Аутографи

Кроз болнички прозор

Способност савременог човека да емоционално разуме шта други проживљава чини се да постоји искључиво у домену теорије. О недостатку емпатије можемо говорити као о увелико раширеном феномену. Услед превелике самоважности и самољубља, заборављамо да је наш ближњи најверодостојнији Божiји лик, те да, сходно јеванђелској причи о страшном суду, оно што учинимо једном од најмање браће, исто је као да смо учинили Христу. Осим тога, Христос се, по речима Александра Шмемана, једном и за свагда поистоветио са сваким човеком и управо се хришћанска љубав састоји у тој „немогућој могућности“ да у свакоме угледамо, препознамо и сретнемо Христа. Дакле, речено нам је да приђемо ближњем са љубављу, без много испитивања о узроцима и околностима његове глади, жеђи, наготе, заточеништва или болести. Насупрот томе, људима је данас много пријатније да расуђују о туђем незавидном положају, свеједно да ли су према дотичној особи пријатно или непријатно расположени, те да углавном дођу до стандардног „српског“ закључка – „сам је крив“.

Читајући књигу румунског писца Виргила Георгиуа замислио сам се над његовим речима, када се сећа свога оца којег је гледао још из колевке: „Бескрајно сам поносан при помисли да је прва слика која ми се указала на овоземаљском свету био људски лик. Гледајући лице једног човека, видео сам Бога. А онај који гледа Бога види читаву васиону.“ Да ли је савремени човек свестан да гледајући човека види (или може видети) Бога? Да ли је поносан када гледа човека, макар он био гладан, жедан, странац, наг, болестан, у тамници?

Бејах болестан… Строги закључак о недостатку емпатије, из првих редова овога текста, није заснован на научном истраживању, нити је, пак, изведен из анкетирања одређеног узорка грађана. Заснован је – између осталог – и на личној слабости, из које сам изнова закључио да сит гладног заиста не разуме. Углавном мисли да разуме. Први ја сам био у заблуди да су ми јасне истинске потребе болесника. Околности су, или Промисао, хтели да се нађем са друге стране болничког прозора и тако свет погледам кроз њега и схватим да се ствари много боље виде и разумеју „изнутра“ него споља. 

Већина људи на овом свету је здрава, али у знак захвалности, та већина би требала бити свесна да мора бринути о оној мањини која није удостојена такве благодати. Христос је својим радом за време земаљског живота дао пример свим следбеницима. Он је свагда био болећива срца према онима који су патили од разних болести и по своме милосрђу указивао је своју чудотворну помоћ оним болесницима који су тражили да им он олакша муке и исцели их. Угледајући се на Њега, сваки човек – поред тога што нема чудотворну моћ – може нешто учинити како би олакшао муку ближњег. Или, за почетак може (барем) бити болећива срца. Шта је човеку у болници потребно, упоредо са медицинском негом?

Свака болница је организација са посебном философијом која се брине о томе како да пружи здравствене услуге онима којима су потребне. Та философија укључује уверења и вредности, којима се болничко особље прилагођава креирајући специфичнан начин живота у одређеној средини. Често то исто особље претпостави да има разумевања између њих и пацијената, међутим, у стварности се не разумеју. Особље често заборави на вредности, уверења, ставове, начине гледања на ствари, тако да разумевање ситуације у којој се налази пацијент, може бити потпуно различито од оне која уствари јесте. 

Такође, чини ми се да медицинско особље најчешће није свесно да њихова појава има јединствену тежину, те да се сваки покрет њиховог тела одражава на болесника, који се као дрхтави лист хвата за њих. У тим моментима пацијент може да поклекне због једне речи, једног погледа, једног геста; или пак, да добије снагу, да васкрсне храброст његова од једног осмеха, речи, једног погледа.

У многим болницама процес примања пацијената одвија се рутински при чему се пацијенту, без претходног упознавања, постављају питања дубоко личне природе, потом му се додељује број и почиње бити третиран као један од многих. Баш у време када је особи потребно највише пажње, појединац се нађе окружен странцима. По пријему бива смештен у собу где му прилази медицинска сестра која наставља са постављањем питања и тиме се брига за душевно стање пацијента занемарује, јер се углавном брине о његовом телесном стању – иако је духовна димензија заправо фундаменталнија од биолошке. 

Током целе ове процедуре пацијент је узнемирен, јер се осећа зависним од некога кога не познаје, а чак и ако је неко од његових ближњих присутан, он обично покушава да сакрије узнемиреност, да их не би забрињавао. Као резултат овога сви постају забринути и уплашени. Штавише, код пацијента се посебна забринутост јавља када мора да се одвоји од најближих и остане само са особљем. Тада почиње да се носи са мислима које га обично не умирују, већ само повећавају забринутост.

Кључни проблем је то што се на пацијента престаје гледати као на посебну личност, него обично као на „соба 130, кревет десно 2“, што у великој мери утиче на психу пацијента, јер се не третира као личност већ као предмет. Чак и када је пацијент свестан да није само он у таквој ситуацији, ипак жели да буде препознат као личност – као неко, а не као нешто. Жели да буде препознат именом и презименом, а не као varices cruris et femoris. Као човек, а не као дијагноза. 

У том светлу, остало ми је у сећању утрчавање видно „заузете“ медицинске сестре у собу и њена лаконска прокламација: „Хајде анеуризма!“ С обзиром да ми је било незамисливо да се неко зове анеуризма, схватио сам да она позива пацијента који има проширење артерије, а поред те мале темпиране бомбе у свом организму тај човек има и своје лично име, које је из неког разлога преголемо за употребу савременом, у(жу)рбаном човеку. Мислим да је веома важно прихватити уникатност сваке личности и практиковати је у односу са људима који нас окружују. На тај начин би се и осећај изолованости од „здравог света“ полако (али сигурно) изгубио.

Стиче се утисак да тако „изолована“ особа у суштини нема избора, осим да се преда у руке компетентних људи. Ипак, слободно одлучивање о томе на који начин одговорити изазову и каквим мислима се бавити – остаје у рукама појединца. Како болесна или немоћна особа реагује на такву ситуацију зависи од личног става (или вере). Неки болест доживљавају као страдање које им је дато по Божијем допуштењу, због неког претходно учињеног греха и због тога се нелагодно осећају. Други не разумеју уопште шта им се дешава, а њихову збуњеност повећава комуникација са непознатим људима. Јер, лекари често ни не говоре пацијентима о чему се заправо ради – иако пацијенти имају пуно право да знају шта се са њима дешава. Трећи на своју болест гледају као на велику животну опасност, те стога постају веома уплашени и узнемирени. Овакве особе обично осећају да нико стварно не разуме шта је њима заиста потребно и изолују се одбијајући да сарађују са околином. Такав пацијент осећа неразумевање јер он тражи своје здравље и живот свој, а не просто лек против болова. Болесник, по речима арх. Василија Гондикакиса, жели „да не умре“ (Јн. 6, 50). Он тражи нешто што сви ми као људи тражимо. 

Све у свему, болестан-збуњен-уплашен, очекивана је комбинација. Чуо сам једног пацијента у болници, како у својој (да ли само?) „збуњености“ у истој реченици псује Бога и узвикује „Боже зашто си ме оставио?“. Изненадих се када сам чуо да он не верује у Бога. Прилична опседнутост неким кога „нема“, у одсудним тренуцима. Искрено се запитах каква ли га је животна противречност довела у такво стање. Могуће да и он исповеда типично српски символ вере од две речи: „Има нешто!“ А заправо, када би био отворен и искрен, могао би се упитати: „Боже мој, зашто сам ја (претходно) тебе оставио?“ Ипак, потрудио сам се да се на његов став не бацим каменом. Знао сам да на то има право само онај који је без греха.

Најзад бих се осврнуо на, можда најређе али свакако најпожељније и најадекватније, схватање своје „ситуације“ код болесника. Без дубљег улажења у „теологију болести“, вредно је помена да поједини болесници – исправно – своју болест разумеју као посету Божију и могућност прочишћења. А таква могућност заиста постоји. По Св. Владици Николају, ни обичан ковач не баца гвожђе у огањ да га казни него да од њега направи нешто боље. У том смислу нас и Св. Григорије Назијанзин позива да према болесницима имамо много поштовања, јер неки од њих тим путем искушења и невоља доспевају до светости. Он изражава перманентну наду да се можда међу тим болесницима крије „нови Јов“. Није немогуће, јер сваки „други“ (јеванђелски ближњи), у Духу Светоме јесте потенцијални светитељ, макар био и грешник.

Читао сам код професора Зорана Крстића о типу „слабе“ Цркве. Он каже да је Црква најјача онда када је по критеријумима света немоћна. Ја се питам, да ли је и човек најјачи онда када је по критеријумима света немоћан? Верујем да управо тада он на најбољи начин сведочи своју веру. Можда је то човек болестан и немоћан, али смирен и ослобођен од светских жеља; човек који зрачи духовном снагом и надом – зато што осећа да је Господ са њим. 

Шта нам открива поглед кроз болнички прозор, на здрави свет напољу? 

На први поглед нешто што ретко примећујемо, јер се налазимо у вртлозима савремености. Људи су видно заузети – како уосталом и сами кажу. А ово „заузет“ није ништа друго до нервозна, помахнитала јурњава да се „иде у корак са временом“. Колико често можемо чути (или изговорити) реченицу – немам времена? Изговарајући тако нешто, верујем да се никада нисмо запитали: Да ли је време нешто што је заиста моје? Феномен јурњаве и трке са временом је све присутнији. И све што брже трчимо за временом, чини се да нам оно све више измиче, доказујући тиме да нас све више узима под своје. Опхрвани нашим свакодневним главобољама и потресима, а изморени хроничним болестима политичких збивања и тзв. транзиције, без поузданог полазишта и јасног одредишта, тешко проналазимо времена и пажње за нешто више од пуког преживљавања – и то од данас до сутра. А то преживљавање нам је саткано од безброј „морам“.

Насупрот томе, стиче се утисак да у болници има времена на претек. Одједном се чини да директор грађевинске фирме поред мене баш и не мора бити присутан на потписивању уговора о земљаним радовима „Београда на води“, а да младић преко пута мене неће стићи на прославу титуле, која се не пропушта „ни за живу главу“. Још важније, изгледа да их то сада и не потреса као раније и да, простије речено, ипак, има времена за све – само „Боже здравља“! Чини се да болестан човек – парадоксално – има здравији поглед на свет и делује да постаје све више силан када је слаб (2. Кор. 12,10). 

Један мој бивши професор је волео да понавља свој сатирични закључак да се оно што не може компликовано да се формулише, у академском свету, не узима за озбиљно. Ипак, поглед кроз болнички прозор ме је довео до једноставног закључка да „неодложне“ обавезе – како их свакодневно називамо – то уствари и нису. Важнија обавеза је послужити ближњем, нарочито у немоћи и невољи и на тај начин учинити самоме Христу. Имајмо у виду да многе неправде у животу човек нанесе другима не само када их чини. Наноси их често и када нехотице, без свести о томе, својим немаром заборава, непримећивањем, лошом дистинкцијом важног и неважног, не учини оно што је ваљало да учини. То редовно схвати тек када је непоправљиво касно. Ако желимо да не буде касно морали бисмо најпре потражити емпатију – макар фењером у сред бела дана као некада Диоген човека.

error: Content is protected !!