Drugi dolazak Hristov, Dečani
Znameniti teolozi (među njima i episkopi) naše (pomesne) Crkve proteklih decenija su pokušavali da kroz besede, predavanja, obučavanja katiheta, naučne monografije i članke prenesu jednu evanđelsku i prednjsku, za široke mase obrazovane u vreme komunizma i kasnije, nepoznatu istinu o tome da smisao i uzrok događaja ne leži u njihovom „vremenskom početku“ već u njihovom „kraju“. Filosofski rečeno, tradicionalna protologija je zamenjena eshatologijom. I to jeste najvažnija distinktivna crta hrišćanstva – konačna istina o istoriji, kako kolektivnoj, tako i o našim pojedinačnim životima, biće poznata, vidljiva, konačna i utvrđena tek na kraju ovog i ovakvog postojanja čovečanstva, tačnije kada se desi prelomni momenat ponovnog Hristovog dolaska i uspostavljanja Carstva Božijeg. Sportskim rečnikom kazano – sve ovo što se ovde dešava je utakmica koja nije završena. Konačni ishod će tek doći.
Ako i govorimo u terminima istorije kao nauke, čak ne osvrćući se na teologiju, Evanđelje, svete oce i sl., uistinu ćemo videti da je tačno tumačenje istorijskih procesa i događaja najčešće moguće tek pošto oni prođu i tek pošto neko vreme promine od izvesnih značajnih procesa i dešavanja. Tek tada istoričari pristupaju materijalnim dokazima, logičkom povezivanju, istraživanju motiva i svim mogućim resursima koji čine da slika do koje dođu bude što je više objektivna i plauzibilna. S druge strane, u teologiji princip kraja ne samo što dobija vrednost kriterijuma istine, već je on istina sam po sebi – ontološka istina. „Sada vidimo kao u ogledalu i zagonetki, a onda ćemo licem k licu“, kaže apostol Pavle. Iz te, perspektive eshatona ili kraja, jasno je i zašto je smirenje najveća vrlina – umeti podneti teskobe i nepravde tokom prolaznog trajanja i time pokazati poverenje u Božiji sud koji će doći. Ipak, smirenje nije i odustajanje od borbe za pravdu i nemo i pasivno predavanje svim agresorima i dželatima koji se nađu na životnom putu. Hrišćani koji su trpeli progone i ubistva u Rimskom carstvu nisu ostali u takvoj državi zauvek – svojim stradanjem, svedočenjem vere i dostojanstvenim ispovedanjem iste izborili su se za državu koja će im dati slobodu veroispovesti i dozvoliti normalan život. Na duge staze, upravo je Hristos taj koji je „srušio“ temelje robovlasničkog društva, smrtne kazne, nepravednih klasnih podela. Sedeći sa ljudima sa margine društva, izobličavajući licemerje visokih društvenih slojeva poput fariseja, propovedanjem ljubavi, skromnosti, solidarnosti i sl., On je rekao „ne“ postojećem sistemu i Rimljana i Jevreja.
Obećanje o drugom dolasku, uspostavljanju života bez smrti, greha i drugih zala za mnoge može delovati kao bajka ili utopija. Ipak, za one koji ispovedaju ovu veru (i sve drugo u Simvolu vere) kraj istorije jeste imperativ mišljenja i delovanja. Zašto bi onda bilo ko, ko sebe smatra hrišćaninom, pa još čak i predstavnikom Crkve, davao sebi za pravo da sudi svome bratu samo zato što mu je povređena lična sujeta ili „uvređena“ medijska slika „pred kamerama“? Ako se u okviru institucionalnog dela Crkve (a ona nužno ima i taj segment u istoriji) za nešto sudi(lo), to su uglavnom gruba kršenja kanonskih granica – na primer, osnivanje neke nove „crkve“ bez saglasnosti postojeće zajednice, raskoli i sl. Načelno, svi ozbiljni zločini i prestupi sude se i sankcionišu u okviru svetovnih (državnih) sudova, koji su obavezujući i za članove Crkve, te stoga i nije jasno kakvu ulogu ima crkveni sud u jednoj sekularnoj državi. Sasvim je druga perspektiva srednjeg veka gde je jasno da svetovno i crkveno zakonodavstvo funkcioniše kao organska celina te i zbornici crkvenih i građanskih zakona to pokazuju – kao Sintagma Matije Vlastara i sl. zbornici. Naravno da pravo i pravda počivaju na božanskim i bogootkrivenim principima, te bi bilo mnogo logičnije da teolozi i sveštena lica učestvuju u građanskim pravnim procesima kao neka vrsta glasa savesti. Otuda logično i imamo rad sveštenika sa zatvorenicima. Ovde treba naglasiti i to da je taj rad uvek bio ispružena ruka blagosti i praštanja. Za razliku od oštrih kazni građanskih sudova, stav sveštenika prema osuđenom je uvek bio blag i blagonaklon, terapeutski na neki način, savetodavan ili bi bar tako trebalo da bude.
Tragom eshatologije, kojom smo i počeli, ovo znači da istinitost naših odluka, sudova, nagradi i kazni, tek treba da bude potvrđena konačnim sudom Hristovim. Istorija je otvoren i nezavršen proces i jedino što ima neupitnu vrednost jeste pokajanje i praštanje. S druge strane, Evanđelje opominje „ne sudite da vam se ne sudi“ (Mt 7,1). Ovaj stih i sve što sledi u nastavku – opomena da pazimo kakvom merom merimo, zatim čuveno pitanje „zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u svome ne vidiš“ i sl. važi ne samo za narod Božiji, već i za episkope i patrijarha. Nema nikakvog razloga da prvi u hijerarhiji bude izuzet od pravila Evanđelja. Naprotiv, Hristos kaže – „Ko hoće da bude prvi među vama, neka vam bude sluga (Mt 20, 27), i opominje – „mnogi će prvi biti poslednji i poslednji prvi“ (Mt 19, 30). Možda bi prvi, kao i svi oni koji se smatraju prvima – po vlasti, časti, funkcijama i sl. prolaznim dobrima – mogli nekad da se zapitaju a šta ako njih Hristos, kada dođe, izopšti od zajednice spasenja… A možda će mu neki od takvih i reći, poput velikog inkvizitora iz Karamazovih, – „a što si došao da nam smetaš…“ Verovatno će neki opstati u okorelosti srca i neprijatno se iznenaditi kada dođe Onaj u koga nikad nisu verovali, a u čije su se ime oblačili, a neki će se pokajati i obradovati. Do tad – do tog suda večnosti i budućnosti, možda bi trebalo držati se običnog, građanskog zakona po kome bi svi oni koji otimaju od čestitih, manipulišu, govore klevete, vrše nasilje i sve što se protivi svim zakonima svih država i civilizacija bili sankcionisani baš po zakonu.
