Nikolaj A. Berđajev, oko 1910.
Klerikalizam je tuđ duhu pravoslavlja. Ovaj negativni fenomen se više razvijao na tlu katolicizma. Ali sada prisustvujemo rađanju ruskih klerikalnih tendencija i klerikalne ideologije. Naša pravoslavna omladina, čak i njen najbolji deo, pogođena je ovom bolešću. Među mladima je to dečija bolest ruskog religijskog preporoda, strastvena reakcija protiv dugog perioda otpadanja od Pravoslavne crkve. Među starijima, u predrevolucionarnoj generaciji, to više liči na staračku sklerozu, potpunu nesposobnost za stvaralaštvo i slobodu.
Poslednji arhijerejski sabor u Sremskim Karlovcima, krenuvši putem crkvenog raskola, porazio je mitropolite i osudio hrišćanski pokret mladih. Podsticao je otrovna, zlobna podozrenja želeći da zarazi zdrave duše svojom bezumnom nepoverljivošću. Izazvao je strašan potres svojim klerikalnim nastrojenjima i učinio da se zamislimo nad osnovnim pitanjima crkvene samosvesti. To je pozitivna strana ovog nesrećnog sabora. Ponekad se dobro postiže kroz zlo. Božije proviđenje može čak i zlo da koristi u svrhe dobra. Otvorila se gnojna rana. I to je dobro. Zadat je strašan udarac autoritetu ruskih episkopa u Jugoslaviji i Bugarskoj koji su svih ovih godina praktikovali duhovno zastrašivanje. I ovo iskušenje moraju bolno iskusiti oni koji su bili podložni iluziji klerikalizma.
U određenim delovima ruske omladine, koji su iskreno i strastveno religiozni, ali koji nisu do kraja promislili i shvatili osnove pravoslavlja, postoji tendencija da svakog episkopa smatraju nepogrešivim i da vide u njemu nešto poput pape. U pokolenju koje je zahvaćeno reakcijom protiv rušilačkih stihija revolucije postoji potreba za oslanjanjem na nepokolebljivu stenu, potreba za čvrstim autoritetom, postoji strah od slobode duha, od slobode izbora. Ali takvo raspoloženje mora dovesti do tragičnih sukoba savesti.
Samo je u katolicizmu do kraja razvijen koncept spoljašnjeg, nepogrešivog, hijerarhijskog autoriteta i iz njega se izvlače ostali zaključci. U pravoslavlju takav koncept može biti samo nepotpun i protivrečan. Ako se može živeti sa jednim papom, onda život sa dvadeset i pet papa koji se međusobno svađaju i jedan drugog napadaju, lako može da se pretvori u ludnicu. U stvari, pravoslavlje se razlikuje od katolicizma ne po tome što ima dvadeset pet papa umesto jednog, već po tome što u njemu nema nijednog pape. I to se mora do kraja razumeti.
Pravoslavna svest ne poznaje nepogrešivi autoritet episkopa. Unutrašnji nepogrešivi autoritet ima jedino čitava Crkva, jedino crkvena sabornost, a njen nosilac je ceo crkveni narod svih hrišćanskih pokolenja, počevši od apostola. U Okružnoj poslanici istočnih patrijaraha iz 1848. godine, kaže se: „Nepogrešivost počiva isključivo u univerzalnosti Crkve, objedinjenoj uzajamnom ljubavlju, a neizmenljivost dogmata, kao i čistota obreda nije poverena zaštiti samo jerarhije, već celokupnog crkvenog naroda koji jeste telo Hristovo.“ Nosilac i čuvar hrišćanske istine je čitav crkveni narod, a ne samo jerarhija. I ne postoje nikakve formalno-pravne garancije koje bi izražavale unutrašnji autoritet Crkve.
Jedan pravoslavni pojedinac može biti više u pravu nego ogromna većina episkopa. Bila su vremena kada je Sveti Atanasije Veliki, još kao đakon, tj. osoba beznačajna u hijerarhiji, bio nosilac istine pravoslavlja protiv skoro celog istočnog episkopata koji je naginjao arijanstvu. Sveštenici tog vremena, poklonici spoljašnje jerarhijske vlasti, smatrali su za svoju dužnost da budu protiv svetog Atanasija Velikog i da podržavaju episkope arijance. Za pravoslavnu svest je potpuno dopustivo da je mirjanski autor Aleksej S. Homjakov bolje izrazio duh pravoslavlja nego neki mitropoliti na koje je uticala sholastička teologija, bilo katolička, bilo protestantska.
U pravoslavlju je bila moguća veća sloboda religiozne misli. Velika prednost pravoslavlja nalazi se u njegovom nedostatku spoljašnjih garancija, u tome što pravoslavna vizija Crkve nije po obrascu carstva ovoga sveta, po analogiji sa državom koja zahteva formalno-pravne uslove; naprotiv, pravoslavna vizija Crkve je nadahnuta verom u neposredno delovanje samog Svetog Duha. Pitanje koje je sada zatamnjeno, ali koje mora biti postavljeno u svoj svojoj oštrini jeste pitanje o tome priznaje li pravoslavlje slobodu savesti kao prvobitnu osnovu duhovnog života? Tjutčev je jednom, u vezi sa papom Pijem IX, napisao: „Upropastila ih je kobna reč. Sloboda savesti je postala besmislena.“ Ove reči, tako bliske našim slovenofilima, imaju smisao i opravdanje samo u tom slučaju ako pravoslavlje čvrsto stoji na gledištu da sloboda savesti nije glupost, već najveća vrednost hrišćanstva. Ali, mi živimo u epohi bojažljivosti i straha pred slobodom savesti, kao i nespremnosti da snosimo breme slobode, breme odgovornosti.
Savremene klerikalističke tendencije su odraz katoličkog poimanja crkve i crkvene vlasti. A ovo katoličko poimanje je posebno snažno kod onih koji fanatično i isključivo sebe smatraju pravoslavcima, koji mrze katolicizam i nisu u stanju da razumeju njegove pozitivne strane. Danas postoji reakcija ne samo na rusku antireligijsku misao, što je vrlo dobro, nego i protiv ruske religijske misli XIX veka, što je već nezahvalnost i nepotreban raskid sa kontinuitetom. Ruska religijska pravoslavna misao bila je neobično slobodoljubiva, negovala je ideju slobodnog duha, slobode savesti i pripremala je stvaralačku duhovnu reformu, duhovni preporod koji je bio ugušen silama davno započete ateističke revolucije i od nje neodvojivih sila smrtonosne reakcije koje gase duh. Sada je stvaralački pokret crkvenog preporoda otežan i paralizovan neistinama „Žive crkve“ i lažnim crkvenim reformama u sovjetskoj Rusiji.
Problem slobode savesti za mene je osnovni problem hrišćanske svesti i zato ga treba postaviti na najjasniji i najradikalniji mogući način. Slobodi uvek pripada prvenstvo nad autoritetom. Čak je i u katolicizmu traganje za nepokolebljivim autoritetom sa svojim spoljašnje vidljivim znacima, na kraju krajeva, fiktivno i zasnovano na iluziji. Nepogrešiv autoritet pape pretpostavlja njegovo priznavanje i potvrđivanje slobodnom voljom verujućeg katolika.
Papski autoritet nije spoljašnja objektivna realnost, nije realnost prirodno-materijalnog poretka, poput kamena koji je bačen na nas ili komada drveta koji bi nas spolja udario, to je stvarnost duhovnog reda. Ali papski autoritet postaje duhovna stvarnost samo kao rezultat čina vere, koji je čin slobode, dakle čin priznavanja religioznog subjekta.
Osobenost vladajuće katoličke percepcije je u tome što ona želi skoro da zaustavi delovanje slobode savesti, što ne prepoznaje njeno trajno delovanje. Pravoslavna percepcija u principu ne prihvata tu granicu slobode savesti, to njeno prenošenje na najviši crkveni organ. Sloboda savesti deluje neprekidno, kroz nju se ostvaruje i sam saborni život Crkve. Život Crkve je jedinstvo ljubavi u slobodi. U suštini, sve što je duhovno značajno, u katoličkom svetu takođe, pretpostavlja slobodu savesti, stvaralaštvo slobodnog duha, a ne delovanje spoljašnje formalne vlasti.
Sloboda savesti u pravoslavlju uopšte ne znači protestantski individualizam, ona je iznutra, u dubini povezana sa sabornošću. Reformacija je bila savršeno u pravu u svojoj afirmaciji slobode savesti, ali je nakon toga stupila na lažni put individualizma. Sloboda nije privatnost duše, njeno protivstavljanje svakoj drugoj duši i celom svetu. U stihiji slobode, hrišćanske slobode, individualno-jedinstveno je tajanstveno povezano sa univerzalno-sveopštim. Ali sloboda se nikada ne može zaustaviti ili potisnuti, ne može se delegirati na drugog i na druge, ona može samo biti prosvetljena.
Nikada neću prihvatiti ništa protiv moje slobodne savesti, neću prihvatiti ni samoga Boga, jer Bog ne može biti nasilje nada mnom. I moje smirenje pred najvišim može biti samo prosvetljenje i preobražaj moje slobodne savesti iznutra, samo mističko zajedništvo sa višom realnošću.
Čak ni vaseljenski sabor, najviši organ pravoslavlja, nema formalni autoritet. Vaseljenski sabor nema formalne i pravne oznake, čulno je vidljiv, ali on nema zakonski karakter. Od sabora ne treba praviti idola, ne treba ga apsolutizovati. Sabor može biti i razbojnički, sa svim odlikama legitimnosti. Istinski vaseljenski sabor je onaj koji je zaista vođen Duhom Svetim. Autentičnost i duhonosnost vaseljenskog sabora otkriva i potvrđuje slobodna savest crkvenog naroda. Duh Sveti deluje u crkvenom narodu, u crkvenoj sabornosti i ustanovljuje razliku između istine i laži, autentičnosti i falsifikata.
Poredak crkvenog postojanja kao duhovnog postojanja razlikuje se po tome što nema spoljašnjih garancija, nema pravnih i materijalno opipljivih znakova istinitosti. O svemu odlučuje duhovni život, duhovno iskustvo. Duh Sveti ne deluje onako kako deluju prirodne ili društvene sile. Tu nema nikavih analogija. Prevelik upliv takve analogije predstavlja iskušenje u crkvenom životu, to je upodobljavanje Crkve ovome svetu.
Hijerarhijsko ustrojstvo Crkve istorijski je neizbežno. Nastanak i razvoj kanona je fenomen drugog reda, a ne primarnog poretka. Primaran je samo duhovni život i plodovi koje on donosi. To je ono što održava Crkvu u svetosti. Insistiranje na primatu spoljašnje jerarhijske vlasti uvek je samoobmana i iluzija. Definitivno se potčinjavaju spoljašnjoj jerarhijskoj vlasti oni čija su unutrašnja uverenja ista ili slična crkvenoj vlasti. Niko se nikada nije potčinio spoljašnjem autoritetu ako se njegova savest odlučno tome protivila, ili je pak potčinjavanje bilo znak čisto spoljašnje discipline.
Isto se mora reći i za katolike. Spoljni autoritet sam po sebi nikada i nikoga nije uspeo da ubedi u bilo šta. Ubeđenje uvek dolazi iznutra i uvek pretpostavlja uzajamno delovanje slobode savesti i Duha Božijeg. Klerikalizam je ubedljiv samo za ljude klerikalne po duhu, za one koji i sami najviše cene činovničko ustrojstvo života, za one koji žele i sa nestrpljenjem očekuju trijumf klerikalizma i te škole mišljenja. Branitelji vlasti i neprijatelji slobode obično priznaju potpunu i neograničenu slobodu za sebe, ali ne žele da je priznaju drugima. Ti ljudi sami su najmanje skromni, a najviše svojevoljni.
To se potvrđuje na primeru desničarsko-klerikalnog trenda u emigraciji. Ekstremne i povremeno fanatične pristalice linije arhijerejskog sinoda u Karlovcima, a protiv mitropolita Evlogija predstavljaju ekstremno desničarsku monarhističku grupaciju koja ne bira najviše crkveno telo i mitropolite na osnovu principa crkvenih kanona, već na osnovu svojih političkih simpatija i crno-reakcionarnih afiniteta. Ako bi arhijerejski sinod i arhijerejski sabor iznenada usvojili levi i slobodoljubivi pravac delovanja, ako bi raskinuli sa desnim monarhističkim tendencijama, tada bi ih sadašnje pristalice napustile i počele da negiraju njihovu crkvenost i autoritet. Takvi isti su i komunisti koji sami zastupaju punoću slobode, ali drugima ne daju da slobodno dišu.
Svi ovi ekstremno desničarski monarhisti u emigraciji u potpunosti priznaju za sebe slobodu savesti i slobodu izbora, zagovornici su crkvene vlasti tamo gde im odgovara i kad im se sviđa, priznajući autoritet onim mitropolitima i episkopima koji povlađuju njihovim instinktima i dele sa njima iste poglede. Nekoliko puta sam čuo od Rusa u Berlinu da oni ne priznaju autoritet mitropolita čijoj jurisdikciji pripadaju jer im se ne sviđa pravac kojim on ide. Crkvenu reč koja bi osudila njihove težnje i političke afinitete ti ljudi nikada ne bi prepoznali i poslušali kao glas Crkve. Uostalom, oni nikada nisu želeli da slušaju patrijarha Tihona, odnosno vrhovni organ Pravoslavne ruske crkve, nisu ga slušali ni episkopi kojima se nije svidelo patrijarhovo usmerenje. Samo formiranje arhijerejskog sinoda predstavljalo je narušavanje volje patrijarha, bilo je proizvoljan čin.
Svi ovi samovoljni ljudi iz desničarskog tabora nikada nisu priznavali slobodu crkve i uvek su branili nasilje države nad crkvom, čak ne toliko ni države koliko sopstvenih političkih ciljeva i interesa. Prvi karlovački sabor, osuđen od patrijarha, sav je protekao u znaku dominacije desničarskih monarhističkih organizacija nad crkvom. Čemu ovde služi jerarhijska crkvena vlast? Ne priznaju je onda kada im se ne sviđa.
Sada je u desnoj emigraciji crkvena vlast priznata tamo gde se odobravaju i podstiču reakcionarno-obnoviteljske političke tendencije, gde vlada duh mračnjaštva i zlobna paranoja od judeomasonske zavere. Na kanone niko ne obraća pažnju osim kada je potrebno neko lažno i licemerno pokriće. Savršeno je jasno da je sa kanonskog stanovišta istina na strani mitropolita Evlogija, ali za desno-klerikalni pravac crkvena vlast pripada arhijerejskom sinodu jer on izražava njihov duh i njihove težnje. Desno-klerikalni tabor se i sastoji od onih ljudi koji u crkvi žele dominaciju svoje politike, monarhističke državnosti. Oni takođe priznaju i primat slobode nad autoritetom, ali samo sopstvene slobode. Svoju slobodu ili samovolju projektuju na ono crkveno telo koje im se sviđa i koje im odgovara. I ovu laž mora razotkriti i razotkriva je sam život.
Karlovački episkopat predstavlja određenu partiju, određenu struju, to nije glas Crkve. Zahtevi ove struje zagranično-emigrantske pravoslavne crkve za autokefalijom i za upravljanjem celom Ruskom pravoslavnom crkvom, jadni su i smešni. Značajan deo emigrantske jerarhije (ne svi, naravno) jesu episkopi koji su napustili svoju pastvu i zato oni ne mogu imati veliki moralni autoritet za sav ruski pravoslavni svet. Nijedan episkop ili sveštenik u emigraciji nema moralno pravo da sudi episkopima i sveštenicima koji su osuđeni na mučenički život u Rusiji. A ima i takvih koji sa prezirom i osudom govore o patrijarhu Tihonu, o mitropolitu Venijaminu. To je bezbožna i odvratna pojava. Niko ne može znati kako bi se prezreni i osuđeni pojedinac ponašao u sovjetskoj Rusiji, da li bi prišao „Živoj crkvi“ kao što su to činili bivši crnostotinaši, pošto su se prethodno bavili denuncijacijama i bili servilni prema režimu. Mi sada znamo da su i patrijarh Tihon i mitropolit Venijamin – svaki na svoj način – mučenici.
Stupili smo u dugu epohu crkvenih previranja. Za onoga ko poznaje crkvenu istoriju, tu nema ničeg novog. Ali mi Rusi smo navikli na duži period mira i stabilnosti u crkvi. Pravoslavni su živeli stabilnim načinom života u snažnoj koheziji crkve i države. U ruskom svetu XIX veka odvijala su se burna kretanja koja su i dovela do krize i katastrofe, ali je crkva očigledno bila u stanju grobnog spokoja i nepokretnosti. Možda je katastrofa i proistekla iz ove nepokretnosti crkve. Monarhija je čuvala spokoj crkve, ali je istovremeno gušila svaki stvaralački pokret u crkvi, ne dozvoljavajući čak ni sazivanje sabora.
Mnogi pravoslavni su mislili da će ovaj mir i nepokretnost trajati večno. Ali za pronicljiviji pogled bilo je jasno da nije baš sve u Pravoslavnoj crkvi tako sigurno i mirno. Događali su se unutrašnji procesi, otkrivale su se unutrašnje protivrečnosti koje nisu bile obelodanjene samo zato što je crkva bila zarobljena od države. Preovlađujući stil carske crkve bila je umrtvljenost, mrtvačka inercija i nepokretnost. Nije bilo crkvenih previranja ili sporova zato što nije bilo stvaralačkog života, ili ga je bilo samo u manjini koja je bila nemoćna da se izrazi. Kada je u crkvi prvih vekova bilo sukoba, u njoj je bilo i burnog stvaralačkog života. Crkvena previranja mogu biti druga strana burnog unutrašnjeg života, religiozne napetosti, unutrašnjih borbi duha.
Ulazimo u takvu epohu, vrlo tešku, bolnu, punu odgovornosti, ali i radosnu zbog pojave stvaralačkog pokreta. Struktura pravoslavne duhovnosti moraće da prođe kroz promenu. U pravoslavlju se pojavljuje novi stil. I treba pripremiti svoju dušu za nemirnu i konfliktnu epohu. Nemoguć je povratak starom miru i stabilnosti, ne treba ni da ga bude. Ne možemo skinuti sa sebe teret slobode izbora, ne možemo se osloniti na nepokolebljivu stenu izvan nas. Ta stena je u dubini našeg duha.
Svedoci smo istorije Pravoslavne crkve koja označava kraj i likvidaciju ne samo petrovskog sinodalnog perioda, već i konstantinovskog perioda u istoriji hrišćanstva. Sada smo na početku nove ere u hrišćanstvu. Crkva će morati na nov način da definiše svoj odnos prema svetu, kao i prema procesima koji se u njemu odvijaju. Ona mora biti slobodna i nezavisna od države, od carstva Ćesara, od stihija ovoga sveta i istovremeno biti saosećajnija, blagonaklonija prema pozitivnim i kreativnim procesima u svetu, ona mora blagosiljati kretanje sveta prema Hristu i hrišćanstvu, čak i kada to kretanje još nije svesno. Za razliku od dosadašnje prakse, ona treba da proslavi dobrodošlicom povratak bludnog sina.
U epohi istorijskih kriza i lomova, rušenja starog sveta i rađanja novog, crkvena jerarhija ne uspeva blagovremeno da osvesti razmere događaja, ne shvata odmah crkveni, religiozni smisao onoga što se dešava. Deo jerarhije ostaje potpuno u prošlosti i žudi za obnovom starog, spokojnog, nepomičnog života. Nema osećaj za istorijski trenutak. Slep je za ono što se događa u svetu. Na tragediju čovečanstva gleda bez ljubavi i saosećanja, pun farisejskog samoopravdavanja i učaurenosti. Drugi deo jerarhije počinje da oseća neku prekretnicu, ali je još nije dovoljno svestan. Treći deo je već svesniji. Tako raznovrsni osećaji i različiti stepeni svesti o onome što se dešava rađaju borbu unutar same jerarhije i crkvene sukobe. Kao i uvek, klasni i lični motivi, klasna borba i lična surevnjivost mešaju se sa ideološkim motivima.
Karlovački episkopi, karlovački sinod i pretežni deo sabora predstavljaju onaj pravac jerarhije koji potpuno pripada nestajućoj prošlosti, epohi u pravoslavlju koja odumire. Oni ne vide ništa i ne razumeju šta se događa, duhovno su slepi i ozlojeđeni zbog tragedije koja se dešava u svetu i čovečanstvu, oni su savremeni pismoznanci i fariseji, za koje je subota veća od čoveka. Poslednji karlovački sabor i njegova osuda svakog stvaralačkog pokreta u hrišćanstvu poslednji su trzaji umiruće crkvene epohe, monofizitske po duhu (u smislu negiranja čoveka), i cezaropapističke po telu (u smislu obogotvorenja zemaljskog cara). Ova struja mora anatemisati sve što se događa u čovečanstvu i u svetu, posednuta je zlobnom nepoverljivošću i podozrivošću, vidi samo uvećanje zla jer želi samo stari život i mrzi svaki novi život.
Ona nije vezana za ono što je večno u Crkvi, već za ono što je u njoj prolazno i propadljivo. Sprečava zoru mladog života u pravoslavlju. U ovoj struji ne samo da nema duhovne istine, nego nema ni kanonske istine. Desničarska sinodalna struja u emigraciji formalno je slična levičarskoj sinodalnoj struji u sovjetskoj Rusiji. Sloboda Crkve je na udaru i ovde i tamo. Duhovna istina i kanonska istina u potpunosti su na strani onog dela jerarhije koji čuva slobodu Crkve, koji Crkvu stavlja iznad stihija ovog sveta i političkih strasti, koji je osetio razmere istorijskog prevrata koji se dogodio i nemogućnost povratka na staro. Ovaj deo jerarhije u inostranstvu predstavlja mitropolit Evlogije. I stvar ovde nije u ličnim stavovima mitropolita Evlogija, već u tome što se on pokazuje kao oruđe Najviše Volje, Božijeg Promisla u teškom i bolnom, prelaznom periodu postojanja pravoslavne crkve u inostranstvu. Takav je bio i patrijarh Tihon za celu Rusiju. U tome nam je jasno pružena Božija pomoć.
Patrijarh i mitropolit ne mogu biti glasnogovornici bilo kakvih ekstremnih struja u crkvenom životu i retko kad su inicijatori nekih dinamičnih kretanja. Njihova misija je u održavanju crkvene ravnoteže tokom perioda previranja i nemira. Ali u svojoj misiji ne bi trebalo da se mešaju u nastajuće stvaralačke pokrete, oni ih mogu blagosloviti i uključiti u osnovne tokove crkvenog života.
Ravnoteža života crkve, njeno jedinstvo, ne može se održati kroz kompromise sa onim delom jerarhije koji se raspada, koji proklinje stvaralaštvo i sprečava crkvu da uđe u novo doba. Ova propadajuća struja osuđena je na odumiranje. Crkveni razvoj je na drugoj strani od te umrtvljujuće politike koja gasi duh. Mislim da je raskol neizbežan, pre ili kasnije. Pravoslavna crkva zbog njega neće prestati da postoji i neće izgubiti jedinstvo. Važno je jedinstvo u istini, a ne kompromis između istine i laži. A strah da će se reakcionarno-obnoviteljska struja konačno odvojiti i ugasiti nije religiozno-crkveni već politički strah, jer će ovo biti fatalni udarac za čitav desničarsko-monarhistički pokret. No, ovaj udarac mora da se zada jer ovaj pokret koči oporavak Rusije i ruskog naroda, sprečava nastanak boljeg života.
Krajnje desna struja u pravoslavlju drži se crkvenog nacionalizma, samoće i izolacije pravoslavlja od hrišćanskog sveta, ne razume duh vaseljenske univerzalnosti. Možda ćemo morati da prođemo kroz novi raskol staroobrednika i staroveraca, ali u najgorem smislu tih reči. U starom raskolu je postojala svenarodna istina, u novom raskolu je neće biti. Ovaj raskol je moguć i u samoj Rusiji i u emigraciji. Na ovo treba biti duhovno spreman. Biće potrebna hrabrost i odlučnost.
Naša crkvena epoha predstavlja vrlo težak i složen duhovni problem. Šta znači ako se episkop, poznat po svom podvižničkom životu, pravi monah koji živi po zaveštanjima svetih otaca, poznat po svojoj duhovnosti, ispostavi kao duhovno slep, kao neko ko nije sposoban da razlikuje duhove, ako svugde u svetu i čovečanstvu vidi samo zlo i tamu, ako je osuđen da svuda oko sebe baca samo mračne kletve?
Ovo je vrlo zabrinjavajuće pitanje koje zahteva promišljen odnos prema sebi. Očigledno, askeza sama po sebi ne dovodi do viših duhovnih dostignuća i ne razvija duhovni vid, može čak isušiti i okameniti srce. Đavo je, takođe, asketa. Potreban je i drugi element na duhovnom putu bez kojeg askeza gubi svoj prosvetljujući i preobražavajući smisao. Askeza bez ljubavi je besplodna i mrtva. „Ako jezike čovječije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi. Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se. Ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu. Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini. Sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi.“ (1. Kor. 13, 1–7)
Episkopi, sabrani na arhijerejskom saboru u Karlovcima nisu ispunili zavete Apostola Pavla. U njihovim rečima i delima nema ljubavi, postoji duboko neprijateljstvo, odsustvo ljubavi prema čoveku i Božijoj tvorevini. Oni nisu „dugotrpeljivi“, „milosrdni“, oni su „gordi“, „netrpeljivi“, „zlo misle“, ništa ne „trpe“, ne „nadaju se“ ničemu, ništa ne „podnose“. Monah asketa može da ispuni zapovest ljubavi prema Bogu, ali ako ne ispuni zapovest ljubavi prema bližnjem, ako ne voli čoveka i Božiju tvorevinu, ako u čoveku vidi samo zlo, onda je i sama njegova ljubav prema Bogu iskrivljena i izopačena, onda je on „zvono koje ječi, kimval koji zveči“.
Monaško-asketska zlovolja, nedostatak ljubavi, sumnja u ljudski svet, u svaki pokret u svetu, predstavlja izopačenost hrišćanske vere. Hrišćanstvo je religija ljubavi prema Bogu i ljubavi prema čoveku. Ljubav samo prema Bogu, bez ljubavi prema čoveku je izopačenost ljubavi prema Bogu. Ljubav prema čoveku bez ljubavi prema Bogu (humanizam) je izopačenost ljubavi prema čoveku. Tajna hrišćanstva je tajna Bogočovečanstva. Monah asketa u kome se srce stvrdnulo i ohladilo, koji voli Boga ali ne voli čoveka i svet, u praksi i životu je monofizit, on ne ispoveda religiju Bogočovečanstva. On je krivac za rođenje bezbožnog humanizma u svetu.
Pravoslavlje nije uvek odolevalo iskušenju monofizitstva i sada vidimo njegove loše plodove. Svedoci smo poslednjih, grčevitih trzaja monofizitskog pravoslavlja neprijateljskog prema čoveku, tačnije pseudopravoslavlja. Ovaj duh je osuđen na propast, on zlobno deluje protiv čoveka i proklinje svaki životni napredak. Ovo pitanje se oštro postavlja u našim crkvenim disputima. Sada postoji borba za hrišćanstvo kao religiju Bogočovečanstva koja spaja u sebi punoću ljubavi prema Bogu i prema čoveku. Askeza bez ljubavi je mrtvilo, ona ne otvara oči već čini slepim, ona od čoveka pravi uškopljenika. Ova istina se mora iskusiti u sadašnjim sukobima. Onaj ko se isključivo brine za spas svoje duše i ko je hladan i surov prema bližnjem, taj uništava svoju dušu. Kod episkopa koji su doneli svoje rezolucije na saboru u Karlovcima nema znakova hrišćanske ljubavi, oni čine dela bez ljubavi, neprijateljska prema čoveku. Oni su monofiziti u duhovno-moralnom smislu te reči, ma koliko ispovedali besprekorne crkveno-dogmatske formule. U ovome je metafizičko značenje trenutnih događaja.
U naše vreme mnogo se govori o tome da život treba ocrkveniti. To je slogan hrišćanskog pokreta ruske omladine. Slogan je, nesumnjivo, tačan ali zahteva otkrivanje i pojašnjenje njegovog sadržaja jer se u taj pojam mogu smestiti veoma različiti sadržaji.
„Ocrkvenjeni“ život se može shvatiti u smislu lažnog jerokratizma i klerikalizma, u duhu stare vizantijske teokratske ideje, istorijski propale i neobnovljive. Neki razumeju izraz „ocrkveniti“ kao potčinjavanje svih aspekata života jerokratskom principu, neposrednom vođstvu jeraraha. Ovo je pre katoličko nego pravoslavno shvatanje crkvenosti, katolička teokratska ideja od koje se i mnogi katolici oslobađaju. Nije jasno otkuda u određenom delu naše omladine ta ideja da crkvena jerarhija poseduje neku vrstu nepogrešivosti i poseban dar znanja i učiteljstva. U suštini, takvo učenje ne postoji u Pravoslavnoj crkvi, iako su ga neki jerarsi zastupali. To učenje se korenito suprotstavlja načelu sabornosti, koje leži u osnovi Pravoslavne crkve. Sabornost Crkve, koja ne može imati nikakav formalno pravni izraz, nepomirljiva je sa tvrdnjom o nepogrešivom autoritetu episkopata i njegovim isključivim, darovanim privilegijama u pitanjima doktrine i poučavanja.
Duh diše gde hoće. Za pravoslavnu svest Crkva nije društvo nejednakosti. Sveštenstvo ima, pre svega, liturgijski značaj i u tom kontekstu je nepogrešivo, tj. ne zavisi od čovekovih svojstava i darova. Ali hrišćansku istinu otkriva i čuva celokupan crkveni narod i u njemu se mogu pojaviti ljudi sa posebnom vrstom ličnih darova za poučavanje.
Sveštenstvu pripada vođstvo na duhovnom putu spasenja duša, ali ne i na putu stvaralaštva koje je čovečanski poziv. Na primer, starčestvo, koje je tako karakteristično za pravoslavlje, svedoči o tome da čak ni duhovni dar rukovođenja dušama nije direktno povezan sa jerarhijskim činom. Jer starac je čovek obdaren ličnom harizmom koga narod prepoznaje, duhonosna ličnost, a ne određeni čin u jerarhiji. Episkopi su skoro uvek progonili starce. Nesumnjivo je da episkopu pripada disciplinska vlast u svojoj eparhiji bez koje je nemoguće upravljanje crkvom. Ali to ne označava ni nepogrešivost autoriteta, ni poseban dar poučavanja. Episkopat predvodi hijerarhijsko ustrojstvo crkve, održava crkveno jedinstvo i čuva pravoslavnu tradiciju. Ali njemu ne pripada vlast nad celim stvaralačkim životom čoveka i naroda, nad njegovim znanjem, nad njegovim društvenim ustrojstvom, njemu ne pripada stvaralačka inicijativa u duhovnom životu.
Čak i katolicizam priznaje da unutarnje sveštenstvo pripada svim hrišćanima i da su u određenom smislu svi hrišćani sveštenici. Katolici samo na spoljašnjem planu afirmišu jerarhijski princip u ekstremnom obliku. Pravoslavlje još više prepoznaje potencijalno opšte sveštenstvo. Ovo je u skladu sa učenjem apostola i mnogih učitelja Crkve. Međutim, jerokratizam je odstupanje i iskrivljavanje, odbijanje da se prizna da Duh Sveti deluje u celom hrišćanskom čovečanstvu, da Hristos prebiva među svojim narodom. Ovo je iskušenje Velikog inkvizitora, odricanje od slobode duha i uklanjanje tereta slobodnog izbora, stavljanje odgovornosti na nekolicinu i skidanje te odgovornosti sa savesti svih hrišćana. I nije pošteno za ovo kriviti samo katolike.
„Ocrkvenjavanje“ života može se razumeti i u dijametralno suprotnom smislu, videći u njemu upravo stavljanje veće odgovornosti celom crkvenom narodu, svim hrišćanima, snažnije delovanje duhovne slobode. Može i treba da se prepozna kao potencijalno crkveno i ono što nema zvanični, formalno pravni pečat crkvenosti.
„Ocrkvenjavanje“ života je nevidljivi proces, ono se odvija diskretno. Carstvo Božije dolazi neprimetno u dubini ljudskih srca. Ljudi su se umorili od konvencionalne laži spoljašnje crkvenosti koja simbolički osveštava život bez njegovog stvarnog preobražaja i poboljšanja. A istinsko ocrkvenjavanje života ne označava samo procese koji su formalno podređeni crkvenoj jerarhiji i podležu uslovno-simboličkom osvećenju, nego pre svega one procese u kojima se život zaista menja i preobražava u duhu Hristovom, u kojima se ispoljava Hristova istina. Ovi procesi mogu spolja ostati slobodni i izgledati autonomno, ali iznutra Duh Hristov može delovati u njima. Teodor Buharev, jedan od najsjajnijih ruskih teologa, vrlo dobro je govorio o „Hristovom snishođenju ka ljudima“ i o sjedinjavanju sa Hristom u svakom činu našeg života.
„Ocrkvenjavanje“ života je istinska, ontološki realna hristijanizacija života, unošenje Hristove svetlosti, Hristove istine, Hristove ljubavi i slobode u sve sfere života i stvaralaštva. Ovaj proces zahteva duhovnu slobodu, on ne može biti rezultat spoljašnjeg autoriteta ili prinude.
„Ocrkvenjavanje“ života nije samo sakramentalni, svetotajinski proces, proces osvećenja života, to je takođe i profetski, proročki proces, stvaralački proces koji preobražava život, menja ga, a ne samo osvećuje. Prema tome, on se ne može odvijati pod isključivom vlašću jerokratskog principa, u njemu deluje hrišćanska sloboda.
Pogrešna i proizvoljna je tvrdnja da blagodat deluje kroz vlast, a da ne deluje u slobodi. Navode kako je sloboda počinila mnoga zlodela u svetu, da je bivala mračna i bez milosti. Međutim, vlast je takođe počinila mnogo zločina i širila je tamu i zlobu u svetu. Ne postoji garancija ni u vlasti, ni u slobodi, jer i iza vlasti može da se krije destruktivna sloboda, samovolja i hirovitost. Ali, sloboda može biti i prosvetljujuća i puna blagodati. Duh Božiji deluje kroz slobodu.
Tamo gde je Božiji Duh, tu je i sloboda. Bez slobode Božije delo ne može biti izvršeno u ovom svetu. Slobodna savest u čoveku je zatamnjena prvorodnim grehom, ali nije uništena. U protivnom bi slika i prilika Boga u čoveku bile izbrisane, on ne bi mogao da primi nikakvo otkrivenje i religiozni život bi bio nemoguć. Hristovim iskupljenjem, čovekova sloboda je preporođena i prosvetljena iznutra, u čoveku je utvrđena slobodna savest kao neposredno delovanje Hristove svetlosti u njemu.
Neustrašiva afirmacija slobode duha, slobode savesti ima poseban značaj u našoj kritičnoj epohi, u vreme crkvenih sukoba i verskih oluja. Sloboda je surova i zahteva čvrstinu duha. Ali ta strogost i ta čvrstina su danas preko potrebne. Upravo je u našoj epohi nemoguće osloniti se isključivo na spoljni autoritet, na stenu koja se uzdiže iznad nas, a nije u nama samima. Moramo do kraja iskusiti ovaj osećaj odsustva spoljnih garancija i spoljne nepogrešivosti, osvestiti ga tako da se u nama samima otkrije nepokolebljivo uporište.
To uopšte ne znači da nas je Bog napustio. Delovanje Svetog Duha može biti jače nego ikad. Nepostojanost svih spoljašnjih vlasti, krah svih iluzija mogu imati smisao proviđenja. Ovo nam je poslato kao ispit naše hrišćanske slobode, naše unutrašnje snage. Nijednom pravoslavnom hrišćaninu nije dato da izbegne slobodu izbora i izvršenje čina slobodne savesti. Ne može se od ovoga kukavički pobeći i sakriti se na sigurnom mestu.
U epohi previranja i borbi, samoj visokoj jerarhiji će biti potrebna slobodna savest hrišćana, sloboda njihovog izbora. Bogu je potrebna čovekova slobodna savest, čovekova slobodna odlučnost, njegova slobodna ljubav. Čitav smisao stvaranja sveta leži u ovome. Negiranje slobode savesti kao vrhovnog načela i prvobitne osnove religioznog života, odricanje je smisla sveta, to je onda ropsko suprotstavljanje Bogu, to je iskušenje i propast. Patos slobode savesti nije patos formalnog i ravnodušnog liberalizma, on se odnosi na sam sadržaj hrišćanske vere.
Ja sve vreme govorim ne o slobodi koju zahtevam od Boga, već o slobodi koju Bog zahteva od mene. Crkveni sukobi koji se sada zbivaju u Rusiji i u emigraciji, postavljaju zahtev za čvrstinom, snagom, jačinom, za moćnom slobodom u nama. Bez duha slobode ne može se pobediti iskušenje komunizma i nema mu se šta suprotstaviti.
Nije nam dozvoljeno da zbacimo sa sebe breme, ozbiljnost i podvig slobode. U određenom smislu, koliko god to paradoksalno zvučalo, prisiljeni smo na slobodu samim tragičnim tokom svetskih događaja. A naša svest mora da stoji na visini zadatka svih istorijskih zbivanja. Žalosni događaji koji su se odigrali na arhijerejskom saboru imaju svoju pozitivnu stranu – oslobađaju od iluzija i iskušenja, negativnim putem podsećaju hrišćane na njihovo prvorodstvo, na njihovo više pozvanje. Podozrenje prema hrišćanskom pokretu ruske omladine, prema onome najvrednijem što sada postoji u emigraciji, poučava mlade ljude da je hrišćanski preporod nemoguć bez slobode duha. Sada je jasnije nego ikad ranije da Pravoslavnu crkvu ne održava spoljašnja vlast i spoljašnje organizaciono jedinstvo, već unutrašnja sloboda duha, sloboda Hristova, sloboda i blagodat, delovanje Svetog Duha na čovekovu slobodu.
Izvor: Nikolaй Berdяev, „Cerkovnaя smuta i svoboda sovesti“, Putь, №5 (1926), s. 570–579; engleski prevod je dostupan ovde.
Prevod: Pavle Karastojković
