Manastir Žiča, freska u kaloti krstionice
Koliko se samo ništa promenilo nije! Čitamo i slušamo svetopisamske odeljke o prošlim vremenima, a ti prastari zapisi, kao da govore o ovim našim danima. Zbilja, ništa se promenilo nije! Hristos je došao i zbog Njegovog dolaska, gle čuda, nastao je razdor u narodu (up. Jn 7, 43). Neko bi rekao, kakav je to Bog koji donosi razdor? Ali, do razdora mora doći (up. Mt 10, 34 – 36), upravo zato što ima onih koji sa tim Bogom ne žele nikakvu zajednicu. Ljudi pomračenog uma i pomračenog srca, koji ne žele da imaju bilo šta sa svetlošću, po logici stvari, odeljuju se od te Svetlosti, a ta svetlost je sâm Hristos (up. Jn 8, 12). Do razdora je došlo, dakle, i do razdora mora doći, da bi se pokazalo ko je ko i kakav je ko.
A oni, koji su se opredelili za tamu, nastavljaju da trunu u njoj i da se iz te tame rugaju, izrugujući ime Božje. Evo, jedni se dive, a drugi se rugaju, kao i danas (up. Jn 7, 40 – 41). Jedni, iz svog dobrog i prosvetljenog srca, kažu: Pogledajte, ovo je dobro! Ovo je istina i pravda! Ovo je ljubav i mir! A drugi, iz svog zlog i pokvarenog srca, odgovaraju: Ne, od njih ne može biti nikakvo dobro, oni su zlo!
I onda, kao i danas, pravda se progoni, istina gazi, život zatvara i ubija. Ali, zar i Hristos, Sin Božji, nije bio u tamnici zatvoren, a kada je pušten, onda je na krst prikovan? On, istina, pravda i život. Bez krivice i suda. Zar se to i danas ne događa? Dok batinaši, bezakonici i razbojnici, bivaju puštani na slobodu, poput Varave, pravednici se izruguju i raspinju! Na nama je da i danas prepoznamo ko je Hristov, a ko Varavin. A to čovek može prepoznati jedino ako je čovek, ako ima Duha Božjega u sebi da vidi gde je istina i pravda, a gde je laž i obmana. Jer i danas, kao i onda, istina se izvrće na sve moguće načine. A onaj koji izvrće istinu jeste sâm đavo (διάβολος), čije ime u prevodu znači upravo to – izvrnuti i izopačiti (διαβάλλω). I zato, oni koji izopačuju istinu, naopaki su i njemu služe.
Gle, došao je Sin Božji, a oni kažu: Ne, ti si đavo! (up. 8, 48). Kao i danas, kažete: Ovo je dobro, časno i čestito!, a oni kažu: Ne, to je zlo, a zlo je dobro! Onovremeni duhovni autoriteti i državne vlasti ustale su protiv istine, upregnuvši svu svoju mašineriju, ali istina je ostala nepobeđena, čak iako je bila razapeta na krstu! Baš sa tog krsta i tim krstom, ona je pobedila svaku laž!
„Dođoše pak sluge prvosveštenicima i farisejima, i oni im rekoše: Zašto ga [Isusa] ne dovedoste?Sluge odgovoriše: Nikada čovek nije tako govorio kao ovaj čovek. Tada im odgovoriše fariseji: Zar ste se i vi prevarili? Verova li ko u njega od glavara ili od fariseja? Nego narod ovaj koji ne zna Zakon, proklet je!“ (Jn 7, 45–49). Tako, zapravo, govore prokleti blagoslovenima. Nemajući nikakav argument, duhovne vođe onog vremena pozivaju se na sebe same, kao da hoće da kažu: Da taj Isus šta valja, i da govori istinu, pa mi bismo prvi poverovali u Njega! Da, oni su bili najpobožniji ljudi svog vremena, ali nesposobni da prime punoću isitine, i zato mi sada znamo da su oni lagali i da su laži služili, odvodeći sebe i svoj narod u propast. Da li, onda, možemo i danas da prepoznamo ko među nama gazi njihovim krvavim stopama? Jer znamo da čovek, ma koji čin i dostojanstvo imao, ma ko bio, može biti zaveden, i može lako postati sluga laži. Ali, opet, da li možemo takve prepoznati i razobličiti, jer je i Hristos razobličavao one koji su sedeli na Mojsijevoj stolici (up. Mt 23, 13 – 33), zar to nije onda i naša dužnost? Da li možemo imati dovoljno smelosti i odvažnosti da pokažemo prstom na laž, koju oni skrivaju iza svojih činova i zvanja?
„Reče im [prvosveštenicima i farisejima] Nikodim, koji mu [Isusu] je dolazio noću i beše jedan od njih: Eda li Zakon naš sudi čoveku dokle ga najpre ne sasluša i dozna šta čini? Odgovoriše mu i rekoše: Da nisi i ti iz Galileje? Ispitaj i vidi da prorok iz Galileje ne dolazi“ (Jn 7, 50–52). Danas ima mnogo Nikodima koji pozivaju na zakon, ali bezakonici za zakon ne znaju, za njih je narod proklet i neznaven. Ali, taj narod jasno oseća i zna da nikada čovek nije tako govorio kao ovaj čovek (Jn 7, 46), i to osećanje ne može nikakva laž poraziti! Osvrnimo se oko sebe, oslušnimo, jer i danas ima među nama mnogo onih koji govore kao što nikada niko govorio nije! I taj njihov glas oslobađa i snaži, hrabri i vraća nadu, uprkos onoj beznadežnoj floskuli: Ćuti, može biti gore! Čujemo li glas onih koji govore: A šta ako može biti bolje? I, hajde, neka bude bolje! I da mi budemo još bolji, birajući bolje od nas i idući za najboljima, koji idu za Hristom!
Duh Sveti je sišao na apostole, i oni, ispunjeni Duhom Svetim, govorili su na svim jezicima o veličanstvenim delima Božjim (Dap 2, 11). Nešto nezamislivo! I narod, koji je bio tu okupljen, divio se onome što vidi i čuje. Ali ne svi. Našli su se, ipak, oni koji su ih i ismevali, govoreći: Napili su se slatkog vina (Dap 2, 13). Znači, neko može biti ispunjen i nadahnut Duhom Svetim, može zaista biti čovek Božji, a da se opet nađu neki koji će reći: Đavo je u njemu! Pijan je i bulazni! Otvorimo li danas bilo koje medije, čućemo isto. Čućemo kako, gotovo svi, jednoglasno ismevaju dobro na najbrutalniji mogući način, rugajući se Bogu u čoveku! I to su isti oni rugači, sluge zla, koji su se rugali apostolima Hristovim.
Ali, Duh diše gde hoće (Jn 3, 8). I zato Hristos bira ribare za svoje učenike. Ne bira najučenije, najmudrije, najvernije i najpobožnije. Ne bira ni najmoćnije, najuticajnije, najhrabrije i najodanije. Ne. Zato što Duh diše gde hoće. Zato što Hristos ide onome ko je čista srca i čiste savesti, ne gledajući kako izgleda i kako je obučen ili na kakvom je položaju u ovome svetu. Duh diše gde hoće, ali, da li to disanje Duha možemo i danas da prepoznamo? Da li možemo, ne da razumemo, nego da osetimo bilo šta u svemu ovome čemu smo savremenici i svedoci? Da li možemo da osetimo bilo šta, bukvalno bilo šta? Da li danas možemo da čujemo gde i u kome Duh diše?
Bilo kako bilo, istina će pobediti, ma kolika snaga laži bila. Tako je bilo vekovima, i tako će ostati kroz vekove vekova. Jer, Duh se ne može uništiti, zato što je to Duh Istine. Ne može se poraziti i niko mu ništa ne može, nikakva laž. Jer to je Duh Božji, Duh Sveti. I to je ono što nas danas snaži! I to je ono zbog čega mi znamo da će dobro pobediti, ali našom borbom za to dobro! I, ma koliko to dobro bilo u manjini, sila dobra nije u tome koliko ima onih koji idu za tim dobrom. Već je sila dobra u njemu samom, jer dobro je sâm dobri Bog naš! I zato mi verujemo u dobro! I za tim dobrom mi idemo, jer znamo da dobro pobeđuje, a mi hoćemo da pobeđujemo, budući da verujemo u Onoga čije je ime pobeda.
