Možemo odmah da počnemo sa odjekujućim smislovima ove jevanđeljske scene. Ovde, dakle, nije reč o govoru u pričama kojima se Hristos služio da dopre do naroda, već je reč o konkretnom događaju. Pred nama je Hristos. Imamo jedno uviđanje u Njegov doživljaj. Pred nama je gladan Bog. Onaj Koji je toliko nedelja odoleo gladi i žeđi u pustinji, ovde pravi drugačije istupanje. Glad je toliko jaka da se u Hristu stvara podijum nezadovoljstva. Na prvi pogled, On kao da Svoje nezadovoljstvo ne može da kontroliše. Jer, prilazeći drvetu smokve i nenalazeći na njoj ploda – proklinje je rečima: „Ne bilo na tebi ploda nikada!“ i ona se smežurava u samonestajanju. Ovde, ipak, imamo neočekivani potez od strane Isusa Hrista. Na puno mesta u Jevanđelju, Hristos opominje, prekoreva, preti ali nigde ne centrira Svoje delanje konkretnim prokletstvom. Kao da je posredi odudaranje od ljubotvorećeg delanja koje mahom vrhune u isceljivanju, praštanju, propovedanju, itd. na drugim mestima.
Moramo da se približimo smislu. Sada sledi analiza. Naivno je pomisliti da je ovde reč o demonstraciji sile nad tvorevinom. Istina, Bog to može. Ali čemu? Tvorevina ne uzvraća udarac. Nemoćna je. Bog to zna. Pa zašto bi je onda dodatno mučio? Možemo spekulisati o tome da je nezadovoljan Bog kanalisao Svoj bes proistekao iz nezadovoljstva ljudske sredine u kojoj je delovao upravo na drvetu da ne bi stradao ko od ljudi. Ali priča, čini se, ostavlja mnogo dublji utisak da je zapravo reč o nečemu drugome. Biće pre da je reč o dubljoj gladi Isusa Hrista. Jer, logično, ako je odoleo toliko dana i noći u pustinji, zašto bi sada bio nemoćan pred jednim drvetom? Kakva je to dublja glad? Glad za čovekom. Kratko i jasno. Bog je gladan čoveka. Crkva je gladna čoveka. U tom domenu post ne treba da postoji. Teologija uvek ide tom nekom suviše podrazumevajućom logikom ljudske gladi za Bogom iz koje crpi svoje sisteme, pa i aksetiku. Treba nam drugačije pozicioniranje. Na makro – nivou. Teologija Božije gladi. Jer, koliko čovek ushodi ka Bogu da se u Njemu smiri, ništa manje ushođenje (a ne samo snishođenje) Bog uzima na Sebe da bi našao čoveka. Ova perspektiva nam izmiče. A neizmenjivo je ponuđena u vidu raspeća Boga za ceo svet čije krvarenje još uvek ne prestaje. Božije rane nas ne dotiču, ne zanimaju i ne stimulišu pred glorifikacijom sopstvenih rana. Tako se sila krsta obesnažuje ne zbog odsustva Boga već zbog odsustva čoveka (kao što npr. Crkve uvek ima ali nema uvek čoveka u njoj). Ovo, naravno, ne znači stvaranje idola i kulta od Hristovih rana.
Drvo smokve je zapravo ilustrativan pokazatelj pozicije čoveka koji besplodno (ravnodušno) susreće Boga. Bilo kog čoveka u okeanu čovečanstva. Dakle, svako od nas može biti to drvo koje ne može nahraniti Boga. Ne kao da Njemu zaista nešto treba (budući Trojičan unutar Sebe – „Ja imam jelo da jedem za koje vi ne znate!“), nego je gladan odnosa sa čovekom. Ako je „svaka vlas kose na glavi izbrojana“, onda možemo samo da naslutimo dimenziju Njegove prisnosti. Očigledno ni sami sebi nismo toliko prisni, kada dobro znamo da niko ne može izbrojati svaku vlas kose. A ovo je rečeno za preveliku, često i egocentričnu mnogobrižnost o sebi, ili još dublje, za pogrešnu predstavu o sebi kojom svoje samoljublje hranimo.
Hristos, dakle, čini nešto što odstupa od dotadašnjeg delovanja. Proklinje. Prokletstvo ovde ima isto značenje što i uništenje, subverziju, smrt. Da li to znači da Bog koristi smrt? Ne, samo dozvoljava njenu eskalaciju u sebi samoj. Svojim rečima On samo „ubrzava“ problem koji već, odvojen od Njega, postoji u tvorevini a to je – smrtnost. Vreme kao usporeno proticanje nas obmanjuje da smrti nema, ili da neće uskoro doći. On priziva finale. Dozvoljava urušavanje. Jer, drvo čoveka ne donosi korist, plod, smisao. Logos u čoveku nije aktiviran. Priča o talantima se najbolje nadovezuje na ovu priču jer je reč o čoveku koji je zakopao svoj talant ne unovčivši svoje potencijale i darove u nestvorenoj banci Nebeske štedionice („Ko sa Mnom ne sabira – rasipa!“). Da li je bilo nužno da Bogočovek proklinje smokvu koja nije mogla da se brani? Nije bilo nužno. Ako je Bog svemoguć onda je mogao da učini da ona rodi plodove? Da, mogao je. Ali, ovaj događaj usmerava na nešto drugo od onoga na šta oči u događaju ukazuju. Jer ako je drvo simvolizam čoveka, očigledno je da Bog ne želi da stresira, stvara presiju, bez slobodne saglasnosti čoveka. Darovati čoveku bez slobode darove da bi te voleo, jednako je ukrasiti voljeno biće koje te neće voleti zbog toga kakav jesi već zbog onoga sa čime raspolažeš. A Bog ne želi da prostituiše naša bića jer baš zbog slobode pokazuje da nam ne želi poniženje već uzvišenje.
Teško je zamisliti gladnog Boga. Još teže Boga koji proklinje čoveka, pored suštinske požrtvovane ljubavi položene na krstu. Očigledno je ovo proročki paradoks pakla (koliko god bili alergični na sam pakao njegove preuveličanosti na štetu hrišćanstva), ali možemo spekulisati da i Bog oseća Svoj pakao pred tajnom negacije od strane čoveka iako Njegovo postojanje ne zavisi od čoveka. Ovim se samo otvara ništa manje spekulativnije pitanje: kako onda Bog rešava Svoju agoniju u Večnosti ako i tamo čovek nastavlja svoju negaciju Njega Samoga? Može li On da okrene leđa nečijoj agoniji ako u Večnosti ne postoji pozicija u kojoj On Sam nije prisutan? Sigurno je da ne može da uživa. Još manje da ne zna za besplodne. Osim ako Njegovo neznanje ne znači prekid dotoka života tako da nespoznati više nemaju postojanje uopšte? Pitanja rađaju pitanja. Ne moramo biti pretenciozni da svakom pitanju ispijemo odgovor kao da on ne trpi promenu.
Vratimo se drvetu smokve. Bog, dakle, zatiče čoveka pred kojim je On Sam odbijen. Na više mesta Hristos naglašava tu odbijenost upotrebom raznih metafora. Zato ostaje gladan. Nije reč ni o praštanju jer drven čovek, krut i hladnokrvan, ne oseća svoju besplodnost, svoje nedostatke. Ne pokreće ga ni to da mu neko prašta, ni ne prašta. Drvo predstavlja jednu ukorenjenost. Zablude. Ovde se korenje nema za Koga vezati. Usamljeno a samozadovoljno. Koja ironija. Agonija i narcisoidnost žele brak. U tome će se i psihologija složiti. Brak koji vrhuni u samousahlosti. Bog nije ravnodušan ali kao da je slobodom čoveka (slobodom koju je On Sam stvorio) razoružan. To je tek paradoks! Njegova glad se uvećava nemicanjem čoveka, neodgovorom. Očekuje refleksiju. Ne samo da posmatra već i da bude posmatran. Iskustvo učestvujuće uzajamnosti. A gde je glad ni nezadovoljstvo neće okasniti. Glad stvara mučninu. Mučnina – povraćanje („Nisi hladan, ni vruć, izbljuvaću te iz Svojih usta“). Sleduje aminovanje otpadije koju je sam čovek izabrao. Hristos ne uništava direktno drvo, samo, dakle, potvrđuje njeno nestajanje. To bi trebalo da bude osnovna poruka ove priče. Metafore se sažimaju u čoveku.
Sada, kada smo ušli u fenomen Božije transcendente gladi, koja se imanentno dokazala i kroz Njegovo Očovečenje, trebali bi da malo duže zadržimo svoj um na toj slici i da svoje gladi za smislom i sadržajem svakodnevnice usmerimo na glad za Njim Samim. A kada namirimo svoju glad u Čaši spasenja Liturgije, pripremimo se za nove gladi bogopoznanja, umirimo strujom pnevmatologije. Onda ćemo se sami uveriti unutar nas samih kako drvo razvija i rađa plodove čijim krošnjama možemo da utolimo i Božiju i našu glad. Najpre glad drugog spram nas. Baš kao seme gorušično. Stoga, ako je ko gladan mora da priđe Trpezi upravo da ne bi ostao gladan. Ako neko umišlja da je njegova glad neutoljiva, treba se opominjati da je Bog ogladnio za čovekom još pre stvaranja sveta. I ako već jedemo Telo i Krv Njegovu (bez ljudožderskih insinuacija i bogožderskih etiketiranja), onda bismo trebali upravo ishranom Njim Samim da pripremimo svoja bića za glad Njegove ljubavi prema nama. Tako će doći do blagodatne sitosti koja kulminira u neslivenom sjedinjenju sa Njim. Ne samo deklarativno već i fizički. Jer, šta je bliže nama negoli sopstvena krv u svome telu? A ovde je nešto više: Sam Bog u našim venama, našem krvotoku. To je voda kojom se drvo zaliva da donese dostojne plodove.
