Flosenbirg je bio koncentracioni logor u Nemačkoj. Osnovan je 1938. i bio aktivan tokom Drugog svetskog rata, a poslednji zarobljenici su izašli iz njega 1947.
U predratnom periodu u njemu su bili zarobljeni antinacistički aktivisti – ljudi koji su prepoznali izopačenost Hitlerove politike i ideologije u začetku Drugog svetskog rata, te koji su pokušali da suzbiju njeno rasplamsavanje. Oni su bili terani na prekomerni rad u kamenolomu. Nasilni rad zarobljenika tokom rata bio je pak preusmeren uglavnom na proizvodnju oružja.
U Flosenbirgu su obučavani čuvari za ženske koncentracione logore koji su se nalazili u Drezdenu, Nirnbergu, Nojštatu i brojnim drugim gradovima. Do 1945. oko 11.000 žena je bilo zarobljeno u njemu. Do kraja rata stopa ubijanja zatvorenika dostigla je takve razmere da krematorijum logora više nije mogao da se nosi s teretom, pa su tela zatvorenika bacana u jarke i deponije, polivana benzinom i spaljivana. Kroz njega je sveukupno prošlo oko 96.000 zatvorenika, od kojih je više od 30.000 umrlo. Nadalje, ovaj logor je imao 75 ogranaka širom nacističke Nemačke, u kojima je spaljeno oko 80.000 ljudi.
Parola Rad oslobađa (Arbeit macht frei), ispisana na ulazu ovog logora, sažeto i figurativno iskazuje njegovu krajnju svrhu: kroz dehumanizovan način života na koji su zarobljenici bili naterani oni su postepeno dolazili do krematorijuma gde su njihova tela spaljivana, a duše oslobađane da lebde iznad pepela. Ali iako je smrt bila krajnja činjenica za većinu zarobljenika, ona ovde nije moja centralna tema. Njihovo umiranje bilo je odista tragično i ne želim da umanjim značaj toga stavljajući fokus na druge aspekte Flosenbirga. Ali želim skrenuti veću pažnju na nešto drugo jer smrt neće mimoići nikoga, pa ni one koji su je nasilno sprovodili u logoru. Bilo je mnogo tragedija u istoriji u kojima je i veći broj ljudi nasilno izgubio živote. O smrti ne želim govoriti više u ovom kontekstu jer smo u njoj, kao neminovnosti, svi ujedinjeni. Želim razmotriti nešto što je suprotno ovoj ujedinjenosti, a to je sama osnova, struktura i način postojanja ovog logora.
Naime, ko je boravio u logoru Flosenbirg? Bili su to ljudi. Jedan deo žitelja bili su oni koji su ga osnovali i rukovodili. To su bili Nemci iz nacističkih bezbednosnih odreda. Sebe su nazivali „herenmenš“ (Herrenmensch), što bi doslovno značilo „gospodski ljudi“, a što je za njih značilo pravi ljudi, za razliku od svih drugih pripadnika ljudskog roda.
Drugi deo žitelja logora činili su zarobljenici, ljudi koji su nasilno dovedeni i nastanjeni u njemu. Njih su zarobili i u logoru držali herenmenš, proglasivši ih ne-ljudima. Daleko od toga da su tu bili svrstani samo Jevreji. Za herenmenš, i svako ko nije podržavao Hitlerovu, tj. nacističku ideologiju, delovanje i samorazumevanje našao se u ovoj grupi. Drugim rečima, oni su u tu grupu ubrojali i pripadnike drugih naroda i religija, pa i same Nemce koji nisu prihvatali njihova gledišta i nisu postupali po njihovim zapovestima. Među njima, u ovom logoru smrt je dočekao i čuveni nemački teolog, Ditrih Bonhefer.
Dakle, žitelji logora bili su fundamentalno podeljeni: u fizičkom pogledu strujnom žicom, u mentalnom pogledu drugačijim shvatanjem svoje vrednosti i naznačenja. Herenmenš su bili pravi i ispravni, a ostali su shvaćeni kao greška koja treba da bude ispravljena. A herenmenš su preuzeli zadatak da isprave ovu grešku! Naložili su ne-ljudima da sebi izgrade barake u koje će se smestiti, po četvoro njih u jedan krevet (što je bilo moguće zbog njihove neuhranjenosti), a u kom su zapravo retko boravili. Naložili su im da prekomerno rade, izvan svake snage i bez hrane i odmora, da bi proizveli oružje kojim će biti ubijeno još mnogo takvih „ne-ljudi“ izvan logora. Nisu im omogućili higijenu, podstičući razvoj raznih zaraznih, smrtonosnih bolesti među njima. O lečenju nije bilo reči: bolnica je služila za eksperimentisanje u kojem su oni bili pokusni miševi. Svakodnevno su ih zastrašivali vikom, udarcima i vešanjem; ukidanjem prava na zadovoljenje osnovnih životnih potreba i sistematskim radom na oduzimanju njihovog ljudskog dostojanstva. Poenta je u tome da herenmenš nisu samo ubijali ove pripadnike druge kategorije u podeli koju su uspostavili već su nalazili sve moguće načine da se oni u te poslednje dane, mesece ili godine života zaista osete kao ne-ljudi.
Osvrnuću se na još jedan detalj ove podele. Svaki zarobljenik je u logoru dobijao obeležje svog položaja, jer i među tim ne-ljudima bilo je, po mišljenju herenmenš, daljih podela u pogledu toga koliko su i kako zaslužili da ne žive. Grupe su bile sledeće: politički zarobljenici (narandžasti trouglić), Berufsverbrechers (bivši ili sadašnji osuđenici, prestupnici zakona), migranti, proučavaoci Biblije (što se u ovom slučaju odnosilo na Jehovine svedoke, jer se rimokatolička crkva nije usprotivila herenmenš ideologiji), homoseksualci i, na kraju, društveno nepripadajući – termin kojim je opisivana različitost ma koje vrste, kao što je invaliditet. U ovu grupu bile su ubrojane i lezbejke kao žene koje nisu rađale. Podela je imala svoje dalje stupnjeve i odgovarajuće posledice u tretmanu ovih zarobljenika.
Zašto naglašavam podelu umesto smrti? Zato što je nju uspostavila grupa ljudi koja je dala sebi za pravo da kategorizuje ljude u pogledu njihove zasluge da budu što jesu, a što je još gore, dajući sebi za pravo da menja njihove živote u skladu sa svojim shvatanjima i sudovima. Usmrćenje je bilo samo jedan element ovog poduhvata. Logor se, dakle, zasnivao na grupi ljudi koja je uspela da nametne svoje viđenje o svrsi, vrednosti i načinu življenja onih drugih. Jednostavno rečeno, to je grupa koja je u svoje ruke preuzela ono što inače nazivamo Božjim ingerencijama. Bog zna, U Božjim smo rukama, Kako Bog da bili su nepostojeći izrazi u tom kontekstu. Čoveku je bilo ukinuto pravo da živi kao Božje biće. Umesto toga, rukovodioci logora, herenmenš, preuzeli su „brigu“ o čoveku. Njihov vrhovni vođa i uzor, Hitler, bio je garant ovog punomoćja. Herenmenš su rešili da isprave svet po svom nahođenju i jasno su posvedočili svetu kakve su posledice čovekove samouprave.
Ovaj logor, jedno od mnogobrojnih mesta u istoriji sveta gde je izvitoperenje ljudskog uma i duše došlo do svog krajnjeg i nedvosmislenog izražaja, veoma je slikovito svedočanstvo i impresivna opomena na to da svako preuzimanje punomoćja nad ljudskim sudbinama potencijalno vodi podeli koju su herenmenš napravili između sebe i ostatka ljudskog roda, kao i plodovima njihovih shvatanja i ponašanja. Ljudski je procenjivati i donositi vrednosne sudove. To je koordinata pomoću koje se krećemo u svetu. Ljudski je i polemisati o njima i boriti se za svoja gledišta. Ali nismo naznačeni, kao bića stvorena po liku Božjem, da radimo ono što Bog čini, a to je rukovođenje tuđim životima. Svako nametanje našeg suda kojim se nasilno menja tuđi život je prestup preuzimanja božanskih naznačenja u svoje ruke. Jedini izuzetak može biti demokratski zasnovano ograničavanje prava onim ljudima koji su sebe ovlastili da učine štetu drugima. Takvi su od strane šireg društva pravno ograničeni u sprovođenju svoje volje radi zaštite njihovih potencijalnih žrtava. Svako drugo preuzimanje prava nad tuđim životima nosi u sebi podelu na herenmenš i ne-ljude i uvek može voditi katastrofalnim posledicama. Stoga je Flosenbirg, jedan od mnogobrojnih indukovanih centara sprovođenja ljudske uprave nad svetom i životom, moćna opomena na krajnje rezultate različitih vidova našeg samooboženja.
Flosenbirg daje dvostruko svedočanstvo i opomenu. S jedne strane, duše onih koji su spaljeni nakon mnogo stradanja sada slobodno i ponosno lebde nad našim životima znajući da su nas svojim stradanjem poučili da se istinsko dostojanstvo ljudskog življenja („Menschlichkeit“) ostvaruje samo kroz bivanje običnim sastradalnim čovekom koji je svestan Božjeg prisustva u svetu i svoje obdarenosti da bude deo čovečanstva, koje po svojoj punoći i raznolikosti uveliko nadilazi granice individualnog postojanja. Ali i samozvani herenmenš svedoče da svaka kategorizacija u kojoj su drugome nasilno oduzeta ili umanjena bogomdana prava na punoću postojanja predstavlja pretnju i prepreku svetu da se razvija onako kako ga je osmislio njegov Tvorac. No, ova izvitoperenja se dešavaju, ali isto tako i iščezavaju, budući strana Božjoj tvorevini, i postaju opomena budućim generacijama o tome kako ne treba delovati i kako se dar ljudskosti može razgraditi i nestati u bezličnim bespućima traumatičnih kolektivnih sećanja.
Čovek jeste vlasnik svog života, ali ovo ovlašćenje odnosi se samo na njegovu odgovornost u pogledu toga kako čuva i tretira ono što mu je Bog podario da bude deo njegovog identiteta i sredine. Svako neodgovorno i bahato postupanje prema drugom čoveku nosi u sebi tragove herenmenš slike sveta.