Salvatore Rosa, Glauk i Scila, XVII vek
Vreme je pokazalo da nije najveća tragedija kada zli ljudi čine zlo, već kada dobri ljudi, ili makar oni koji se tako predstavljaju – ćute. Na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu (PBF) kao da svi ćute, što ne znači da su oni dobri ljudi, a još manje da je tragedija ako ćute. No dobro, ipak, tek ponekad se javi poneki profesor i obraduje nas svojim uvidima u društvenu stvarnost i ignorisanje sopstvene vere.
Do sada je prošlo osam meseci kako su neke nove generacije studenata probudile ovu zemlju koja je usnula, generacije koje stoje na kiši i snegu, voze bicikl kroz EU i tako bude srpsku dijasporu, dižu glas protiv nepravde, bore se za istinu i dostojanstvo svih nas.
Na kraju, 15. marta ove godine Srbija je doživele verovatno najveći skup u svojoj istoriji. Da li je moguće to ne videti? I pre i posle 15. marta ljudi su gaženi, prebijani, hapšeni, i nepravedno optuživani. Hapšenja traju i danas.
A onda se pojavio tekst „Biblijom protiv Crkve“, dr Predraga Dragutinovića. Dok čovek čita ovaj tekst, mora da se zapita: „Zar za sve ovo vreme, dr Dragutinoviću, nisi umeo da nađeš makar jednu rečenicu o tome, makar jedan stih iz Biblije koji osuđuje nasilje nad nevinim ljudima, stih koji kritikuje nepravdu u društvu? Makar jedan?“
Dobro, jasno je da nije svako rođen da bude junak, posebno ne dr Dragutinović (jer ga dobro poznajemo), ali kakav je to karakter ličnosti, čovek koji se posle toliko vremena ipak javi – ali se javi da bi napao svoje bivše kolege i jednog svog studenta?! Pitam za druga.
Idemo dalje. Naš neustrašivi dr Predrag posle osam meseci se latio tastature i nije odlučio da podrži bodre, već da napadne lake mete – tj. bivše kolege, studente, one iza kojih ne stoji nikakva institucija i koji su prepušteni sami sebi. Zar dr Peđa otuda nije hrabar čovek? Njegovu hrabrost je prepoznao niko drugi nego zvanični sajt SPC, baš kao i neki drugi mediji očigledno naklonjeni sadašnjem režimu – sigurno ne iz ljubavi prema Bibliji i Crkvi.
A zvanični sajt SPC objavljuje samo naručene tekstove, jer tamo nema mesta za spontanost i slobodu. Taj sajt ne može nikog da zbuni, jer je on platforma za izražavanje samo jednog stava i samo jedne političke opcije. On je neverovatno svedočanstvo jednoumlja, jer stvara sliku kao da niko nikada, sa kraja na kraj sveta, a u okviru SPC, nije želeo, niti umeo da napiše ni jedan afirmativni tekst u vezi sa studentskim i građanskim protestima koji potresaju Srbiju! U skladu sa tim, naručeni tekst prof. Dragutinovića nije smeo da omane, i nije omanuo – iako je sve promašio, što možemo pripisati talentima samog autora.
Iako naručen, ovaj neozbiljni uradak Dragutinovića (nekad je on umeo da piše i drugačije, čak i na sajtu teologija.net) sam po sebi ne bi zasluživao bilo kakvu temeljniju analizu. Pa ipak, neophodno je osvrnuti se na neke detalje ovog teksta kako bismo razumeli u kom pravcu se kreće crkveni vrh kroz reči ovog profesora.
Odmah uočavamo jedno neprirodno i površno izjednačavanje crkvenog vrha sa Crkvom! Dakle, za prof. dr Dragutinović Predraga, Crkva nije čak ni Sabor episkopa, nego samo crkveni vrh (očigledno neki episkopi samo njemu poznati, ili možda naručioci ovog teksta lično)! Dr Predrag svesno bira ovakvo redukcionističko shvatanje Crkve, jer mu samo ono omogućava da zaključi kako svaka kritika delovanja „crkvenog vrha“ (tj. naručilaca njegovog teksta) nije ništa drugo nego napad na samu Crkvu. Nije potrebno dokazivati koliko je ovaj argument besmislen, jer nam to svedoči istorija Crkve. Za šefa grupe za Biblistiku (Predrag Dragutinović, šef) na PBF je ova nesuvisla logička akrobatika neverovatno korisna alatka koja mu omogućava da se obračuna sa svojim kolegama kojima je on okrenuo leđa, prijateljima koji su sada za njega ništa više nego neistomišljenici i neprijatelji. Šef (dr Dragutinović) se sa njima uz blagoslov zvaničnog glasila naše drage i bogomspasavane SPC lagano obračunava uz pomoć svih onih koji od njega zavise na ovaj ili onaj način (lični botovi)!
Druga kardinalna greška koju profesor (Šef Grupe za Biblistiku) svesno pravi, jeste njegovo insistiranje na fundamentalnom razlikovanju između Crkve i sveta. On time Crkvu gura u izolacionizam i povlačenje iz sveta, jer je očigledno da dr Dragutinović nije u stanju da razume složenost savremenog javnog prostora i sekularnog društva. Naprosto, njegov uradak pati od anahronizama, posebno kada poredi savremenu upotrebu medija za kritiku Crkve sa svedočanstvima iz vremena rane Crkve. U jednom trenutku nam prof. Predrag tvrdi da Sveti Oci u prošlosti nisu koristili „neznabožačke medije“ za kritiku Crkve, sugerišući da je savremena praksa kritikovanja putem novina, interneta ili drugih platformi nehrišćanska i necrkvena! Ostaje nam samo da se zapitamo da li je dr Dragutinoviću dobro?
Zar je dotle došlo da moramo da podsetimo našeg vrlog autora da je društvo u kojem su delovali Sveti Oci, u periodu na koji nam on lično skreće pažnju, bilo teokratsko društvo? Dakle, radilo se o društvu u kojem je hrišćanstvo bilo državna religija. Sprega vlasti i Crkve je bila toliko moćna da su svi Vaseljenski sabori bili sazivani od strane careva, a crkveni velikodostojnici su često tražili carsku intervenciju u rešavanju teoloških sporova – jer očigledno nisu mogli kroz Crkvu i njene institucije da dođu do svog glasa.
Ova praksa jasno pokazuje da su crkveni Oci i te kako bili spremni da pribegavaju zaštiti izvan crkvenih institucija, tj. da koriste vancrkvene strukture kako bi kritikovali loše episkope, ali i korigovali pogrešne teološke doktrine. Očigledno da je Šef Grupe za Biblistiku čovek neopterećen teologijom i Crkvom, osim kad mu naruče tekst, pa je svakome očigledno koliko se ne snalazi u tom njemu neprirodnom kontekstu, jer njemu je Crkva naprosto strana teritorija.
Ipak, iznenađuje da jedan profesor univerziteta nije u stanju da razluči pojmove kako bi njihova upotreba bila precizna i adekvatna. Dr Dragutinović svaku javnu kritiku definiše kao neprijateljstvo, umesto da kritiku razume kao izraz brige i ljubavi, kao poziv na autentičnu samorefleksiju i obnovu. Međutim, upravo mu je pojednostavljeno svođenje pojmova na neprecizna značenja dozvolilo da gradi odbrambeni narativ koji, opet i opet, izvesno izoluje Crkvu od sveta.
Ali, dragi moj profesore, zar ne znate da je ceo svet pozvan da se preobrazi i postane Crkva, jer je volja Božja da se svi ljudi spasu?
„Jer Bog tako zavolje svijet da je Sina svojega Jednorodnoga dao, da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima život vječni. Jer ne posla Bog Sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroz njega“, Jn 3, 16-17
Crkva je Telo Hristovo kojoj je Hristos glava. Dakle, Crkva je ovde da svi imaju život večni, jer nije Crkva ovde „da sudi svijetu, nego da se svijet spase“ kroz nju. Otuda izolacionizam i sektaško istupanje iz sveta, zarad gole odbrane crkvenog vrha koji je izjednačen sa samom Crkvom – po svaku cenu – nema nikakvog smisla.
„Svakako, ukoliko neko ne želi da prihvati ovaj predanjski okvir, slobodan je da ga ne prihvati, s tim što za njega Biblija u tom slučaju ne može biti živa Reč Božja u Crkvi Hristovoj, već prosto tekst kojim može promovisati i pravdati šta god poželi, od ličnih frustracija do političkih programa“.
Pošto je uspeo da svede Crkvu na crkveni vrh (a Crkva mu je strana teritorija), onda je sasvim očekivano da je dr Predrag napao i samu Bibliju. Napao je Bibliju jer je redukovao Sveto Pismo na knjigu kojoj je dopušteno da bude tumačena i čitana samo u okviru crkvenog vrha, a ne Crkve. Osim što žudi da se opet i opet dodvori svojim nalogodavcima, ovakav promašaj moguć je samo jer on ne ume da objasni, niti zna šta je to Crkva. Ne pitajte me kako to znam…
Na kraju, nije li možda ovaj tekst zapravo samo pravdanje dr Dragutinovića za sopstvene frustracije, za sva izdana prijateljstva, čemu je on tako sklon („karakter je sudbina“)? Ili, u čemu bi bio smisao ovog teksta? Koga je to ovde sve napao i izdao profesor PBF ponovo i iznova?
„Kulminacija ove prakse predstavlja nedavni „post“ jednog studenta druge godine Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, dakle studenta koji jedva da je položio jedan ispit iz nekog biblijskog predmeta, koji dekana Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, časnog sveštenika i profesora, upućuje na čitanje Biblije, ako je može negde naći. To je izraz, ne samo nedostatka elementarnog kućnog vaspitanja…“
Osoba sa kojom se obračunava i koju je izdao profesor Novog zaveta na sajtu SPC je student druge godine PBF, koji je prepešačio pola Srbije, učestvujući u svim protestima i boreći se za svoja uverenja i snove o nekom mogućem i boljem društvu. Tog istog studenta, što se može videti na snimku, dekan PBF javno obmanjuje, ne želeći da sa njim razgovara iskreno i otvoreno. Ko zapravo nema kućno vaspitanje, dr Dragutinoviću? Sveštenik i dekan, koji ima veću odgovornost od drugih, a koji ne stoji ni iza svoje reči, a ni iza svog potpisa (to se makar jasno vidi na snimku) i pretvorno i cinično vodi dijalog sa svojim sopstvenim studentima, ili mladi čovek za kojeg je prirodno da se bori upravo protiv takvog licemernog sistema?
Za našeg vrsnog biblistu koji je neopterećen moralom, potpuno je prirodno da napada studenta, zar ne? Sa druge strane, dekan ne zna kada laže, a kada govori istinu, jer su mu se te dve stvarnosti izmešale (pogledajte video snimak). Dr Dragutinović ipak zna koga treba da brani, tj. on nekako uvek staje na stranu onih koji su moćni i jaki – baš onako proročki i biblijski. Zato nije čudo da verovatno jedino dr Predrag ima hrabrosti da posle svega napiše kako je dekan PBF „častan sveštenik i profesor“ – drugi to niti misle, niti su u stanju da napišu. Svaka čast profesore na hrabrosti!
Koga je to još napao dr Dragutinović? Napao je profesora Rodoljuba Kubata (Teologija bunta) sa kojim je radio i sarađivao godinama, kao jednim od svojih najbližih saradnika. Rodoljubu Kubatu se danas može mnogo toga zameriti, ali „malo” je bedno napadati čoveka koji je svoja uverenja skupo platio, izgubivši sve što je imao. Druga osoba sa kojom se dr Dragutinović obračunao jeste prof. Nenad Božović, koji je svoja uverenja časno poneo i za to podneo optužbe, klevete i ličnu žrtvu. Kakva hrabrost moralom neopterećenog čoveka (govorim o dr Dragutinoviću, da ne bude zabune, ako nekome to do sada i dalje nije jasno).
Na kraju, sećam se jednog razgovora sa profesorom o Teologiji bunta i njegovoj želji da ga dodirne. Ali kao da mu je bunt ostao u nekom od džepova koji su preduboki za kratke ruke.
