Odavno me jedna javna polemika u medijima nije uznemirila kao skorašnja između aktuelnog ministra kulture i informisanja Republike Srbije Vladana Vukosavljevića i (u početku samo) Željka Mitrovića, vlasnika „ružičaste“ televizije. Žestoki napadi, čak i drugih ministara u Vladi, usmereni na jedan potpuno prirodan, logičan i, iznad svega, poželjan stav ministra kulture, navode me na pitanje – gde smo mi? U kakvom to svetu živimo?
Jedan od preduslova da se povede ozbiljan dijalog jeste istinsko uvažavanje drugačijeg mišljenja. U vremenu kada vodeći ljudi uglavnom slušaju samo sebe, a dijalog simuliraju okupljanjem istomišljenika, naročito je važno približiti se istini, a izbeći izbrazdane različitosti i podele.
Prof. Darko Tanasković je lepo primetio da se bavljenje politikom odavno ne uslovljava moralnošću. Naprotiv, smatra se da višak moralnih skrupula može samo štetiti uspehu u politici. Kome je do morala, neka ide u manastir. U politici nema čak ni stalnih prijatelja, već samo stalnih interesa.
Na početku želim da napomenem da ovaj osvrt zasigurno nije reagovanje opredeljenog. Vodim se time da ako mi budemo ćutali, kamenje će progovoriti (Lk. 19, 39–40). Iako svestan da se to isto kamenje lako može obiti o glavu, ne želim nikoga da počastvujem ćutanjem.Svakako mi nije namera da tekst bude politički obojen, jer nemam ni afinitete, niti ambicije za bavljenje politikom. Politika me preterano ne interesuje, osim što bih možda negde branio arh. Savu Janjića (od kada je inkorporiran u politički vrtlog). Ipak, nije moguće ne dotaći se…
Pređimo na stvar. Gospodin Vladan Vukosavljević je govorio o rijaliti programima, strategiji kulturnog razvoja Srbije i delovanju institucija kulture. Ministar je tom prilikom naglasio da rijaliti programi ne bi smeli da se prikazuju u programima televizija sa nacionalnom frekvencijom. „To je državni resurs i apsurdno je tu emitovati sadržaje koji duhovno i mentalno uništavaju jedan narod.“ Osim toga, istakao je da pored borbe za veći deo budžeta koji je namenjen za kulturu, treba stvarati i mentalni ambijent, koji podrazumeva kulturne potrebe ljudi.
Dobronameran čovek teško da može nešto zameriti njegovoj izjavi. Njegovoj hrabrosti još manje. Ipak, oličenje primitivizma u vidu rijaliti programa našli su da brane – ni manje ni više – ljudi iz Vlade, kao da ministar kulture nije njen integralni deo. Pored toga što ne mogu da razumem zašto Vlada ne podržava svoga ministra, ne mogu da opravdam ni pokušaje da se mišljenje ministra kulture izopšti iz jedne teme, koja je zadobila kulturološke obrise. Još više zabrinjava činjenica da su ti ljudi koje neki preziru, neki im se podsmevaju, ali skoro svi ih se boje, na taj način dali neosporan legitimitet emitovanju nemoralnog sadržaja, te da su se njihove infantilne „apologije“ pretvorile u grotesknu vrtešku izjava.
Na primer, ministar unutrašnjih poslova je bio prilično originalan: „Ko ne želi da gleda, neka promeni kanal.“ Da li to znači da u medijski izlog može biti servirano apsolutno sve – psovke, nasilje i druge eksplicitne scene? Mogu li onda i sadržaji za (isključivo) odrasle da se emituju u podne, pa ko ne želi da gleda – neka promeni kanal?! Možemo li onda i na ulicama da dopustimo svaku vrstu nemorala i nasilja sa jasnim uputstvom potencijalnim prolaznicima – ko ne želi da gleda neka okrene glavu?! Na poslednjem derbiju između Zvezde i Partizana sam baš tako, po receptu ministra, pokušavao da okrenem glavu da ne gledam nasilje, ali mi nije polazilo za rukom. Možda jer sam se bojao za tu (svoju) glavu. Ipak, da neko ne shvati pogrešno, policija je tada odlično radila svoj posao.
Još čudniji je način na koji je ministar odbrane, pomalo nespretno, celu priču izmestio na ekskluzivno materijalni teren, rekavši da vlasnik privatne televizije može da radi šta hoće, jer je dao svoj novac. S obzirom da je ostao nedorečen, mislim da je dao povoda za raznolika tumačenja tih reči. Apsurd predstavlja činjenica da se radi o televiziji sa nacionalnom pokrivenošću. Osim toga, ne mogu da se ne zapitam da li je novac jedino merilo? Zar se ovde radi samo o novcu? Mislio sam da je reč o duhovnom stanju nas, naše dece, njihove dece. Na kraju krajeva, uopšte nije važno čiji novac je uložen. Važno je da takva vrsta voajerisanja ljudi bez naročitog talenta, a sa naročito izraženim svađalačkim i psovačkim osobinama ne donosi dobro nikome, a naročito ne mladim ljudima. Na taj način se u paramparčad razbija mladalačka vera (iluzija?) da je život lep i da su ljudi dobri, pri čemu mladi ljudi počinju da vole ono što ranije nisu podnosili. Mladi ljudi svesno ili nesvesno, počinju da se ugledaju na učesnike rijaliti programa za koje smatraju da su poznati i slavni. Poznati jesu. Možda je prava sreća što pojedini ljudi ne znaju kako o njima misli ozbiljan svet.
Veoma upečatljivu i jasnu kritiku rijaliti programa smo ove godine imali priliku da čujemo (samo?) od muftije Muamera Zukorlića. Sa njegovim rečima bih se složio u potpunosti. Naime, on je u programu uživo, u lice Milomiru Mariću rekao: „U ovoj zemlji pored svih vaših destruktivnih programa i dalje ima očeva i majki koji hoće da odgoje decu, koja sanjaju da postanu čestiti ljudi. Da prave sreću unutar porodice, a ne pod ovim vašim lažnim svetlima! Ti si, Mariću, svedok koliko je na ovoj televiziji nesreće, koliko su lažni osmesi, koliko su lažne pare… jedini je cilj da neko na tim destrukcijama i lažima zaradi novac. Ovo ludilo će da prođe, ali odneće preveliki danak, jer će biti previše uništenih generacija. Dotakli smo dno, ali hajde da sačuvamo seme, pa kada prođe ova grozna zima da možemo to seme da zasadimo.“ Iako bih rado izostavio, doslednosti radi moram istaći da je gospodin Marić na sve ovo, sa – verovatno lažnim – osmehom odgovorio: „Ne bih ja ovo ništa menjao!“ Pametnome dosta.
Uzmimo u obzir da je rijaliti program koncipiran tako da prikazuje scene iz realnog života ljudi: njihove običaje, ponašanje, oblačenje, inteligenciju, stavove i dr. Dakle, predviđeno je da se ljudi ponašaju onako kako to čine u stvarnom životu, tj. bez kamera. U tom svetlu bi se moglo zaključiti da smo u ogromnom problemu i da je naše društvo kontaminirano grehom i lošim navikama mnogo više nego što se na prvi pogled čini. Moglo bi se zaključiti da je prosečan Srbin biće koje jede, ponekad (pre)pije, svađa se i tuče, a – po svakoj ukazanoj prilici – uživa u seksu.
Pretpostavljam da svi, bez izuzetka, osećamo da živimo u kritičnoj epohi i da smo svesni da se u čovečanstvu dešavaju stvari do sada neviđene i nečuvene. Neosporno je da su i kod nas „teška vremena“ sa sobom donela visoku meru improvizacije, tj. poremećenu i ispreturanu lestvicu vrednosti uz koju ide duhovni nered i smutnja. Međutim, pored svega toga, ne želim da priznam da se moj narod nalazi u rudimentarnoj fazi moralnog razvitka, kakvog ga imamo na pijedestalu rijaliti programa.
Znajući da skoro svaki čovek po prirodi teži da se drugima predstavi boljim nego što jeste, potrebno je tragati za korenima namere i potrebe da se kroz ovakve programe uporno predstavljamo mnogo gorima nego što jesmo. Samim tim srozavamo standarde i kriterijume društva. To već, složićemo se, jeste veliki problem.
Crkva je ta koja bi mogla (i morala) da se suoči sa tim problemom, iako više ne normira javni i privatni život. Otežavajuća okolnost je što se, po rečima prof. Zorana Krstića, u međusobnim odnosima Crkve i sveta, Crkva već određeno vreme nalazi u defanzivi. Odnosno, mnogo je veći uticaj koji svet vrši na nju od uticaja koji ona treba da ima na svet, preobražavajući i uvodeći ga u Crkvu. Prostije rečeno, pitanje je ko koga tu preobražava. Možda ne bi bilo zgoreg da se neko iz Crkve češće decidno i argumentovano izjasni, poput muftije Zukorlića, te da oko takvih tema uvek imamo konsenzus, kako bi duhovno i moralno uzdizanje postao zajednički zadatak svih nas verujućih.
Situacija sa rijaliti programima je definitivno poziv za Crkvu. Potrebno je da ponovo uvidimo vrednosti koje nas nose, da vidimo šta nas ugrožava i šta je krajnje loše za čitavo društvo. Svest o ugroženosti i razaranju moralnog ustrojstva našeg društva trebalo bi da nam bude poziv da ne smemo jednostavno da živimo onako kako poželimo. Sloboda nije proizvoljnost. Potrebno je naučiti da slobodu percipiramo kao odgovornost.
Da bi Crkva menjala svet potrebno je da najpre taj svet prihvati – takav kakav jeste. Neophodno je da savremenu epohu prepozna kao epohu koja nije grešnija od prethodnih, nego je samo dobila nove, rogobatne izraze. Lično nikada nisam sumnjao, a ni danas ne sumnjam, da Crkva ima snage da prihvati, a zatim i preobrazi svet oko sebe. Jer, preobražaju prethodi prihvatanje, a ne obrnuto…
