. 850.
[12] Sva je prilika, pitanje verodostojnosti Jevđevićevih svedočanstava o Gavrilu Principu (dakle, ne samo o njegovom odnosu sa Vukosavom Čobrinović) tek treba ozbiljno postaviti. S jedne strane, on je (van svake sumnje) povlašteni svedok. Gavrila je lično poznavao, bili su bliski, provodili su vreme zajedno, delili su dobro i zlo. Dalje, poznavao je i većinu ostalih ključnih aktera ove priče. Istovremeno, postoje razlozi za izvestan oprez, njegova svedočanstva (ponekad značajno) odudaraju od drugih koja su do nas došla.. Jevđevićev Gavrilo je nošen strastima, prema mlađem bratu je bio nežan, sklon je napadima besa, ima pogled divljeg vuka, tvrdoglav je i brutalno iskren, prezire građansku svakodnevicu, ismeva bednike, voli Disa i Sezana, krajnje je radikalan (spaljivao bi Tolstojeva dela), neretko ga obuzimaju vizije nagih žena, plašljiv je i nespretan sa ženama, posećuje javne kuće. Pažljivo je, veli Jevđević, „…osluškivao disanje moćnih razlivenih grudi naše gazdarice u susednoj prostoriji. Kada bi ga vizije nagih žena posve uzbudile skakao bi razodeven i razbarušen , kao varvarska apoteoza Lingama, kličući da živi revolucija.“ Na neobičan način je, upravo Vukosavi Čabrinović, definisao sažaljenje i dobrotu:: „ Uzmi primer pileta, koje je odlutalo desetinu koraka od kvočke i tužno neprekidno pijuče. Neko bi mu davao hrane, drugi bi mu tražio majku, a ja bih ga ubio, da se ne muči“. Karakteristične su i sledeće (navodno Principove) reči: „ Pobegao sam iz grada i dugi, vrlo dugo, stajao na savskoj ćupriji. Pljunuo sam na vodu i mislim, da li će se i ribe da potruju od moje pljuvačke. Up. Jevđević, D. Sarajevski atentatori, Binozina politička biblioteka, Zagreb 1934, str. 27-45.
[13] Up. Pappenheim M., Gavrilo Princips Bekenntnisse, Wien 1926, s. 12; Ković M., Gavrilo Princip. Dokumenti i sećanja, Prometej/RTS, Beograd 2014, str. 838.
[14] Up. Ković M., Gavrilo Princip. Dokumenti i sećanja, Prometej/RTS, Beograd 2014, str. 849.
[15] Kako sam kaže: izvesno je, sprema se rat. Sav bi bio u tome da Engleska nije na pogrešnoj strani. Tačnije, da Ana (pošto je u Engleskoj) nije tamo gde ne bi trebalo da bude. Up. The Complete Correspondence of Sigmund Freud and Karl Abraham, ed. Falzeder, E., Karnac 2002, p. 269.
[16] Up. The Correspondence of Sigmund Freud and Sándor Ferenczi, Volume 2, 1814-1919, ed. Falzeder E., Brabant, E., with the collaboration of Giampieri-Deutsch, P. Belknap, Harvard 1996, p. 13; The Complete Correspondence of Sigmund Freud and Karl Abraham, ed. Falzeder, E., Karnac 2002, p. 265.
[17] Up. Freud, S., „Metapsychologische Ergänzong zur Traumlehre“ i „Trauer und Melancholie“, Gesammelte Werke, Bd. X, Fischer 1999, s. 411-446.
[18] Up. Freud, S. „Jenseits der Lustprinzips“, Gesammelte Werke, Bd. XIII, Fischer 1999, s. 3-69.
[19] I ne samo to. Princip je za Frojda (nesvesno) mogao biti mnogo više provocirajući nego što se to obično misli. Pre svega, on je za njega bio čovek iz senke. Kao Srbin (a ne Turčin) iz Bosne (sam Frojd je godine 1898. posetio Bosnu, bio je u Trebinju, tamošnji, kako kaže, Turci su na njega ostavili dubok utisak), uz sve to još i atentator na prestolonaslednika (u značajnoj meri antisemitski profilisane) monarhije, teško da je mogao (makar na nesvesnom nivou) ostaviti ravnodušnog oca psihoanalize. Frojdova dečačka opčinjenost Hanibalom, te njegova iskrena nespremnost da podnese pasivnost očevog mirenja sa antisemitizmom, nesvesno je mogla naći svog (narcistički neprepoznatog) parnjaka u Gavrilovoj analognoj (u ovom slučaju kosovskim mitom inspirisanoj) nespremnosti da prihvati pasivnost i gubitništvo svog oca. Frojd je imao Hanibala, mnoštvo klasičnih pričao o njemu, Gavrilo je poneseno slušao harizmatičnog guslara Petra Perunovića Peruna. Hercegovački (kako kaže Frojd) Turci, tako je otac psihoanalize video Islam, žive u svetu fatalističkog prihvatanja smrti i, istovremeno, nesputane seksualnosti. Paradoksalno, iz njihove je senke iskočion ovaj čudnovati Šizmatik, atentator, radikalizovani Obilić, maloletnik, više dečak nego muškarac, u kojem se, uprkos svom Frojdovom rodoljubivom patosu, moguće je, između ostalog, dao nazreti stari hanibalovski trag.
[20] Up. Lacan J., Le sinthome, Le séminaire, livre XXIII, Seuil, Paris 2005.
[21] Grabežovo pismo navodi u celini Parežanin u svojoj knjizi Gavrilo Princip u Beogradu, Catena mundi, Beograd 2014, str. 112–113.
[22] Karakteristične su Vladimira Gaćinovića reči: „Srpski revolucionar, ako hoće da pobedi, mora biti umetnik i konstruktor, imati talenta za borbu i stradanje, biti mučenik i zaverenik, čovek zapadnih manira i hajduk…“ „Entuzijaste, sanjari, fanatici, oni su u mladalačkom plamenu hteli da dižu i ruše, nadahnjuju i gone, oživljavaju i stvaraju“. Up. Gaćinović, V., „Bogdan Žerajić“, Književnost Mlade Bosne, II, priredio Predrag Palavestra, Svjetlost, Sarajevo 1965, str. 232–233.
[23] Up. Gaćinović, V., „Sarajevski atentat“, Književnost Mlade Bosne, II, priredio Predrag Palavestra, Svjetlost ,Sarajevo 1965, str. 247.
[24] Up. Ković M., Gavrilo Princip. Dokumenti i sećanja, Prometej/RTS, Beograd 2014, str. 850.
[25] Up. Gaćinović, V., „Sarajevski atentat“, Književnost Mlade Bosne, II, priredio Predrag Palavestra, Svjetlost, Sarajevo 1965, str. 249.
[26] Up. Ković M., Gavrilo Princip. Dokumenti i sećanja, Prometej/RTS, Beograd 2014, str. 846.
[27] Up. Ković, M., Gavrilo Princip. Dokumenti i sećanja, Prometej/RTS, Beograd 2014, str. 852.
[28] O recepciji psihoanalize u Palestini, ponešto i o samom Papenhajmu, v. Rolnik, E., Freud auf Hebräisch: Geschichte der Psychoanalyse im jüdischen Palästina, Gottingen: Vandenhoek & Ruprecht 2013.
[29] Up. The Correspondence of Sigmund Freud ans Sándor Ferenczi, Volume 1, 1908-1914, ed. Falzeder E., Brabant, E., with the collaboration of Giampieri-Deutsch, P. Belknap, Harvard 1992, p. 562.
