„Društvo ipak postoji“ proklamovao je u nedelju u svojoj video poruci (iz samoizolacije) britanskoj javnosti (korona pozitivni) Boris Džonson. Ova afirmacija društvenog bića, je kao što je poznato, u stvari, specifična negacija negacije društvenog bića formulisane u notornoj izjavi Margaret Tačer „Ne postoji društvo, postoje samo pojedinci… i postoje porodice“ (intervju u Women’s Own, 1987).
Tačerkina izjava koja se pokazala inauguralnom formulom neoliberalnog diskursa kakav je pratio socijalno destruktivnu neoliberalnu (političko ekonomsku) praksu razgradnje države blagostanja, sada je, po Džonsonu, dokazano pogrešna. Eksperiment tokom kog je ovo dokazano jeste tekuća kriza izazvana virusom korone. „Stvar koju mislim da je kriza povodom korona virusa već dokazala jeste da nešto što se zove društvo, zaista postoji“, zaključio je Boris Džonson nakon što se, između ostalog, zahvalio svima koji se vraćaju u britansko javno zdravstvo:
„Hvala svima koji se sada u tako velikom broju vraćaju u NHS (The National Health Service)… mogu vam reći da se samo večeras 20,000 NHS osoblja vratilo mantilima. To je najneverovatnija stvar. Uz to imamo i 750,000 iz javnog sektora koji volontiraju kako bi nam pomogli da prođemo kroz ovu krizu“.
Ovakva afirmacija društvene dimenzije našeg bitisanja i negacija Tačerkine negacije iste, naravno nije nikakva najava nekog torijevskog aufhebunga u socijalizam. Ali jeste znak slabosti kompetitivnog individualizma pred stihijama koje kapitalizam često sam izaziva a čijoj destruktivnosti uvek, i bez izuzetka, doprinosi.
U poslednje vreme, kapitalizam se možda restruktuira. Političke i ekonomske glavešine su još sa poslednjeg Davosa poslale poruku da od sada treba ići sa „društveno odgovornim kapitalizmom“. Ići gde? Naravno (radnici, nezaposleni, „neradnici,“ kognetarijat, prekarijat, i lumpen prekarijat – od kojih sam prvi ja, i ostala jata subalternih trebali bi toga biti svesni) u dalji klasni rat.
Nakon korone, kada se kapital rekonfiguriše kroz novo ukrupnjavanje, moguće je očekivati izvesno ublažavanje strogoće tržišne diktature u zemljama centra.
Panika oko virusa uz (ne znamo u kom stepenu) „nužne“ autoritarne mere, istovremeno su dobro pokriće za strategiju izvesnog ekonomskog popuštanja neoliberalnog kaiša, uz političku socijalizaciju društva odozgo – izvan tržišne isključivosti, ali i izvan demokratske kontrole (kad kriza sa koronom pokaže da je to efektivno moguće). Nakon epidemije, tragične posledice bolesnih društvenih odnosa, još dugo će se prikazivati kao kapric prirode tj virusa.
Pošto virus ne bira žrtve, borba protiv njega zahteva, makar pasivni, angažman svih stanovnika zajedno. A mobilizacija svih dokazuje da društvo postoji. Ovo je Džonsonov ontološki dokaz. Ali iz buržujskog fantazma o klasnom miru u nepodeljenom društvu gde jednaku ranjivost građana demonstrira neprobirljivi virus, ne može se zaključiti da takvo društvo zaista postoji.
Štrajkovi radnika Amazona ili Instacart dostave hrane u Njujorku, zatvorske pobune u virusom pogođenom Iranu, Kolumbiji i širom sveta, ili pak nebrojeni militantni štrajkovi usred epidemije na devastiranom severu Italije, užasne pobune građana protiv policije u samom Vuhanu nakon otvaranja grada, pokazuju da oni protiv kojih se, pod okriljem sveprožimajućeg virusa korone, vodi klasni rat, tako što ih se nezaštićene gura u opasnost, dok ih se naziva herojima, poput lekara, ili dostavljača hrane, ili proizvodnih radnika. Ili tako što ih se pušta da umru jer su beskorisni poput beskućnika (stanovnika neuslovnih boravišta, isključenih, itd), osećaju laž društvenog jedinstva i pružaju otpor. Borbeni odgovor na klasni jaz, tokom bitke s virusom korone, je odlučno opovrgavanje ove laži.
Svi smo u ovoj nevolji zajedno, ali ne na isti način. U društvima pod kontrolom kapitala čak i ukoliko smo predmet brige javnih institucija koje nisu privatizovane, možemo završiti kao osuđenik na smrt kog leče kako bi zdrav dočekao izvršenje kazne.
U beogradskim novinama pre nedelju dana osvanula je fotografija žene od 70 godina koja uvijena u ćebe leži na ulici. Gde ju je istovarila hitna pomoć pošto je otpuštena iz bolnice a nije imala prebivalište. Ovo je slika kako će se oni kojima je navodno stalo do svakog našeg pojedinačnog života i koji radi njegovog očuvanja uvode sve drakonske mere policijske države, pobrinuti za nas. Postaraće se da naš „goli život“ ostane go.
Jer: „Go bejah i ne odenuste me“ (Mt 25, 43) to je kapitalistički modus operandi.
Pa kako onda da se obučemo u novog čoveka? Kako da stvorimo uslove za trajnu solidarnost? Kako da izgradimo (makar subjektivne preduslove za) infrastrukturu koja bi podržala zajednicu ljubavi i zajedništvo dobara? To su pitanja za razmišljanje u karantinu. A vreme za promišljenu, odlučujuću akciju je blizu: „Ovaj naraštaj neće proći…“ (Mt 24, 34; Mk 13, 30; Lk 21, 32).
