Други долазак Христов, Дечани
Знаменити теолози (међу њима и епископи) наше (помесне) Цркве протеклих деценија су покушавали да кроз беседе, предавања, обучавања катихета, научне монографије и чланке пренесу једну еванђелску и предњску, за широке масе образоване у време комунизма и касније, непознату истину о томе да смисао и узрок догађаја не лежи у њиховом „временском почетку“ већ у њиховом „крају“. Философски речено, традиционална протологија је замењена есхатологијом. И то јесте најважнија дистинктивна црта хришћанства – коначна истина о историји, како колективној, тако и о нашим појединачним животима, биће позната, видљива, коначна и утврђена тек на крају овог и оваквог постојања човечанства, тачније када се деси преломни моменат поновног Христовог доласка и успостављања Царства Божијег. Спортским речником казано – све ово што се овде дешава је утакмица која није завршена. Коначни исход ће тек доћи.
Ако и говоримо у терминима историје као науке, чак не осврћући се на теологију, Еванђеље, свете оце и сл., уистину ћемо видети да је тачно тумачење историјских процеса и догађаја најчешће могуће тек пошто они прођу и тек пошто неко време промине од извесних значајних процеса и дешавања. Тек тада историчари приступају материјалним доказима, логичком повезивању, истраживању мотива и свим могућим ресурсима који чине да слика до које дођу буде што је више објективна и плаузибилна. С друге стране, у теологији принцип краја не само што добија вредност критеријума истине, већ је он истина сам по себи – онтолошка истина. „Сада видимо као у огледалу и загонетки, а онда ћемо лицем к лицу“, каже апостол Павле. Из те, перспективе есхатона или краја, јасно је и зашто је смирење највећа врлина – умети поднети тескобе и неправде током пролазног трајања и тиме показати поверење у Божији суд који ће доћи. Ипак, смирење није и одустајање од борбе за правду и немо и пасивно предавање свим агресорима и џелатима који се нађу на животном путу. Хришћани који су трпели прогоне и убиства у Римском царству нису остали у таквој држави заувек – својим страдањем, сведочењем вере и достојанственим исповедањем исте изборили су се за државу која ће им дати слободу вероисповести и дозволити нормалан живот. На дуге стазе, управо је Христос тај који је „срушио“ темеље робовласничког друштва, смртне казне, неправедних класних подела. Седећи са људима са маргине друштва, изобличавајући лицемерје високих друштвених слојева попут фарисеја, проповедањем љубави, скромности, солидарности и сл., Он је рекао „не“ постојећем систему и Римљана и Јевреја.
Обећање о другом доласку, успостављању живота без смрти, греха и других зала за многе може деловати као бајка или утопија. Ипак, за оне који исповедају ову веру (и све друго у Символу вере) крај историје јесте императив мишљења и деловања. Зашто би онда било ко, ко себе сматра хришћанином, па још чак и представником Цркве, давао себи за право да суди своме брату само зато што му је повређена лична сујета или „увређена“ медијска слика „пред камерама“? Ако се у оквиру институционалног дела Цркве (а она нужно има и тај сегмент у историји) за нешто суди(ло), то су углавном груба кршења канонских граница – на пример, оснивање неке нове „цркве“ без сагласности постојеће заједнице, расколи и сл. Начелно, сви озбиљни злочини и преступи суде се и санкционишу у оквиру световних (државних) судова, који су обавезујући и за чланове Цркве, те стога и није јасно какву улогу има црквени суд у једној секуларној држави. Сасвим је друга перспектива средњег века где је јасно да световно и црквено законодавство функционише као органска целина те и зборници црквених и грађанских закона то показују – као Синтагма Матије Властара и сл. зборници. Наравно да право и правда почивају на божанским и богооткривеним принципима, те би било много логичније да теолози и свештена лица учествују у грађанским правним процесима као нека врста гласа савести. Отуда логично и имамо рад свештеника са затвореницима. Овде треба нагласити и то да је тај рад увек био испружена рука благости и праштања. За разлику од оштрих казни грађанских судова, став свештеника према осуђеном је увек био благ и благонаклон, терапеутски на неки начин, саветодаван или би бар тако требало да буде.
Трагом есхатологије, којом смо и почели, ово значи да истинитост наших одлука, судова, награди и казни, тек треба да буде потврђена коначним судом Христовим. Историја је отворен и незавршен процес и једино што има неупитну вредност јесте покајање и праштање. С друге стране, Еванђеље опомиње „не судите да вам се не суди“ (Мт 7,1). Овај стих и све што следи у наставку – опомена да пазимо каквом мером меримо, затим чувено питање „зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у своме не видиш“ и сл. важи не само за народ Божији, већ и за епископе и патријарха. Нема никаквог разлога да први у хијерархији буде изузет од правила Еванђеља. Напротив, Христос каже – „Ко хоће да буде први међу вама, нека вам буде слуга (Мт 20, 27), и опомиње – „многи ће први бити последњи и последњи први“ (Мт 19, 30). Можда би први, као и сви они који се сматрају првима – по власти, части, функцијама и сл. пролазним добрима – могли некад да се запитају а шта ако њих Христос, када дође, изопшти од заједнице спасења… А можда ће му неки од таквих и рећи, попут великог инквизитора из Карамазових, – „а што си дошао да нам сметаш…“ Вероватно ће неки опстати у окорелости срца и непријатно се изненадити када дође Онај у кога никад нису веровали, а у чије су се име облачили, а неки ће се покајати и обрадовати. До тад – до тог суда вечности и будућности, можда би требало држати се обичног, грађанског закона по коме би сви они који отимају од честитих, манипулишу, говоре клевете, врше насиље и све што се противи свим законима свих држава и цивилизација били санкционисани баш по закону.
