U medicinskoj literaturi kao i među laicima u medicini nije ostao neopažen čudan fenomen naprasne smrti ljudi raznih godina starosti, pod uticajem snažnih duševnih doživljaja praćenih jakim emocijama, bez ikakvog ili bez naročitog patološkog nalaza na obdukciji.

Pored izraza „psihogena smrt“, za ovu vrstu smrti postoje i drugi: psihička smrt (Meninger), psihički uslovljena smrt (Jores), smrt usled psihičkog šoka, smrt usled straha, vagusna smrt; u antropološkim radovima posvećenim uzroku ove smrti kod tzv. primitivnih naroda upotrebljavani su još i izrazi: tabu-smrt, vudu-smrt, smrt usled sugestije.

„Psihogena smrt“ bi za medicinu bila ona vrsta smrti koja je nastupila bez određenog somatopatološkog nalaza i uzroka i na taj način se protivi nekom prihvatljivom prirodnonaučnom objašnjenju. Tako, na primer, među naglim smrtima hiljadu prividno zdravih, mladih vojnika koje je Moric (1946) studirao na obdukciji, 10%, i pored vrlo brižljivih patoloških i toksikoloških studija, nisu objašnjene, pa su svrstane u grupu „smrti prouzrokovanih psihičkim razlozima“.

Stručnjaci raznih profila ozbiljnije su se zainteresovali da li ovakva vrsta smrti stvarno postoji, kakvim bi fiziološkim i psihološkim mehanizmima ona mogla da se objasni, da li je podjednako rasprostranjena kod civilizovanih i primitivnim naroda i da li se nešto može učiniti radi zaštite.

Najpre je Elenberger, još 1951. godine, definisao svoja saopštenja o psihičkoj smrti kod primitivnih naroda na sledeći način: „Da neki zdrav, krepak čovek iz čisto psihičkih uzroka može da umre u kratkom roku, možda može da izgleda neverovatno pa ipak se radi o sigurnim činjenicama proverenim na dovoljno posmatranom broju slučajeva.“

Najstarija literatura o vudu-smrti kod primitivnih naroda potiče od Brauna, koji je 1845. opisao sledeći proveren događaj sa Novog Zelanda: prolazeći pored jednog tabuiranog mesta, čovek nije mogao da odoli iskušenju, već je uzbrao nekoliko lepih bresaka, neke pojeo, a neke dao da ih pojede neka žena koja ga je slučajno susrela i zaželela breskve. Pošto ih je žena sa zadovoljstvom pojela, on joj je; saopštio sa koga je mesta breskve uzbrao. Ispustivši svoju korpu iz ruku i prebledevši, ženu je obuzeo smrtni strah, očajavajući i tužeći se da je uprljala svetilište poglavice. Posle nekoliko sati padajući u sve gore depresivno stanje, ova je žena umrla.

Izraz tabu koji je etimološki polinezijskog porekla, a prvi ga je upotrebio engleski kapetan Kuk 1771. da bi označio nešto što je zabranjeno, sadrži u sebi dva, naizgled suprotna pojma: sveto i nečisto. Ovaj pojam treba da opiše vrstu negativne magije, tj. uzdržavanje od izvesnih akcija da bi se izbegli neželjeni, magijski rezultati.

Jasno je da usvojen tabu u svakom društvu teži da bude u vezi s objektima i akcijama koji su značajni za socijalni red toga društva. Nije teško pretpostaviti kolika je velika prirodna nesposobnost i strah primitivnog čoveka da se bilo svesno ili nesvesno odupre ili prekrši neku tabu-zabranu u plemenu. Posle ovakvog prekršaja njega očekuje totalna izolacija od ostalih članova, što je i gore od smrti, a što u životinjskom carstvu, u kome se dešavaju povremeno vrlo slične situacije, zaista i vodi smrti.

Zoolozima i zoopsiholozima je poznato da egzotične životinje koje su uhvaćene u mrežu, neretko, naglo umiru u trenutku kada ih oslobađaju iz mreže i smeštaju u transportne kaveze Ovo se isto dešava sa divljim pacovima u trenutku kada više nemaju mogućnosti niti da se bore niti da pobegnu. Poznato je još da neke vrste rovčica mogu da se onesveste ili čak padnu mrtve iz straha od iznenadnog šuma ili piska. Ovi primeri neodoljivo podsećaju na nesumnjivo psihogenu smrt ratnih zarobljenika koji su izgubili nadu da će se ikada više vratiti u svoju otadžbinu.

Koliko je svako odvajanje od kolektiva, porodice ili uopšte bliskih ljudi za čoveka neizdrživo -najbolje dokazuje opisani oblik psihičke smrti „autosugestijom ili autohipnozom“, koja se radije bira, kao neka vrsta samoubistva, nego ostajanje u životu kao potpuno usamljen.

Stanje ljudske duše u suštini se nije mnogo izmenilo i posle više desetina hiljada godina. Ako su slučajevi tzv. psihičke smrti, u celini uzevši, i dalje češći i brojniji kod ljudi jednostavnije psihičke strukture, kako u savremenom civilizovanom društvu tako i kod tzv. primitivnih naroda uopšte ova činjenica ne protivreči našoj konstataciji sporom menjanju ljudske duše.

Ne samo što su slučajevi psihogene smrti pozna ti i danas se beleže i kod kulturnih osoba naše. doba već se može govoriti i o brojnim drugim slučajevima laganog umiranja, sa verovatno sekundarnim telesnim procesima, ili čak bez njih, koji neposredno dovode do smrti, pri čemu je primarni uzrok umiranju psihičke prirode. Setimo se slučajeva odbijene ljubavi (kod sasvim male dece ali i odraslih), posle smrti bliskih članova porodice, ranog penzionisanja ili hroničnih depresija drugih uzroka. Kod ovih, ali i drugih nepomenutih stanja često je glavni uzrok ovim bolestima bez prave bolesti, pa ipak sa katastrofalnim naknadnim posledicama – unutrašnji ili spoljašnji prekršaj nekog tabua postavljenog od priznate socijalne norme vladanja sa posledičnom izolacijom od društva koju je individui nametnulo ili samo to društvo ili individua sama sebi.

Popularno mišljenje da je nekadašnji čovek bio prirodan, slobodan i zdrav, a današnji je neprirodan, neslobodan i bolestan, malo odgovara stvarnosti. Čovek je biće koje se veoma sporo kreće od neslobode prema slobodi; ova nova sloboda, međutim, ne može biti slična nikakvoj prirodnoj slobodi primitivnog čoveka, jer je ona pre svega sloboda u duhu koja se plaća velikom cenom bolesti i smrti. Otud se i „psihička smrt“ može shvatiti kao vrsta nesporazuma između prirode i duha, kao što su uostalom i mnoge bolesti, naročito psihičke, vrsta ovakvog nesporazuma.

U grupu psihički uslovljene smrti možemo ubrojati još jedan fenomen koji je teško objasniti prirodno-kauzalnim načinom mišljenja našeg racionalističkog doba. Reč je o smrti koju unapred predvidi, ponekad sa tačnim datumom i satom neki pacijent koji tek što se uspešno izlečio od neke bolesti (ovakav čovek, istina, ne mora uopšte biti pacijent), ili neki drugi pacijent koji se nalazi neposredno pred hirurškim zahvatom a koji bez ikakvog manifestnog konflikta, bez suicidalnih težnji, bez ozbiljne depresije ili čak izrazite panike, mirno izjavljuje da će bilo za vreme operacije ili neposredno posle nje umreti.

Primer za prvi slučaj pružio nam je poznati nemački psihijatar Šulc (1965), primere za drugi slučaj opisali su, ne jedanput, anesteziolozi i hirurzi. I u jednom i u drugom slučaju na obdukciji nisu nađeni nikakvi značajni elementi koji bi mogli objasniti nastupanje smrti. U ove ipak retke primere ne treba ubrojati druge, češće, u koje spadaju oni hirurški bolesnici koji pokazuju izrazit preoperativni strah od smrti, a koji, gotovo po pravilu, uspešno prebrode operaciju.

Mogli bismo ovako da završimo našu malu raspravu: čovek kao biće prirode i u isto vreme duha nosi neminovno u sebi strah i zato ima potrebu da se potčinjava raznim tabuima. Psihička smrt je upravo posledica i izraz kako pomenute dihotomije ljudskog bića tako i njegovog straha, ali i njegove potrebe za slobodom koja se duboko protivi i strahu i tabuima. Što je čovek dalje od neposredne vezanosti za „prirodni način života koji neminovno uključuje prisustvo straha i potčinjavanje tabuima“ (mada je i potreba da ih prekrši prisutna), što je, drugim rečima, bliži slobodi, koja isključuje, primitivno doživljavanje straha i vlast tabua, to je i dalje od mogućnosti da postane žrtva „psihičke smrti“. Kao da ova vrsta smrti i sloboda međusobno isključuju.

Izvor: Vladeta Jerotić, Čovek i njegov identitet, 2003.