Autografi

Dolazak

„I tada će se pokazati znak Sina Čovečijega na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina Čovečijega gde dolazi na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom. I poslaće anđele Svoje s velikim glasom trubnim; i sabraće izabrane svoje od četiri vetra, od kraja do nebesa“ (Mt. 24, 29–31)

„A kada dođe Sin Čovečiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli sa njim, tada će sesti na presto slave svoje. I sabraće se pred njim svi narodi, i razlučiće ih jedne od drugih kao pastir što razlučuje ovce od jaradi. I postaviće ovce sa desne strane sebi, a jarad sa leve.“ (Mt 25, 31–33)

Ko god je malo zadržao pogled pažnje nad Hristovim prorečenim opisom Suda u Jevanđelju, bez egzegetske pompe ili akademske studioznosti, postaće mu više nego evidentno sa kojom jednostavnošću Hristos pokazuje buduće kao sadašnje. Međutim, suštinski fokus koji se čini marginalnim na nekim mestima zamračuje da pre Suda nastupa perspektiva sveopšteg Vaskrsenja: „I videh veliki, beli presto, i Onoga što sedi na njemu, od Čijega lica pobeže zemlja i nebo, i mesta im se ne nađe. I videh mrtve, velike i male, gde stoje pred prestolom, i knjige se otvoriše, i druga se knjiga otvori, koja je Knjiga života; i biše suđeni mrtvi po delima svojim kao što je zapisano u knjigama. I more dade mrtve koji su u njemu, i smrt i pakao dadoše mrtvace koji behu u njima, i biše suđeni svaki po delima svojim. I smrt i pakao biše bačeni u jezero ognjeno. Ova smrt je druga smrt. I ko se ne nađe zapisan u Knjizi života bačen bi u jezero ognjeno“ (Otkr. 20, 11–15). Prelomni momenat otkrovenja jeste sud po delima. Sin Božiji pravednike postavlja sebi sa desne strane a osuđene sa leve. Desna i leva strana ovde nemaju za cilj tumačenja neki geografski ili prostor-vremenski lokalitet, već problem karakterni i kvalitativni. Kada se, na primer, kaže da Hristos sedi sa desne strane Boga Oca, to ne znači da ga bole noge pa da mora da sedi, niti da mu leva strana Očeva ne odgovara te sada traži drugu, nego da je jednosuštan (istosuštan) sa Ocem.

U slučaju ljudi, pomilovanih i opravdanih, perspektiva je usmerena u upodobljavajućem (usličnjavajućem) kontekstu – onima koji su po naravi i delima postali slični Bogu. Zanimljivo je da Hristos ne polazi od klasičnog dogmatskog šablona: pokajanje, post, liturgija, lična molitva, pričešće, ispovest, itd. Naprotiv, nigde to ne uzima za modus Suda. Ukazuje onima sa desne strane u čemu se ogleda njihova pohvala, a oni pokazuju toliku smirenost da nisu ni znali da su Njegovi, niti da su opravdanja dostojni, jer su ih dela projavila za dan eshatološki (Mt 25, 37–39). Hristos ne polazi ni od Sebe, ni od Oca na kojeg se sijaset puta pozivao u svim svojim rečima i delima. Poistovećuje se sa prognanima, bolesnima, siromašnima, zapostavljenima i ugnjetanima unutar ovoga sveta (Mt 25, 40). To pak ne znači da su vera i Crkva nepotrebne realnosti, nego da nisu osnov po kojem će Bog suditi svetu. Kao što neki sveti dobro primetiše da je svaka Liturgija Dolazak Gospodnji i da već sada, kroz Crkvu, nalazimo sebi i sud i pomilovanje.

Sa osuđenima se stvar malo komplikuje. Naziva ih „prokletima“ (Mt 25, 41). Teška reč. Očigledno neosetljivost za stvarnost drugog pokazuje grozomornost neizmenjivog naličja. Možda čak i prefriganost jer glume naivnost čak i u takvom času da ne znaju o čemu On navodno priča (Mt 25, 44). Možda je upravo ta „naivnost“ parametar po kojem se pokazuje njihova drskost. Ili je savest toliko otupljena da se vlastiti promašaj uopšte ne dovodi u pitanje. Ima i danas takvih hrišćana koji ne osećaju da su u bilo čemu greh učinili. Jevanđelist Luka uvodi dodatnu napetost: „Gospode, Gospode, otvori nam! I odgovarajući reći ću vam: Ne poznajem vas otkuda ste. Tada ćete početi da govorite: Jedosmo pred Tobom i pismo, i po trgovima našim učio si. A On će reći: Kažem vam, ne poznajem vas otkuda ste. Odstupite od Mene svi koji činite nepravdu!“ (Lk 13, 25–27). Ovde vidimo radikalnu sabotiranost da se Bogočovek poistoveti sa nepravednima. Ne vidimo nikakvu mogućnost dijaloga ili „mirovnih pregovora“. Ali, ovo „Ne poznajem vas!“ traži još malo osvetljavanja konteksta. Dakle, nalazimo se sada u Budućnosti, odnosno, na kraju istorije, na mestu Suda.

Bog će biti smiren i u Poslednji Dan. U opisu Suda ne vidimo nikakvu demonstrativnu osvetu. Bog čak ne podiže ni glas. Ne svađa se. Ne prebacuje. Smireno vodi dijalog sa pravednicima i osuđenicima. Opominje, ali ne pokazuje žestinu. Nema rasprave. Pušta drugima da se čak i tada izraze. Još, dakle, nije kasno. Još je sloboda na ispitu. Hristos još nije prelomio ili izvršio Sud bez salušavanja drugih. Dramatika se u tački Suda kao mogućnosti susreta svog greha i svog Boga elektriše do usijanja. Da skandal bude veći – On i tada čeka! Makar kajanje i stid bar u takvom svetom momentu. Ali, za razliku od opravdanih, osuđeni puštaju besnilo. Prete. Prebacuju Hristu. On ćuti. Ima pravo da se buni, ali ne koristi svoj božanski autoritet niti vlast. Narod zamenjuje teze, jer ne smatra sebe dostojnim ni Suda nego uzima na sebe Sud da bi presudio „nepravednom“ Sudu Božijem sa čijim stavom se ne slažu. Hristos ćuti kao pred Pilatom, ali ovde Pilat – oličen u licu naroda – treba da presudi sebi. Hristos na ivici eshatona preokreće perspektivu: izvodi narod pred lice naroda kao što je Pilat izveo njega pred narodom. On se zapravo ne meša. I kao što nekoga danima, mesecima, godinama, puštaš da „tera po svome“ dok se jednostavno ne povučeš jer se ne menja uporno, tako i ovde, Sin Božiji dozvoljava da ovacije i negodovanja preuzmu prelomni fokus do momenta Njegovog povlačenja. Dakle, čak se i ovde unižava. Jer, On, čak ni tada, po Pismu, ne pokazuje otpor, ni prinudu, nego se opet povlači, ali radikalnom distancom budući da je pred Njim naraštaj koji je ravnodušan i otporan na Njegovu ljubav. Nije da On ne želi da oprosti. Hristos zapravo uviđa da je dijalog – u vaskrslim telima, pred licem Božijim, anđelima i svetima – čak i tada onemogućen reakcijom ljudi! Jer, ljudi u vaskrslim telima prebacuju Bogu! Što znači da ni taj dar netruležnosti, koji će se pred Sud na njima projaviti, neće na sebi pohvaliti! Neki se sada dive iskustvu blagodati, a koliko li će tek nova vaskrsla priroda zasijati? Možemo samo da zamislimo koliki je stepen ravnodušnosti, jer u stvarima sujetnim neko se bar pohvali novim odelom ili haljinom, a ovde ne vidimo da se bilo ko pohvalio Bogom – na vaskrslom telu na sebi! Čak ni tada? Nigde u Pismu ne vidimo makar nagoveštaj da će nečiju zlobu, barem hipotetički, nova vaskrsla priroda – sada oslobođena smrti – oplemeniti da se barem tada eshatološki izrazi u korist moguće zajednice sa Bogom na način zahvalnosti; ili, makar sav taj grandiozni i slavni prikaz pridošlih anđela i otvorenog javljanja Boga licem ka licu eventualno pozicionirati u smeru vlastite promene.

Vratimo se prizoru. Hristos ćuti. Na mestu Svog Suda sluša optužbe na Svoj račun (Mt 25, 44). Ovo je dovoljno provokativno za sagledavanje. Kao kada bi neko u svojoj kući slušao uljeza kako mu drži predavanja o tome da je uljez vlasnik stana a ne onaj koji tu stanuje ceo život. Dakle, Sud koji je Bog ustanovio se uopšte ne uzima čak ni za ozbiljno stanovište. Ovde vidimo sprdanje. Drskost. Bahatost. Zamenu vrednosti. Iskrivljene kontekste. Kao da se indirektno, ako ne i direktno, ukazuje na pogrešivost Božiju, jer u Njegovoj kući mu drugi govori kako treba da se ponaša. I sva njegova odmazda pokazuje se u strašnim ali ipak smireno-intoniranim rečima: „Ne poznajem vas!“. Tu je kocka bačena kroz svu večnost i nema se gde zaustaviti. Ne vidimo u opisu Suda neki vid „svetog rata“, niti kuljanje gneva Božijeg. Samo iskaz. Stav. Nepovratnu odluku. Jednako ovom značenju je kao da je rekao: „Za Mene više ne postojite!“, ili oštrije rečeno: „Marš napolje!“.

Za onoga ko se, primera radi, bavi svakodnevno ksenofobičnom politikom; različitim unošenjima gde su čije teritorije: ko je koga i koliko ubio; ko je sa kim imao aferu; da li je nekome prošao tiket u kladionici, ili kupio novi telefon, ili nije dobio obaveštenje na nekoj internet-aplikaciji, kao i sve periferno drugo – nastaviće svoj pakao a da to neće ni primetiti. Niti će, da zlo bude gore, uopšte osetiti da je bilo šta izgubio. I ako zlo toliko definiše čoveka u ovome svetu, onda sva večnost neće biti dovoljna, ni vaskrsla priroda, ni prizori Anđela, da se ono iskoreni. Osim ako ono Hristovo: „Ne poznajem vas!“ ne znači isto što i: „Neka vas ne bude!“, jer onda ljude ne bi boleo pakao kao što ih nije bolelo ni vreme kada nisu imali postojanje. Tako bi se pozicija zla u večnosti – koja je teško zamisliva kao „paralelna stvarnost“ – pokazala kao neodrživa spram Carstva Trojične Ljubavi gde sve dobro jeste veoma (aluzija na: 1Moj 1, 31). A možda bi naš odgovorni optimizam mogao da očekuje novo nebo i novu zemlju: „Jer, gle, Ja ću stvoriti nova nebesa i novu zemlju, i šta je pre bilo neće se pominjati niti će na um dolaziti“ (Is. 65, 17). Možda upravo ovaj spekulativni proročki obrt dovede do nečega neočekivanog – stadijuma da se ne mora niko mučiti, ni u svetu koji trpi prolaznost, ni u Svetu Koji dolazi i nikada neće proći ako Bog toliko postane „sve u svima“ da se niko neće ni sećati zla koje je učinio, ili, koje mu je bilo učinjeno.