Georg Gros
Tekst prof. Predraga Dragutinovića, objavljen 11. jula 2025. godine na zvaničnom sajtu Srpske Pravoslavne Crkve, ne predstavlja ozbiljan teološki prilog, već ideološki pamflet napisan s pozicije institucionalne moći. Pod vidom odbrane Crkve i njenog predanja, tekst u suštini služi diskreditaciji onih glasova unutar samog crkvenog života koji se usuđuju da propituju, kritikuju, svedoče i postupaju u skladu sa sopstvenom savešću.
Najpre, postavimo očigledno pitanje: može li se Biblija upotrebiti „protiv Crkve“? Samo ako pod „Crkvom“ podrazumevamo nešto što je od Biblije odstupilo. Jer ako je Crkva Telo Hristovo, onda je nemoguće biti sa Pismom protiv Crkve, nego upravo sa Pismom za Crkvu koja je zalutala.
Posebno je problematično i etički nedopustivo što se u tekstu govori o ostavci jednog profesora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, koji je svoj čin jasno obrazložio, ne ličnim kapricom, već dubokim neslaganjem s pravcem u kojem se kreće institucija u kojoj je radio. Da se profesor javno proziva, bez imena ali tako da ga svako može prepoznati, i to u medijskom prostoru pod kontrolom Crkve, predstavlja čin ne samo profesionalne, već i duhovne neosetljivosti. Umesto da se takav čin uvaži kao povod za unutrašnji dijalog, on se u tekstu koristi kao paradigma „zloupotrebe Biblije“, što je nedostojno bilo kog akademskog standarda.
Umesto ozbiljne rasprave o teologiji savesti, o ulozi Pisma u savremenom bogoslovlju, i o odgovornosti teologa u javnom prostoru, čitaocu se nudi karikirana slika o navodnim „mitraljeskim“ citatima, „neznabožačkim kanalima“ komunikacije i „medijski eksponiranim“ teolozima koji navodno destabilizuju Crkvu. Iza tog jezika ne stoji briga za jedinstvo Crkve, već strah od kritike i potreba da se nametne jedno tumačenje, jedna istina, jedna poslušnost, jedna volja.
Profesor zanemaruje činjenicu da je upravo Biblija, u svojoj proročkoj i jevanđelskoj dimenziji, uvek bila i sredstvo razobličavanja, ne da bi se rušila Crkva, već da bi se ona uvek iznova vraćala Hristu. Proroci nisu ćutali kad su carevi gazili pravdu. Hristos nije ćutao pred licem farisejskog licemerja. Biblija nije ukrašena ceremonijalna knjiga. Ona je živa Reč koja ispravlja i poziva. I upravo zato njena upotreba u savremenom javnom prostoru ne može biti a priori proglašena za zloupotrebu, samo zato što ne odgovara unapred zadatom političko-crkvenom stavu.
Optužba da se Biblija „istrže iz konteksta”, takođe je postala šablon kojim se odbacuje bilo kakav neprijatan citat. Ali ko od nas uopšte ima monopol na „pravi kontekst”? Jevanđelje nije tehnički priručnik nego knjiga života, otvorena za tumačenje, za ljubav, pa i za rizik.
Ideja da je svaka kritika institucionalne Crkve ujedno i napad na Crkvu kao Telo Hristovo predstavlja teološko pojednostavljivanje. Sveti Oci na koje se autor poziva, poput Svetog Jovana Zlatoustog, nisu kritikovali „u tišini“, već javno i odvažno, baš zato što su ljubili Crkvu. Predanje Crkve nije sintaksa ćutanja, već polifonija mnogih glasova koji svedoče Istinu u različitim vremenima, uglavnom uprkos moći.
Crkva nije zatvoreni poredak u kojem samo rukopoloženi ili „pravoverni“ mogu govoriti, a ostali treba da ćute. Ona je zajednica vernih u kojoj svaki glas, naročito glas savesti, ima vrednost. Student koji se usuđuje da postavi pitanje profesoru, profesor koji podnosi ostavku u ime istine, teolog koji kritikuje korupciju unutar crkvenih struktura, mirjanin koji na protestu nosi citat iz Pisma, svi oni svedoče o jednom istom nespokoju, da se nešto važno u životu Crkve udaljava od Jevanđelja. Odgovor na to ne može niti sme biti represija, ni podsmeh, ni stigmatizacija. Odgovor je slušanje. Odgovor je dijalog. Odgovor je pokajanje. Jer jedino tako Crkva ostaje Hristova.
U stvarnosti je stvar uglavnom nešto drugačija, probleme uvek stvaraju ljudi sami sebi. I kada se sakriju iza retorike institucije, predanja i reda, često to čine kako bi izbegli ono jedino istinski važno – ličnu odgovornost pred Logosom, koji nije ideologija nego živi Bog.
Da završim istim rečima koje je profesor upotrebio, ali u drugom duhu. Biblija jeste knjiga Crkve, ali Crkve koja je putujuća zajednica pokajnika, a ne samozadovoljna elita. Crkve koja sme da se preispituje, da sluša, da trpi, i da se menja. U protivnom, u pravu je profesor, Biblija će zaista ostati samo „tekst“, a ne živa Reč. Ali ne onima koji je citiraju iz savesti, već onima koji njome brane svoje udobne pozicije.
