Флосенбирг је био концентрациони логор у Немачкој. Основан је 1938. и био активан током Другог светског рата, а последњи заробљеници су изашли из њега 1947.
У предратном периоду у њему су били заробљени антинацистички активисти – људи који су препознали изопаченост Хитлерове политике и идеологије у зачетку Другог светског рата, те који су покушали да сузбију њено распламсавање. Они су били терани на прекомерни рад у каменолому. Насилни рад заробљеника током рата био је пак преусмерен углавном на производњу оружја.
У Флосенбиргу су обучавани чувари за женске концентрационе логоре који су се налазили у Дрездену, Нирнбергу, Нојштату и бројним другим градовима. До 1945. око 11.000 жена је било заробљено у њему. До краја рата стопа убијања затвореника достигла је такве размере да крематоријум логора више није могао да се носи с теретом, па су тела затвореника бацана у јарке и депоније, поливана бензином и спаљивана. Кроз њега је свеукупно прошло око 96.000 затвореника, од којих је више од 30.000 умрло. Надаље, овај логор је имао 75 огранака широм нацистичке Немачке, у којима је спаљено око 80.000 људи.
Парола Рад ослобађа (Arbeit macht frei), исписана на улазу овог логора, сажето и фигуративно исказује његову крајњу сврху: кроз дехуманизован начин живота на који су заробљеници били натерани они су постепено долазили до крематоријума где су њихова тела спаљивана, а душе ослобађане да лебде изнад пепела. Али иако је смрт била крајња чињеница за већину заробљеника, она овде није моја централна тема. Њихово умирање било је одиста трагично и не желим да умањим значај тога стављајући фокус на друге аспекте Флосенбирга. Али желим скренути већу пажњу на нешто друго јер смрт неће мимоићи никога, па ни оне који су је насилно спроводили у логору. Било је много трагедија у историји у којима је и већи број људи насилно изгубио животе. О смрти не желим говорити више у овом контексту јер смо у њој, као неминовности, сви уједињени. Желим размотрити нешто што је супротно овој уједињености, а то је сама основа, структура и начин постојања овог логора.
Наиме, ко је боравио у логору Флосенбирг? Били су то људи. Један део житеља били су они који су га основали и руководили. То су били Немци из нацистичких безбедносних одреда. Себе су називали „херенменш“ (Herrenmensch), што би дословно значило „господски људи“, а што је за њих значило прави људи, за разлику од свих других припадника људског рода.
Други део житеља логора чинили су заробљеници, људи који су насилно доведени и настањени у њему. Њих су заробили и у логору држали херенменш, прогласивши их не-људима. Далеко од тога да су ту били сврстани само Јевреји. За херенменш, и свако ко није подржавао Хитлерову, тј. нацистичку идеологију, деловање и саморазумевање нашао се у овој групи. Другим речима, они су у ту групу убројали и припаднике других народа и религија, па и саме Немце који нису прихватали њихова гледишта и нису поступали по њиховим заповестима. Међу њима, у овом логору смрт је дочекао и чувени немачки теолог, Дитрих Бонхефер.
Дакле, житељи логора били су фундаментално подељени: у физичком погледу струјном жицом, у менталном погледу другачијим схватањем своје вредности и назначења. Херенменш су били прави и исправни, а остали су схваћени као грешка која треба да буде исправљена. А херенменш су преузели задатак да исправе ову грешку! Наложили су не-људима да себи изграде бараке у које ће се сместити, по четворо њих у један кревет (што је било могуће због њихове неухрањености), а у ком су заправо ретко боравили. Наложили су им да прекомерно раде, изван сваке снаге и без хране и одмора, да би произвели оружје којим ће бити убијено још много таквих „не-људи“ изван логора. Нису им омогућили хигијену, подстичући развој разних заразних, смртоносних болести међу њима. О лечењу није било речи: болница је служила за експериментисање у којем су они били покусни мишеви. Свакодневно су их застрашивали виком, ударцима и вешањем; укидањем права на задовољење основних животних потреба и систематским радом на одузимању њиховог људског достојанства. Поента је у томе да херенменш нису само убијали ове припаднике друге категорије у подели коју су успоставили већ су налазили све могуће начине да се они у те последње дане, месеце или године живота заиста осете као не-људи.
Осврнућу се на још један детаљ ове поделе. Сваки заробљеник је у логору добијао обележје свог положаја, јер и међу тим не-људима било је, по мишљењу херенменш, даљих подела у погледу тога колико су и како заслужили да не живе. Групе су биле следеће: политички заробљеници (наранџасти троуглић), Berufsverbrechers (бивши или садашњи осуђеници, преступници закона), мигранти, проучаваоци Библије (што се у овом случају односило на Јеховине сведоке, јер се римокатоличка црква није успротивила херенменш идеологији), хомосексуалци и, на крају, друштвено неприпадајући – термин којим је описивана различитост ма које врсте, као што је инвалидитет. У ову групу биле су убројане и лезбејке као жене које нису рађале. Подела је имала своје даље ступњеве и одговарајуће последице у третману ових заробљеника.
Зашто наглашавам поделу уместо смрти? Зато што је њу успоставила група људи која је дала себи за право да категоризује људе у погледу њихове заслуге да буду што јесу, а што је још горе, дајући себи за право да мења њихове животе у складу са својим схватањима и судовима. Усмрћење је било само један елемент овог подухвата. Логор се, дакле, заснивао на групи људи која је успела да наметне своје виђење о сврси, вредности и начину живљења оних других. Једноставно речено, то је група која је у своје руке преузела оно што иначе називамо Божјим ингеренцијама. Бог зна, У Божјим смо рукама, Како Бог да били су непостојећи изрази у том контексту. Човеку је било укинуто право да живи као Божје биће. Уместо тога, руководиоци логора, херенменш, преузели су „бригу“ о човеку. Њихов врховни вођа и узор, Хитлер, био је гарант овог пуномоћја. Херенменш су решили да исправе свет по свом нахођењу и јасно су посведочили свету какве су последице човекове самоуправе.
Овај логор, једно од многобројних места у историји света где је извитоперење људског ума и душе дошло до свог крајњег и недвосмисленог изражаја, веома је сликовито сведочанство и импресивна опомена на то да свако преузимање пуномоћја над људским судбинама потенцијално води подели коју су херенменш направили између себе и остатка људског рода, као и плодовима њихових схватања и понашања. Људски је процењивати и доносити вредносне судове. То је координата помоћу које се крећемо у свету. Људски је и полемисати о њима и борити се за своја гледишта. Али нисмо назначени, као бића створена по лику Божјем, да радимо оно што Бог чини, а то је руковођење туђим животима. Свако наметање нашег суда којим се насилно мења туђи живот је преступ преузимања божанских назначења у своје руке. Једини изузетак може бити демократски засновано ограничавање права оним људима који су себе овластили да учине штету другима. Такви су од стране ширег друштва правно ограничени у спровођењу своје воље ради заштите њихових потенцијалних жртава. Свако друго преузимање права над туђим животима носи у себи поделу на херенменш и не-људе и увек може водити катастрофалним последицама. Стога је Флосенбирг, један од многобројних индукованих центара спровођења људске управе над светом и животом, моћна опомена на крајње резултате различитих видова нашег самообожења.
Флосенбирг даје двоструко сведочанство и опомену. С једне стране, душе оних који су спаљени након много страдања сада слободно и поносно лебде над нашим животима знајући да су нас својим страдањем поучили да се истинско достојанство људског живљења („Menschlichkeit“) остварује само кроз бивање обичним састрадалним човеком који је свестан Божјег присуства у свету и своје обдарености да буде део човечанства, које по својој пуноћи и разноликости увелико надилази границе индивидуалног постојања. Али и самозвани херенменш сведоче да свака категоризација у којој су другоме насилно одузета или умањена богомдана права на пуноћу постојања представља претњу и препреку свету да се развија онако како га је осмислио његов Творац. Но, ова извитоперења се дешавају, али исто тако и ишчезавају, будући страна Божјој творевини, и постају опомена будућим генерацијама о томе како не треба деловати и како се дар људскости може разградити и нестати у безличним беспућима трауматичних колективних сећања.
Човек јесте власник свог живота, али ово овлашћење односи се само на његову одговорност у погледу тога како чува и третира оно што му је Бог подарио да буде део његовог идентитета и средине. Свако неодговорно и бахато поступање према другом човеку носи у себи трагове херенменш слике света.