Izgleda u prvi mah neobično da klasična psihoanaliza nije poznavala problem identiteta. Tek je posle 1930. godine, Frojdov učenik Oto Fenihel ukazao da se pojavljuje sve veći broj pacijenata sa neodređenim simptomima, kod kojih je očevidno da je u bolesni psihički proces uvučeno samo njihovo Ja. Značajni američki psihoterapeut Erih Erikson, u svojoj možda najboljoj knjizi Detinjstvo i društvo iz 1950. (prevedenoj na dvanaest jezika), piše da je naše današnje bavljenje problemom identiteta nastupilo onda kada je ovaj identitet postao problematičan. Ali šta je to uopšte identitet?
Iako se subjektivan sadržaj našeg doživljavanja stalno menja, neko jezgro naše ličnosti koje se teško može opisati, ostaje uvek isto i pored svih promena kojima smo spolja izloženi ili koje sami stvaramo. Ovo jezgro naše ličnosti, kome su ljudi od pamtiveka davali razna imena, pruža nam čudnu sigurnost i izvesnost da naše Ja, ili subjekt, u širokoj lepezi osećanja, opažanja, slika i delanja, praktično u toku celog života ostaje sa sobom identično.
Zanimljivo je da je ovo osećanje identiteta utoliko postojanije ukoliko čovek doživljava češće i intenzivnije unutrašnje i spoljašnje promene. Kao da su ove promene uslov stabilnosti ovog osećanja. Uporedo sa doživljavanjem ove stalnosti, nepromenljivosti, čovek bi skoro rekao večnosti trajanja ovog jezgra u ličnosti, i svet sa svim svojim promenama, brzim ili sporijim, takođe se doživljava kao nešto u osnovi identično sebi.
Postavlja se opravdano pitanje da li je ovo naše osećanje identiteta, kako sebe kao nevidljivog subjekta, tako i sveta kao objektivne stvarnosti, iluzorno i u tome slučaju da li ono ispunjava neku određenu svrhu u čovekovu životu. Zar se ne menja sve oko nas neprestano, zar se ne dešavaju lične i svetske kataklizme, zar nisu u prošlosti iščezli čitavi kontinenti, zar čovek, najzad, ne umire?
Stanja koja tako temeljno menjaju stvarnost da subjekt nije više u stanju da svet doživi identično sa onim koga je ranije znao, savremeni američki psihoterapeut nemačkog porekla Kurt Ajsler naziva mutacijama. Takva mutacija dešava se na primer, u psihopatološkom obliku na početku nekih shizofrenih psihoza, zatim u nekim mističkim preobražajima, i, najčešće, prilikom smrti neke naročito voljene osobe.
U svim nabrojanim slučajevima, posebno u slučaju smrti voljenog bića, naše osećanje identiteta ozbiljno je ugroženo i mi se moramo braniti kako bi se poljuljana ravnoteža ličnosti opet kako treba uspostavila. Ova ravnoteža – ostanimo kod doživljenog bola usled smrti bliskog nam čoveka – uspostavlja se utoliko brže i bolje ukoliko je osećanje identiteta u čoveka bilo učvršćeno ranije i temeljnije.
Očevidno, dakle, da ono jezgro u ličnosti koje joj daje osećanje trajnosti i neprekidnosti, ako i jeste kod svih prisutno, nije kod svih podjednako snažno. U ovome slučaju priskaču čoveku u pomoć razni drugi odbrambeni mehanizmi, između ostalih i neurotična simptomatologija i neurotična ideologija koji pokušavaju, sa više ili manje uspeha, da zaobiđu, preskoče ili ublaže osećanje mutacije koje je uvek za čoveka preteće, jer ga izbacuje iz sigurnog i poznatog korita dotadašnjeg egzistiranja.
Ako se čovek u odnosu na lična mutaciona doživljavanja koja ga ugrožavaju u njegovom biću brani uspešno, ili onim što je u njemu najdublje, i verovatno filogenetski najstarije (Jung bi rekao da je to arhetip spasioca u čoveku, odnosno u njegovom Jastvu), ili manje uspešno, ali još uvek svrsishodno, mehanizmom poricanja, ličnog odricanja, racionaliziranja, u najboljem slučaju sublimiranja mutacionog događaja, upitajmo se kako se čovek ponaša pred mutacijama istorijskih zbivanja koje zahtevaju „preokretanje svih vrednosti“.
Izgleda da je sve teže u savremenim uslovima života, naročito posle preživljenih revolucija, ali i pred pretećim novim, da se osećanje identiteta sveta u čoveku, održi uspravnim i stabilnim. Sve žešće doživljavanje diskontinuiteta sveta i života, stalan je izvor pretnje i straha u čoveku. Njegove odbrambene snage, koje mirno možemo nazvati konzervativnim (i u pozitivnom i u negativnom smislu te reči), teže da opet uspostave kontinuitet zbivanja ne samo na ličnom planu, već i na društvenom i istorijskom.
Smrt je sve manje za ljude danas prelaz „s jednih majčinih grudi na druge“ kao što je to još bila za Tagoru i mnoge druge sasvim obične ljude. Strah od smrti porastao je danas tako da se protiv njega može čovek uspešno da bori samo ako svom snagom zahteva izvesnost da između prošlosti i sadašnjosti ne postoji nikakva provalija.
Osećanje da su prošlost i sadašnjost identični obuhvata sobom nesvesno ubeđenje da će se ovaj identitet protegnuti i na budućnost. Da bi se Ja čovekovo zaštitilo od uništenja i smrti, i na ličnom i na socijalnom planu, ono imperativno zahteva da „sve ostane po starom“.
Tragičan nesporazum izbija u trenutku kada se ispostavi da je to „staro“ za jedne bilo dobro i po njih probitačno, dok je za druge bilo krajnje rđavo i štetno. I tako jedni grčevito brane vremenski kontinuitet doživljenog, zaboravljajući da je čovek i Prometej (doduše i pali Lucifer), dok drugi zahtevaju rušenje svakog kontinuiteta, zaboravljajući da čovek nije tabula rasa i „apsurdno biće osuđeno na slobodu“.
U osnovi svih velikih revolucionara sveta leži ne samo Prometejeva gordost, već i Prometejeva hrabrost da se aktivno suprotstave Moiri, boginji sudbine, savremenim Ajslerovim rečnikom kazano, da se suprotstave neočekivanim, neprizvanim, stravičnim mutacijama, od čoveka još uvek neupravljene istorije.
Umesto što bi ljudi pasivno primali mutacije koje donose smrt u raznim vidovima, čovek-revolucionar, zaneo se vrhunskim zanosom: da sam proizvede mutacije (ovde nam se neminovno nameće asocijacija iz područja savremene genetike, u kojoj čovek takođe proizvodi mutacije).
Bije se velika bitka u čoveku i za čoveka. Očevidno je da ukoliko u čoveku i čovečanstvu slabi ona vrsta identiteta koji je, s jedne strane, na negativno konzervativan način održavao životnim menama već ozbiljno natruli kontinuitet prošlosti, s druge strane je na pozitivan način potvrđivao smisao čovekovog postojanja i trajanja, sve su smelija i opasnija pronalaženja i delanja čoveka koja se kreću van granica stolećima posvedočenog kontinuiteta
Razapinjan između duha potvrđivanja koji bi da održi svoj identitet i identitet sveta, negirajući smrt, i duha odricanja koji, naizgled, prihvatajući smrt teži mutaciji nekadašnjeg identiteta, uznoseći sebe kao jedinog gospodara neba i zemlje, koji je već danas u stanju da razori jedan svet i stvori (?) jedan novi – čovek je na prekretnici i u izboru. Sve slobodnijem i ličnijem izboru.
Izvor: Vladeta Jerotić, Čovek i njegov identitet, Beograd, 2003.
