Салваторе Роса, Глаук и Сцила, XVII век
Време је показало да није највећа трагедија када зли људи чине зло, већ када добри људи, или макар они који се тако представљају – ћуте. На Православном богословском факултету (ПБФ) као да сви ћуте, што не значи да су они добри људи, а још мање да је трагедија ако ћуте. Но добро, ипак, тек понекад се јави понеки професор и обрадује нас својим увидима у друштвену стварност и игнорисање сопствене вере.
До сада је прошло осам месеци како су неке нове генерације студената пробудиле ову земљу која је уснула, генерације које стоје на киши и снегу, возе бицикл кроз ЕУ и тако буде српску дијаспору, дижу глас против неправде, боре се за истину и достојанство свих нас.
На крају, 15. марта ове године Србија је доживеле вероватно највећи скуп у својој историји. Да ли је могуће то не видети? И пре и после 15. марта људи су гажени, пребијани, хапшени, и неправедно оптуживани. Хапшења трају и данас.
А онда се појавио текст „Библијом против Цркве“, др Предрага Драгутиновића. Док човек чита овај текст, мора да се запита: „Зар за све ово време, др Драгутиновићу, ниси умео да нађеш макар једну реченицу о томе, макар један стих из Библије који осуђује насиље над невиним људима, стих који критикује неправду у друштву? Макар један?“
Добро, јасно је да није свако рођен да буде јунак, посебно не др Драгутиновић (јер га добро познајемо), али какав је то карактер личности, човек који се после толико времена ипак јави – али се јави да би напао своје бивше колеге и једног свог студента?! Питам за друга.
Идемо даље. Наш неустрашиви др Предраг после осам месеци се латио тастатуре и није одлучио да подржи бодре, већ да нападне лаке мете – тј. бивше колеге, студенте, оне иза којих не стоји никаква институција и који су препуштени сами себи. Зар др Пеђа отуда није храбар човек? Његову храброст је препознао нико други него званични сајт СПЦ, баш као и неки други медији очигледно наклоњени садашњем режиму – сигурно не из љубави према Библији и Цркви.
А званични сајт СПЦ објављује само наручене текстове, јер тамо нема места за спонтаност и слободу. Тај сајт не може никог да збуни, јер је он платформа за изражавање само једног става и само једне политичке опције. Он је невероватно сведочанство једноумља, јер ствара слику као да нико никада, са краја на крај света, а у оквиру СПЦ, није желео, нити умео да напише ни један афирмативни текст у вези са студентским и грађанским протестима који потресају Србију! У складу са тим, наручени текст проф. Драгутиновића није смео да омане, и није омануо – иако је све промашио, што можемо приписати талентима самог аутора.
Иако наручен, овај неозбиљни урадак Драгутиновића (некад је он умео да пише и другачије, чак и на сајту теологија.нет) сам по себи не би заслуживао било какву темељнију анализу. Па ипак, неопходно је осврнути се на неке детаље овог текста како бисмо разумели у ком правцу се креће црквени врх кроз речи овог професора.
Одмах уочавамо једно неприродно и површно изједначавање црквеног врха са Црквом! Дакле, за проф. др Драгутиновић Предрага, Црква није чак ни Сабор епископа, него само црквени врх (очигледно неки епископи само њему познати, или можда наручиоци овог текста лично)! Др Предраг свесно бира овакво редукционистичко схватање Цркве, јер му само оно омогућава да закључи како свака критика деловања „црквеног врха“ (тј. наручилаца његовог текста) није ништа друго него напад на саму Цркву. Није потребно доказивати колико је овај аргумент бесмислен, јер нам то сведочи историја Цркве. За шефа групе за Библистику (Предраг Драгутиновић, шеф) на ПБФ је ова несувисла логичка акробатика невероватно корисна алатка која му омогућава да се обрачуна са својим колегама којима је он окренуо леђа, пријатељима који су сада за њега ништа више него неистомишљеници и непријатељи. Шеф (др Драгутиновић) се са њима уз благослов званичног гласила наше драге и богомспасаване СПЦ лагано обрачунава уз помоћ свих оних који од њега зависе на овај или онај начин (лични ботови)!
Друга кардинална грешка коју професор (Шеф Групе за Библистику) свесно прави, јесте његово инсистирање на фундаменталном разликовању између Цркве и света. Он тиме Цркву гура у изолационизам и повлачење из света, јер је очигледно да др Драгутиновић није у стању да разуме сложеност савременог јавног простора и секуларног друштва. Напросто, његов урадак пати од анахронизама, посебно када пореди савремену употребу медија за критику Цркве са сведочанствима из времена ране Цркве. У једном тренутку нам проф. Предраг тврди да Свети Оци у прошлости нису користили „незнабожачке медије“ за критику Цркве, сугеришући да је савремена пракса критиковања путем новина, интернета или других платформи нехришћанска и нецрквена! Остаје нам само да се запитамо да ли је др Драгутиновићу добро?
Зар је дотле дошло да морамо да подсетимо нашег врлог аутора да је друштво у којем су деловали Свети Оци, у периоду на који нам он лично скреће пажњу, било теократско друштво? Дакле, радило се о друштву у којем је хришћанство било државна религија. Спрега власти и Цркве је била толико моћна да су сви Васељенски сабори били сазивани од стране царева, а црквени великодостојници су често тражили царску интервенцију у решавању теолошких спорова – јер очигледно нису могли кроз Цркву и њене институције да дођу до свог гласа.
Ова пракса јасно показује да су црквени Оци и те како били спремни да прибегавају заштити изван црквених институција, тј. да користе ванцрквене структуре како би критиковали лоше епископе, али и кориговали погрешне теолошке доктрине. Очигледно да је Шеф Групе за Библистику човек неоптерећен теологијом и Црквом, осим кад му наруче текст, па је свакоме очигледно колико се не сналази у том њему неприродном контексту, јер њему је Црква напросто страна територија.
Ипак, изненађује да један професор универзитета није у стању да разлучи појмове како би њихова употреба била прецизна и адекватна. Др Драгутиновић сваку јавну критику дефинише као непријатељство, уместо да критику разуме као израз бриге и љубави, као позив на аутентичну саморефлексију и обнову. Међутим, управо му је поједностављено свођење појмова на непрецизна значења дозволило да гради одбрамбени наратив који, опет и опет, извесно изолује Цркву од света.
Али, драги мој професоре, зар не знате да је цео свет позван да се преобрази и постане Црква, јер је воља Божја да се сви људи спасу?
„Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега“, Јн 3, 16-17
Црква је Тело Христово којој је Христос глава. Дакле, Црква је овде да сви имају живот вечни, јер није Црква овде „да суди свијету, него да се свијет спасе“ кроз њу. Отуда изолационизам и секташко иступање из света, зарад голе одбране црквеног врха који је изједначен са самом Црквом – по сваку цену – нема никаквог смисла.
„Свакако, уколико неко не жели да прихвати овај предањски оквир, слободан је да га не прихвати, с тим што за њега Библија у том случају не може бити жива Реч Божја у Цркви Христовој, већ просто текст којим може промовисати и правдати шта год пожели, од личних фрустрација до политичких програма“.
Пошто је успео да сведе Цркву на црквени врх (а Црква му је страна територија), онда је сасвим очекивано да је др Предраг напао и саму Библију. Напао је Библију јер је редуковао Свето Писмо на књигу којој је допуштено да буде тумачена и читана само у оквиру црквеног врха, а не Цркве. Осим што жуди да се опет и опет додвори својим налогодавцима, овакав промашај могућ је само јер он не уме да објасни, нити зна шта је то Црква. Не питајте ме како то знам…
На крају, није ли можда овај текст заправо само правдање др Драгутиновића за сопствене фрустрације, за сва издана пријатељства, чему је он тако склон („карактер је судбина“)? Или, у чему би био смисао овог текста? Кога је то овде све напао и издао професор ПБФ поново и изнова?
„Кулминација ове праксе представља недавни „пост“ једног студента друге године Православног богословског факултета, дакле студента који једва да је положио један испит из неког библијског предмета, који декана Православног богословског факултета, часног свештеника и професора, упућује на читање Библије, ако је може негде наћи. То је израз, не само недостатка елементарног кућног васпитања…“
Особа са којом се обрачунава и коју је издао професор Новог завета на сајту СПЦ је студент друге године ПБФ, који је препешачио пола Србије, учествујући у свим протестима и борећи се за своја уверења и снове о неком могућем и бољем друштву. Тог истог студента, што се може видети на снимку, декан ПБФ јавно обмањује, не желећи да са њим разговара искрено и отворено. Ко заправо нема кућно васпитање, др Драгутиновићу? Свештеник и декан, који има већу одговорност од других, а који не стоји ни иза своје речи, а ни иза свог потписа (то се макар јасно види на снимку) и претворно и цинично води дијалог са својим сопственим студентима, или млади човек за којег је природно да се бори управо против таквог лицемерног система?
За нашег врсног библисту који је неоптерећен моралом, потпуно је природно да напада студента, зар не? Са друге стране, декан не зна када лаже, а када говори истину, јер су му се те две стварности измешале (погледајте видео снимак). Др Драгутиновић ипак зна кога треба да брани, тј. он некако увек стаје на страну оних који су моћни и јаки – баш онако пророчки и библијски. Зато није чудо да вероватно једино др Предраг има храбрости да после свега напише како је декан ПБФ „частан свештеник и професор“ – други то нити мисле, нити су у стању да напишу. Свака част професоре на храбрости!
Кога је то још напао др Драгутиновић? Напао је професора Родољуба Кубата (Теологија бунта) са којим је радио и сарађивао годинама, као једним од својих најближих сарадника. Родољубу Кубату се данас може много тога замерити, али „мало” је бедно нападати човека који је своја уверења скупо платио, изгубивши све што је имао. Друга особа са којом се др Драгутиновић обрачунао јесте проф. Ненад Божовић, који је своја уверења часно понео и за то поднео оптужбе, клевете и личну жртву. Каква храброст моралом неоптерећеног човека (говорим о др Драгутиновићу, да не буде забуне, ако некоме то до сада и даље није јасно).
На крају, сећам се једног разговора са професором о Теологији бунта и његовој жељи да га додирне. Али као да му је бунт остао у неком од џепова који су предубоки за кратке руке.
