Badnji dan i Božić

„Mi Srbi smatramo i držimo da je Božić pravi praznik naš domaći, ama nije crkveni“ – rekao je Vuk Vrčević, kroz usta jednog prostodušnog srpskog sveštenika. I Vuk Vrčević imao je pravo. Božić, onakav kako ga je opisao Njegoš, sa slamom prostrtom ispred ognja, sa badnjacima na ognju prekrštenim, sa puškama, pecivima, guslama, pesmama i zdravicama – taj lepi i mili Božić nije praznik hrišćanski, nego starinski srpski.

U ovom članku biće govora o tom starinskom Božiću, koji je crkva primila kao svoj, dala mu svoje objašnjenje, i nekolike dosta beznačajne detalje iz hrišćanskog kulta.

Za gozbu koja se o Badnjem večeru obligatno priređuje, vrede naročiti propisi. Na njoj, pre svega, mora učestvovati sva čeljad. Jede se ne sa stola, već sa poda po kome je prostrta slama, ili sa vreće u koju je metnuta slama. Samo se izvesna jela smeju i moraju jesti. Badnjidanski kolač ne seče se nožem, već se lomi rukom. Ne sme se pojesti sve jelo ni popiti sve piće, već se ponešto ostavlja, prekonoć, na onome mestu sa koga se večeralo. O Badnjem večeru, isto tako i o prvom i drugom danu Božića, sofra se ne diže, niti se đubre izbacuje. Večera biva praćena naročitim magičnim radnjama, magičnim zabranama, i molitvama. Svi ti propisi jasno kazuju da badnjidanska večera ima religijski karakter.

Od jela mora se spremiti tucan pasulj, od koga se jedna kašika čuva za Krostovdan. Isto tako, neizostavni su i orasi, koji se jedu sami ili sa medom, ili se meću u pitu ili rezance. Za večerom mora biti i „božićnog“ meda, koji se posle čuva kao lek. Najzad, u nekim krajevima (npr. u okolini Banjaluke, i u Banatu) obavezno je i jedenje ribe.

Sva ova jela imaju mrtvački karakter, i stoje u vezi sa donjim ili „onim“ svetom. Pasulj i bob, od kojih su indoevropski narodi poznavali nekolike vrsge, imao je, oduvek, važnu ulogu u kultu mrtvih kod svih Indoevropljana. On se davao kao hrana pokojnim precima. O rimskim zadušnicama, lemurijama, bacao je domaćin dušama pokojnika pasulj, da 6i ih zasitio i odagnao od kuće. Pasulj koji padne sa trpeze – verovali su stari Grci – ne treba dizati, jer je to (po jednom objašnjenju koje nam je sačuvao Aristotelo) hrana za kakvu dušu koja je tu u blizini. To je po svoj prilici bio razlog što su Pitagora i orfičari zabranjivali jedenje pasulja: „Ako jedeš pasulj, isto je kao da si pojeo glavu svoga oca“. Naš narod upotrebljava pasulj i bob pri gatanju, a svi predmeti koji se pri gaganju upotrebljavaju, stoje u kakvoj bilo vezi sa donjim svetom.

Sa ovim svetom stoji u vezi i orah, voćka i plod. Po verovanju našeg naroda, na orahu se skupljaju veštice (npr. na čuvenom orahu kod Molovina u Sremu, o kome govori Vuk Karadžić), a veštice su sigurno htonični (podzemni) demoni. Ovakvo verovanje, međutim, nije ograničeno samo na naš narod. Današnji Talijani veruju da se pod jednim izvesnim orahom u Beneventu skupljaju veštice iz cele Italije. Po Talmudu, na svakoj orahovoj grani ima devet lista, i na svakom listu sedi đavo. Iz Neronovog groba ponikao je orah, i na njemu su živeli đavoli: orah je posečen i bačen u Tibar (tada su, što je takođe karakteristično, navalili na nj gavranovi!), i na mestu gde se nalazio, „da bi se taj kraj oslobodio od demona“, podignuta je, godine 1099, crkva. U sicilijanskim basmama pozivaju se u pomoć „đavoli koji žive na orasima“ („diavuli di nuci“). U Lakoniji i Meseniji postojao je Artemidin kult, koji je bio vezan za orah. O tome kultu pričala se legenda kako je Artemidina sveštenica pretvorena u orahovo drvo, a devojke, „karijatide“ (grčki karion = orah), koje su tu igrale kolo (i takođe pripadale Artemidinom kultu), „pobegle su na orah pa tu i ostale“ (tj. takođe se pretvorile u orahe); za Artemidu, međutim, znamo da je prvobitno bila boginja smrti i donjega sveta. Naš narod veruje „da je orah drvo veštica i zlih duhova“; ko pod njim zaspi, izgubiće snagu; ko poseče orahovo drvo ispred svoje kuće, moraće uskoro umreti; mlad čovek ne treba da sadi orah, jer će umreti čim drvo dostigne debljinu njegovoga vrata. Pošto je orah, očevidno, drvo donjega sveta i zlih demona, možemo samo očekivati da njegov plod služi kao hrana tim podzemnim demonima. I doista je tako. Rimski mladoženja, kad je uvodio mladu u svoju kuću, bacao je pred pragom orahe, da bi nahranio i odobrovoljio podzemne demone, duše predaka, koje se nalaze pod pragom. Za vreme epidemije čume (koja se zamišlja kao žena – naziva se, npr., eufemistički „tetka“ – i koja je, kao i svi demoni bolesti, htonični demon), ostavljaju naši seljaci na tavanu za nju, da bi je odobrovoljili, vodu, sapun, češalj, i orahe.

Med je takođe jelo koje se kod Grka i Rimljana, Indijaca, Slovena i uopšte Indoevropljana, daje dušama pokojnika, i uopšte demonima donjega sveta. On ne sme da izostane iz daće i uopšte pomena mrtvih; upor. npr. naš običaj da se na daći služi rakija pomešana sa medom, a o slavi (koja je u stvari podušje precima!) koljivo koje takođe može biti s medom pomešano.

Što se tiče ribe, i ona stoji u izvesnoj vezi sa donjim svetom. Dovoljno je, na primer, podsetiti na ritualno jedenje ribe u raznim misterijama, na ribu kao simvol na grobovima, hrišćanskim i paganskim, ili kao ukras na vazama i peharima, koje su mnogi od sredozemnih naroda stavljali u grobove, pored mrtvaca. Kod mnogih naroda, riba je simvol duše: u njoj je inkarniran duh predaka; otud je npr. kod Misiraca, i drugih naroda kod kojih je inače zabranjeno jedenje ribe, dopušteno to o zadušnicama.

Već iz ovoga što smo rekli jasno je kakav cilj ima badnjidanska večera. Pošto se na njoj smeju i moraju jesti samo izvesna jela, koja imaju jasan htonični karakter, jasno je da je ona u stvari gozba, čast mrtvima, onako isto kao što je daća ili pomana čast mrtvima. I doista, između badnjidanske gozbe i daće, između propisa o Badnjem večeru i propisa o zadušnicama, postoji tolika sličnost i unutrašnja srodnost da se svi ovi običaji moraju uvrstati u jednu kategoriju.

Na daći, pre svega, mora učestvovati sva čeljad, i večeru ne sme niko prekidati kad hoće, već se svi dižu u jedan mah; međutim, isti ovakvi propisi važe, bar u istočnim i jugoistočnim krajevima našega naroda, i za gozbu o Badnjem večeru. Duše pokojnika, i htonični demoni uopšte, plaše se gvožđa (gvozdenim mašicama, npr., teraju se zmije, za koje znamo da su podzemni demoni; gvozdenim nožem rasteruju se oblaci s gradom, odnosno duše utopljenika koje te oblake vode, itd.), pa je otuda gvožđe u mrtvačkom kultu zabranjeno: pokrov, npr., ne seče se nožem, već oštrim kamenom; i nigde se ne ušiva (svakako zato da ne bi došao u dodir sa iglom, koja je od čelika ili gvožđa); pogača, na daći, ne seče se nožem, već se lomi. Međutim, mi znamo da je upotreba gvožđa zabranjena i preko Božića: postoji strog propis da se još na Badnji dan moraju skloniti vatralj, noževi, kašike, i vezati verige; badnjidanski kolač, kao i pogača na daći, ne sme se seći nožem, već se lomi rukom. Zašto ti propisi? Očevidno zato što je nama cilj da o Badnjem večeru skupimo duše pokojnika, pa zbog toga sklanjamo sve čega se one plaše. „Dok se mrtvac iz kuće ne iznese, kuća se ne čisti“ (Milićević, Život Srba seljaka); i o Božiću se, kao što znamo, ne sme čistiti kuća dva ili tri dana. Zašto? Zato da se ne bi počistale duše. Duše se, doista, mogu „počistiti“ metlom. Stari Grci, kad bi zadušnice bile završene, čistili bi kuću metlom i govorili: „Napolje, duše! Nisu više zadušnice!“ Isto tako, i uz iste formule, kad bi daća bila svršena, čistili su duše predaka metlom stari baltički Sloveni.

Poznat je već propis da se mrtvac mora „čuvati“, i da, dok je on u kući, bar neko mora biti budan. Isto ovakvo bdenje, i iz istih religijskih razloga (prisustvo duše, tj. demona koga se plašimo), propisano je i za Badnje veče. Badnje veče možda je čak dobilo i svoje ime prema ovom ritualnom bdenju.

Jedan od vrlo poznatih božićnih propisa je propis koji se odnosi na „mir božji“ i na „mirbožanje“ (mirenje između sebe i ljubljenje). Preko božićnih praznika niko nikoga ni od šale ne sme udariti! Taj propis božjeg mira ne vredi za sve praznike (npr., iz jednoga pisma knezu Milošu vidi se da su Sibničani, i to ne u afektu, već posle razmišljanja i rešavanja, ubili nekog odbeglog zatočenika na sam dan Blagovesti, i glavu poslali knezu Milošu), ali strogo vredi za sve zadušnice u godini. Klasičan primer za mir božji o slavi (koja je, kao što smo rekli, u stvari pomen pokojnim precima) jesu saveti kraljice Jevrosime u narodnim pesmama o Kraljeviću Marku i Đemu Brđaninu, i o Turcima u Marka na slavi, pa onda dirljiva istorija o vojvodi Ivcu. „Mirbožanje“ imamo i o Belim pokladama (koje se zbog toga zovu i proštene poklade), i o družičalu, a to su sve praznici iz mrtvačkog kulta.

Najzad, u zajedničke propise dolazi i obavezno deljenje jela strancima, prosjacima, nevoljnicima. To „deljenje za dušu“, i „deljenje iz ruku“, praktikuje se, kao što je dobro poznato, uvek o zadušnicama; ali isti taj propis vredi i za slavu i za Božić, kao što se, npr., vidi – da ne tražimo druge primere – iz jednog dirljivog opisa u Besarovićevoj pripovetki „Mula Meho“, gde se priča kako bogate Sarajlije šalju, o Božiću, svakojake ponude sužnjima u tamnici.

Očevidno je, prema tome, da božićni praznici imaju sve potrebne karakteristike zadušnica. Da bi stvar bila jasnija, spomenućemo da se, npr., u homoljskom srezu na prvi dan Božića deli jelo za pokoj duše umrlih. i odlazi na groblje, pa se i tamo deli za pokoj duše umrlih. Gozba o Badnjem večeru je gozba namenjena mrtvima, i na nju se čak mrtvi pozivaju, ali u formulama koje danas nisu sasvim jasne. U okolini Niša, na primer, iznese domaćin postavljenu sofru napolje, i poziva ovako: „Svaki praznik da mi dođe sad na večeru, a letos da mi nema grada ni na njivi ni u vinogradu“; demoni kojima ovde nudimo večeru da bi nas poštedeli od grada, mogu biti samo duše mrgvih (u prvom redu udavljenih i nasilno umorenih), jer one dovode grad i nepogodu. Na Kosovu domaćin, uveče, izlazi na vrata, i, u starinskim formulama, poziva duše pokojnika na čast (isto onako kao što su stari Prusi, o zadušnicama, izlazili na vrata i otud pozivali mrtve na čast). Možemo još napomenuti da su ona četiri oraha koje srpski domaćin, pre početka večere, baca u četiri ugla, nameljena direktno dušama predaka; u Podravlju mesto oraha baca se pasulj – isto onako kao što su Rimljani, o zadušnicama, bacali mrtvima pasulj i njime „otkupljivali sebe i svoje“. Za duše predaka obično se zamišlja da se nalaze u uglovima sobe: baltički Sloveni, o zadušnicama, bacali su, za mrtve, pomalo od svakoga jela u sobne uglove; stari Leti, kada bi, posle gozbe, „čistili“ duše predaka napolje, obraćali su naročitu pažnju na sobne uglove, i – pošto se tu duše najradije skupljaju – lupali u njih sekirom. Upor. i „zapećne“ ženske pretke kod Rusa.

Da su božićni praznici, u staroj srpskoj religiji, bili dan mrtvih, zadušnice, ne treba nimalo da nas iznenadi. Cela zimska sezona, kada besne nepogode i kada su noći duge, prema religijskim shvatanjima naših predaka, teška je i kritična. Tada su mrtvi u pokretu. Hekatina vojska, Odinova „divlja vojska“, „karakondžule, veštice, aveti, i svaka nečastiva sila“, slave tada svoje orgije. Ta sezona naročito je jasno obeležena u germanskoj i slovenskoj religiji. U prvo vreme, kada se još nije imala tačna ideja o sunčanoj godini, protezala se ova sezona, otprilike, kroz ceo novembar i decembar i drugu polovinu oktobra. Docnije je taj kritični period ograničen samo na dvanaest dana od Badnjeg večera do Krstova dana. To su poznati „nekršteni dani“ kod nas, ili kod Nemaca Zwölfnächte – fatalan period, pun religijskog straha i svakojakih magičnih predohrana. U to vreme seljaci, kad noću iz kuće izlaze, „meću za pojas po koru hleba ili soli, po glavicu bela luka ili drugu kakvu stvar, kao predohranu od svake nečastive sile“. U takvom vremenu, kada su mrtvi vrlo moćni, i kada se nalaze u našoj blizini, doista je najzgodnije, i najoportunije, davati im zadušne gozbe.

Iako se nalazi u jedno; tako kritičnoj sezoni kakvi su nekršteni dani, Božić je ipak praznik pun veselja i neograničene slobode. „Nema dana bez očnoga vida, – Niti prave slave bez Božića.“ Razume se da se, u prvom redu, jede u preterano velikim količinama. Jedna narodna poslovica kaže za Božić da je „mastan i premastan“. „O Božiću se objesti i pobljuvati nije nikakve sramote“ – kaže Vuk. Ista ovakva licencija važila je i za pijenje. Vino ni u kom slučaju ne sme izostati sa božićne trpeze („A što mi se najviše dopada – Što svačemu treba nazdraviti“), i nikome, pa čak ni ženama, ne zamera se ako toga dana u piću preteraju. „Ako sam se opila, Božić mi je došao“ (Vuk Posl., 107).

Ljudi, kad hoće da piju, uvek lako nađu za to povoda – tu ideju lepo je razvio Jovan Jovanović Zmaj, u jednoj svojoj duhovitoj pesmi. Ali božićno pijenje imaće ipak neki drugi razlog. Vino i opojna pića, kod mnogih naroda, vezani su za kult, i, u izvesnim momentima, verni moraju piti sve dok se ne opiju. Primera za ovakvo pijanstvo ima i kod nekulturnih i kulturnih naroda, kod Indijanaca u Meksiku, kod modernih Japanaca – koji su, i jedni i drugi, inače vrlo trezveni narodi – u Dionisovom kultu kod Grka. Prema tome, i naše pijenje o Božiću moglo bi imati religijski značaj. Da je to doista tako, vidi se jasno iz fakta da se kod nas, o Božiću, pijenje ne samo odobrava već, u jednoj blagoj formi, i naređuje: „Dosta puta“ – kaže Vuk u Rječniku – „opoje ga [tj. polaženika], te se i pobljuje, i kažu da je to dobro“. Božićno pijanstvo izvesno je, dakle, ritualno pijanstvo.

Kako da se ovo objasni?

Ja ću ovde izneti dva mogućna objašnjenja.

U srpskoj pripovetki o svetom Savi i đavolu priča se kako je sveti Sava radio sa đavolom „baštovanluk“, i stalno ga varao na taj način što mu je – ostavljajući uvek njega da bira – davao čas ono što je nad zemljom, a čas ono što je pod zemljom. To je varijanta poznate pripovetke o „prevarenom đavolu“, za koju znaju vrlo mnogi i evropski i azijski narodi. Bolte–Polivka nalaze paralele kod skoro četrdeset naroda, a opet, iz same francuske književnosti, navode oni ne manje od 31 varijante. Pripovetka „Sveti Sava i đavo“ postala je, dakle, po zajedničkom obrascu, ali u njoj ima jedan dodatak koji je specijalno srpski. Kaže se, naime, da je sveti Sava, zajedno s đavolom, posadio vinograd, pa je posle obrao grožđe, metnuo u kacu i istočio vino; vino je zadržao sebi, a džibru je ostavio đavolu, koji je od nje načinio rakiju. Sveti Sava je probao rakiju, i blagoslovio je.[1] – Taj podatak o grožđu i o vinu ne nalazi se ni u jednoj jedinoj stranoj verziji, iako se broj tih verzija penje na stotine, iako se u njima spominju uglavnom isti plodovi (luk, kupus, pšenica, krompir, repa) koji i u srpskoj verziji. Znači da je on originalan srpski.

Otkuda taj dodatak? On nije tu došao slučajno, nego je unesen jedino – kao što ćemo videti – iz toga razloga što je u srpskoj verziji nosilac pripovetke sveti Sava. Vino je u indoevropskim i orijentalskim religijama (sa izuzetkom, uglavnom, samo islama) imalo veliki ugled i igralo važnu ulogu u kultu. Čokot i vino su simvol života i spasenja, princip „gornjega“ sveta; kad dođe nov, srećan vek (koji je imao da inauguriše Mesija), onda će, u prvom redu, „gore kapati slatkim vinom“. Interesantno je, međutim, da je, u spomenutim religijama, božanstvo koje obnavlja i spasava svet, koje uči ljude i unosi u svet novu kulturu – u isto vre-me i pronalazač, prvi kultivator loze i vina. Takav je starozavetni Noje, koji je prvi posadio vinograd i napio se vina; za Noja, međutim, znamo da je obnovio svet posle potopa, i da ima sve atribute mesijske (upor. proroštvo o njemu u 1Mos. 5, 29: „Ovaj će nam doneti utehu u poslovima i mukama ovoga života“). Takav je i Dionis, poznati vinski bog, koji putuje i unosi svuda berićet i kulturu. Takav je i misirski spasitelj, Oziris, koji je, ustavši iz mrtvih, omogućio život svima što u njega veruju; i on se još u najstarijim tekstovima spominje kao vinsko božanstvo. Na ovom mestu može se spomenuti i simvoličan govor našega Spasitelja, Isusa Hrista, koji je o tajnoj večeri, blagoslovivši vino, rekao da je to njegova krv, i koji je, na drugom mestu, rekao za sebe da je čokot. U kategoriju ovakvih spasonosnih „tezmoforskih“ božanstava, koja putuju po svetu i unose red, kulturu i blagostanje, dolazi, u svoj potpunosti, i sveti Sava – razume se, ne istorijski Sava, sin Nemanjin, nego starinsko srpsko božanstvo koje je, u srpskim legendama, dobilo Savino ime, a zadržalo svoje starinske funkcije. Taj „sveti Sava“ putuje po srpskim zemljama, uči narod kako će da ore, da mesi hleb, da pravi sir, da seje luk, oslobađa ljude od vlasti đavolove, gradi most između Budve i ostrva. On je srpski Dionis, ili Orfej, ili Herkul, ili Tor. Otuda on u srpskoj narodnoj pripovetki cedi vino i blagosilja rakiju.

Ali vino, koje stoji u vezi sa božanstvima što obnavljaju i spasavaju svet, ima važnu ulogu baš u onom momentu kad počinje ta nova era. Božanstva, u tom trenutku, obično piju i opijaju se. Spomenut je već slučaj sa Nojem. Ali ima i mnogo starijih primera. U vavilonskoj teogoniji „Enuma eliš“, kad je svima bogovima zapretila opasnost od strahovite Tijamat, predali su oni svu vlast u ruke Marduku; ovaj se poduhvatio da sa čudovištem povede borbu, odneo je najzad pobedu, i „spasao“ svet:

[Veliki bogovi] Uđoše ….
I posadiše se za trpezu,
Jeli su hleba, i spremili su vina.
Slatko piće uhvatilo im je sva čula,
Začas su se napunili vinom i opili se.
Opili su se baš dobro, i srce im se razigralo,
I oni predadoše sudbinu Marduku, svome spasiocu.

Ono što se u makrokozmosu desilo jedanput, to se u mikrokozmosu ponavlja svake godine: kao što su se jednom, u momentu obnavljanja, rađanja novoga sveta iskupili bogovi na veće, tako se svake godine o Novoj godini, koja je „praznik Mardukovog ustajanja“, skupljaju bogovi oko Marduka, da tu utvrde sudbinu i podele vlast za celu narednu godinu. Svi događaji, sve radnje iz početka vasionske nove ere, ponavljaju se, podražavaju, i o svakoj Novoj todini, između ostaloga i pijenje. To ritualno pijenje moglo je preći na rimsku Novu godinu, koja je, i stvarno i u formi, kopija vavilonskog reš-šati (nove godine). Rimski običaji o Novoj godini, međutim, prešli su – kako se često uzima – jednim delom na božićne praznike kod svih naroda sa rimskom kulturom: najbolji dokaz za to imamo u tome što su, prema rimskoj Novoj godini, koju su Rimljani nazivali Calendae, mnogi narodi (npr. Francuzi, Rusi, Srbi, Bugari, Mađari, Rumuni, Grci, Arbanasi) nazvali svoj Božić ili izvesne božićne običaje (upor. npr. naše reči kolendo, kolendati, itd.). I tako bi se moglo postaviti pitanje da li ritualno pijanstvo o našem Božiću nije možda imalo svoj praobrazac u vavilonskom ritualnom pijanstvu. Ovo utoliko pre što doista ima naučnika koji veruju da je i pijenje o jevrejskom prazniku Purim (Nova godina?), i uopšte svako ritualno pijenje o Novoj godini, postalo pod vavilonskim uticajem, neposrednim ili posrednim (preko rimskih Saturnalija).

Da li je takva pretpostavka verovatna?

Mi možemo reći da je vavilonska religija i kultura vršila doista moćan uticaj i na orijentalske i na klasične narode. Ali je njihov uticaj išao, možda, još dalje no što se to za sada može da kontroliše. Poznati vavilonista, Alfred Jeremijas, na primer, misli da su vavilonsko-orijentalske religijske ideje i mitovi, naročito kozmogonija, pa onda mitovi o Adonis-Tamuzu, bili došli u germanski svet još pre Tacita. Iako ovakva „panvavilonska“ shvatanja ne nailaze uvek na odobravanje, ipak se ne da poreći da je vavilonskog uticaja, čak i na dalekom evropskom severu, doista bilo, i nama sada ostaje da svaki pojedini slučaj ispitujemo za sebe, pa tako i ritualno pijenje o Božiću i Novoj godini.

Mi smo maločas videli da i srpska mitologija poznaje božanstvo koje putuje, stvara kulturu, donosi spas. i da se to božanstvo javlja i kao kultivator loze. U tome detalju podudara se srpska mitologija sa migologijama koje su srodne sa starom vavilonskom, ili možda čak i zavisne od nje (jevrejska, misirska, donekle i grčka mitologija, s obzirom na to da je Dionis, kao Talasoporios, orijentalskog porekla). Ali i ona napred spomenuta mitska gozba u epu „Enuma eliš“ ima svoje paralele u našoj mitologiji. Bogovi koji drže sednicu oko sofre, i, uz čašu vina, predaju vlast jednome između sebe, podsećaju nas jako na svece koji „dele blato“ u 1. i 2. pesmi druge Vukove knjige. Osnovni motiv i u vavilonskoj pesmi i u srpskim pesmama isti je: to je propadanje i obnova sveta. U strahovitom metežu, u kome uzimaju učešća svi elementi (more koje udara u obalu, zemlja koja se trese, nebeske vode i gromovi), vrši se podela vlasti, pa onda svet propada i nanovo se obnavlja. U tome trenutku vavilonski bogovi piju. A da li piju i srpski sveci? U 1. i 2. pesmi iz Vukove zbirke to se ne kaže izrikom, ali se cela situacija – zbor svetaca – ipak najlakše daje zamisliti oko sofre; upor. npr. sliku u pesmi „Sveti Nikola“ (Vuk, Pjesme, 2, 21): „… U Pavlovu svetom manastiru, Postavljeni od zlata stolovi, Svi se sveii redom posadili: Navrh sofre Sava i Marija, Po dnu sofre Petka i Neđelja; Slavu diže svetitelj Nikola, I napija u slavu Ristovu“, itd. (U istoj pesmi, stih 17 id, kaže se čak da ovo nije svecima bio prvi zbor uz čašu vina: „I dosad smo pili ladno vino, Al’ nijesmo, brate, drijemali“, itd.)

Uostalom, da su sveci doista podelili „blago“ pored sofre i uz vino, kaže se izrikom u jednoj varijanti iz Čerigaja u Hercegovini:

Piju vino tri Božija sveca,
Pijuć vino dio zametnuše:
Svetom Peri cviće i proliće, itd.

Da bi sličnost bila još veća, može se spomenuti da su, u varijanti sa Hvara, sveci koji oko sofre dele „darove“ – božićni sveci; i tako se preko toga detalja može naša narodna pema o „svecima koji blago dele“ vezati ne samo sa kozmičnim vavilonskim mitom već i sa običajem sakralnog pijenja o reš-šati.

Pri svem tom, mi ne bismo smeli tvrditi da je ritualno pijanstvo o našem Božiću vavilonsko-rimskog porekla. Naše pesme o „svecima koji dele blago“ imaju, doduše, svakako za praobrazac kakvu vavilonsku kozmogoniju, ali to je mitologija i literatura, i to još ne znači da smo mi, primivši mit, primili i sakralni običaj koji je s tim mitom u vezi. Čak je i motiv o svecima koji se dogovaraju pijući vino mogao postati i bez vavilonsko- orijentalskog uticaja. Ne treba zaboravigi da su stari indoevropski narodi, pa među njima i naši preci, obično držali zborove i dogovaranja uz jelo i piće, naročito uz piće, upor. npr. za Germance klasično mesto u Tacitovoj „Germaniji“, glava 22; sednica ahejskih vođa, u devetoj pesmi „Ilijade“, drži se takođe uz vino; o Persijancima i o Skićanima govore Herodot i drugi. U tom pogledu, uostalom, svet se nije mnogo promenio. Prost narod i danas se rado dogovara i konferiše uz piće. Motiv pijenja u pesmi „Sveci blago dijele“ ne mora, dakle, biti vavilonskog porekla: on je opšteindoevropski i, donekle, opštečovečanski.

Ritualnom pijanstvu o srpskom Božiću mora se, dakle, potražiti drugo objašnjenje. Običaj je, svakako, vrlo starinski, i o njemu bi se dalo reći otprilike ovo.

Vino se, u religiji uopšte, javlja kao supstitucija za krv, a krv je u kultu htoničnih božanstava i demona imala vrlo veliki značaj. Kad je Odisej silazio u donji svet da pita Tireziju za savet, on je zaklao crnu ovcu, pojio krvlju duše mrtvaca, i čim bi koju napojio, došla bi ona do svesti, mogla je da pozna Odiseja i da govori s njim. Zašto? Zato što je prema vrlo starinskom, pola religijskom, pola medicinskom shvatanju, krv isto što i duša i život. „Jer je duša svakome tijelu krv njegova; to mu je duša“ (3Mos. 17, 4). Pokojniku, da bi na onom svetu mogao produžiti egzistenciju, potrebna je krv. Otuda običaj izlivanja krvi po grobu – običaj za koji ima dosta primera kod današnjih nekulturnih naroda (npr. kad Australijanci zadaju sebi, nad otvorenim grobom, rane i puštaju da se krv izliva na mrtvaca), ali su za njega znali i Grci i Rimljani, stari Germanci, Izrailjci, itd. U ovu kategoriju spada i naš običaj grđenja lica. Krv se izliva na grob zato da bi je mrtvac pio i – kao ono u „Odiseji“ – došao do svesti. Kad je Neoptolem, na Ahilovom grobu, hteo da zakolje Poliksenu, apostrofirao je on duh očev ovako: „O, sine Pelejev, oče moj, primi ovo čarobno piće… dođi da piješ crnu, svežu krv“.

Iz različitih razloga, najpre ekonomskih pa onda i humanih, ljudske žrtve i krvne žrtve uopšte počele su da se zamenjuju drugim, manje skupim i manje svirepim žrtvama. Mesto krvi mogla je, na primer, da se upotrebi crvena boja (i doista, njome se pokatkad, u preistorijskoj Evropi, prelivaju grobovi, ili se bojadišu kosti, ili se pokojnik pokriva crvenim ogrtačem, itd.), ali je mnogo češće upotrebljavano vino. Vino je za taj cilj, doista, sasvim podesno: crno vino, pre svega, ima boju krvi; osim toga, u vinu se nalazi božanska, životvorna snaga (upor. npr. interesantno rezonovanje u Herodota, 3, 22). U semitskim jezicima vino se često naziva „krv od loze“. Misirci su pričali da je loza ponikla iz krvi palih titana, a jedan savremenik Aleksandra Velikog kaže za vino da je „zemljina krv“ (sanguis terrae, u Plinija Starijeg). Da je vino doista došlo kao zamena za krv, lepo se vidi i iz Biblije: Mojsije, kad je sklopio stari savez između Gospoda i Izrailjaca, izlio je krv („A Mojsije uze krv, i pokropi njom narod, i reče: evo saveza koji učini Gospod s vama za sve riječi ove“), a Isus Hristos, kad je sklopio novi savez, upotrebio je za to vino („Ova je čaša novi savez krvi koja se za vas proljeva“).[2] U svakom slučaju, vino i libacije vina imaju, u mrtvačkom kultu, vanredno veliki značaj, kod svih indoevropskih naroda. Ahil je, pored Patroklove lomače, izlivao vino na zemlju, „prizivajući dušu jadnoga Patrokla“; Eneja pere vinom kosti svoga prijatelja Mizena, itd. I u mrtvačkom kultu kod nas upotrebljava se vino često i na različite načine, upor. prelivanje mrtvaca i prelivanje groba vinom; na mestu gde je pokojnik izdahnuo ostavlja se čaša s vinom; gde postoji običaj naknadnog pogreba (npr. u Staroj Srbiji), tu se kosti peru u vinu, itd.

Ostaje još da spomenemo najvažniju upotrebu vina u mrtvačkom kultu. Ima, u tome kultu, jedan popularan način žrtvovanja: pokojniku se jelo i piće ne dotura neposredno, tj. ne izliva se po grobu, niti se tu ostavlja, već se troši na zajedničkoj gozbi. Smatra se, naime, da u toj gozbi učestvuje i pokojnik, pa se za njega obično rezerviše i mesto. Vino se, tom prilikom, daje pokojniku u naročitoj svečanoj formi: ono se njemu nameni, „za ispokoj duše“, ili „u slavu, a popiju ga učesnici na gozbi. Ovakav način žrtvovanja, sakralnog pijenja za račun ovoga ili onoga, postoji (obično pod imenom „zdravica“) u svima važnim momentima iz kulta predaka, o daćama i slavi, koja je kao što smo rekli, pomen pokojnim precima. Takve „zdravice“ u herojskom htoničnom kultu bile su poznate i ostalim indoevropskim narodima (npr. ispijanje vina za račun Agatodemona kod Grka i Minnetrunk kod Germanaca).

Sve jelo i piće koje se potroši na daći i slavi namenjeno je pokojniku, i to on posredno i dobija. Ukoliko se više pojede i popije, utoliko bolje po pokojnika. „Seljaci veruju da će sofra na onome svetu pred njihovim detetom [odnosno pred onim za koga je spremaju] biti utoliko punija ukoliko oni budu više delili na ovom svetu“ – takvo uverenje imaju svi primitivni narodi, i ono je dovelo do bezumnog rasipanja na svima gozbama iz kulta mrtvih. Jelo i piće trošilo se i troši se i danas u neverovatnim količinama. Ahil je, pored lomače svoga pobratima, celu celcatu noć prosipao vino na zemlju. U Rimu su čak morale biti zakonom zabranjene libacije vina prilikom pogreba. Za bezumno pijenje o daći imamo svakako najstariji slovenski primer u pogibiji kneza Mužoka (Musokios), koja se desila u VI veku, u okolini Silistrije. Mužok je davao podušje svome bratu, i tim povodom napili su se i on i sva njegova vojska toliko da su ih „Romeji“ na spavanju iznenadili i uništili. Slave u Crnoj Gori „… trajale su po čitavu nedelju dana, dok je u kući trajalo jela i pića. Sa svih strana čitava vojska gostiju dođe … Posle slave domaćin ostane u praznoj kući, skrsti ruke i kuka među gladnom decom“ (LJ. P. Nenadović). Karakteristične su i naše poslovice: „Pije se kao na groblju“; „Najeo sa kao siroče na zadušnice“; „Napio se kao pop na zadušnice“; „Krsno ime nije ti iznenada došlo, niti ti je za nevolju svadbu činiti“, itd.

Sad je ritualno pijenje o Božiću jasno. Badnji dan i Božić su, kao što smo videli, zadušnice, i zbog toga je jedenje i pijenje, koje ovde nije ništa drugo nego sakramentalna žrtva, sasvim, razumljivo. „Dobro je“ kad se neko napije zbog toga što su u tom slučaju preci, za čiji račun pijemo, zadovoljeni, pa će nam vratiti ljubav na taj način što će nas, u idućoj godini, nagraditi berićetom. Jer od predaka zavisi plodnost, ljudska, stočna i poljska. Mi baš o Božiću imamo računa da svoje božanske pretke održimo u dobrom raspoloženju, jer im se baš tih dana, više nego ikada, molimo i vršimo na njih presiju (taj cilj ima najveći deo božićnih vradžbina!) da nam tu plodnost poklone. U našem je, dakle, interesu da sakramentalna žrtva ispadne što bogatija, i da se od jela i pića potroši što više.

Ovo objašnjenje ritualnog pijenja svakako je prostije i tačnije od one vavilonsko- rimske teorije, koju smo, ipak, morali uzeti u obzir zato što ima ozbiljnih naučnika (npr. Martin Nilson) koji mnogim božićnim običajima traže na toj strani poreklo.
Jedan od najpoznatijih običaja o Badnjem večeru jeste posipanje kuće slamom. Slama se donese u isto vreme kada i badnjak, te se, u vreći ili vezana konopcem, ostavi pred kućom. Kad zađe sunce, domaćin unese slamu u kuću, i prostire je svuda; tom prilikom on kvoca, a deca idu za njim i pijuču. Posle toga baci u sva četiri ugla po nekoliko oraha, pa onda svi sednu i večeraju.

Mi smo videli da je badnjidanska večera u stvari gozba pokojnim precima. Oni tada bivaju pozivani na čast. A zašto se, tom prilikom, prosipa po kući slama? Odgovor je vrlo prost: slama ima, i za bogove i za duše predaka, naročitu privlačnu snagu. Kad su Indoarijevci dušama predaka, i bogovima uopšte, prinosili žrtve, prostirali bi ih oni po travi, po senu, ili po slami, i prizivali pretke i bogove da dođu na slamu i prime te žrtve. Takav običaj zabeležio je Herodot kod Persijanaca: „Kad ko hoće da prinese žrtvu, on dovede žrtveno živinče na čisto mesto, i prizove boga… Kad žrtvu raščereči, skuva meso, prospe što mekše trave, ponajviše deteline, pa po njoj razastre meso. Pošto ga tako razastre, mag zapeva teogoniju“, itd. Takav običaj poznavali su i Grci, koji su po Hestijinom oltaru, i po oltarima drugih bogova, razastirali travu; Rimljani su, isto tako, u starije vreme prinosili žrtve na travi i busenju. Naročito je važnu ulogu igrala trava i slama u starom indijskom kultu. Tu se bogovi vrlo često pozivaju da dođu na travu ili slamu i prime žrtve koje im se prinose. U „Rgvedi“ prinose potomci žrtve svojim precima, i obraćaju im se ovako: „O, oci … približite se po slami … Na lepa jela što su prostra po slami pozvani su ocevi… neka dođu, usliše nas, progovore nam i pomognu … Približite se, sedite svaki za svoj sto, uživajte jela prostrta po slami, dajte nam dobro“, itd. Prinošenje žrtve (najčešće libacije) dušama predaka na travi ili slami sačuvalo se i do danas kod nekih indoevropskih naroda. U istočnoj Srbiji postoji običaj da se, o četrdesetodnevnom pomenu, prostre po grobu slama i po njoj poređa jelo. Očevidno je da slama, za duše, ima privlačnu snagu zato što su one naviknute da na njoj nađu jela. Nije teško pogoditi ni razlog zbog čega se dušama predaka i bogovima prostire jelo po slami: božanstva jedu na isti način na koji ljudi, a primitivni indoevropski narodi mesto stolova, za koje nisu znali, prostirali su slamu i s nje su jeli. – Ima još jedan lep dokaz da je slama za duše privlačna. Poznato sazvežđe na nebu zove se Kumovska Slama; po verovanju mnogih naroda, naročito indoevropskih, to je put kojim duše idu na nebo. Interesantno je i to da se Kumovska Slama u nekim jezicima (na primer, litavskom) zove Ptičji Put ili Mišji Put; međutim, po vrlo raširenom verovanju, u ticama i u miševima nalaze se duše pokojnika.

Sad nam je jasna uloga slame o Badnjem večeru. Toga večera pozivaju se duše predaka na čast, i da bi se te duše privukle, dalje: da bi imale na čemu jesti, prostire im se slama. I doista, čim se prostre slama, večera se, i jela se meću na tu prostrtu slamu, ili na vreću napunjenu slamom. Na večeri mora učestvovati sva čeljad – imamo dakle doista teokseniju u starinskom smislu.

Posle ovoga, lako je razumeti i druge božićne običaje u vezi sa slamom. Kad se unosi slama (a to biva pred veče, posle zalaska sunca), domaćin je prosipa po celoj kući; tom prilikom on kvoca, kao kvočka, a ostala čeljad, deca naročito, idu za njim i pijuču. Maločas spomenuto je da duša pokojnika, ili i živog čoveka, može ući u ticu – da uopšte može imati oblik tice. Takvo verovanje vrlo je rašireno i danas kod primitivnih naroda, i bilo je poznato svima indoevropskim narodima. Duša, laka i pokretljiva kao što je, doista ne može imati boljeg simvola no što je tica. U jednoj češkoj pesmi kaže se: „Krv je kipela iz silnog Vladislava, razlivala se po zemnoj travi i tekla u zemlju,… i tada je izašla duša iz njegovih usta i odletela na drvo, i tu je letela tamo amo…“ U češkim narodnim pesmama čest je motiv da duša kao „bela golubica“ leti ka nebu. Itd. Vrlo mnoge primere iz verovanja primitivnih naroda pokupio je poznati Frezer, u svome delu Golden Bough. Takvo verovanje postoji i kod našeg naroda: Vuk u Rječniku kaže da je veštica „žena koja… ima u sebi nekakav đavolski duh, koji u snu iz nje iziđe i stvori se u leptira, u kokoš ili u ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a osobito malu djecu“. Tice od drveta, koje naš narod namešta po grobovima (obično oko krstova), imaju za cilj da u sebe prime dušu. – Ako primitivan čovek ima potrebe da zove dušu, on fee je vabiti, onako kako se vabe tice. Takva potreba javlja se često, naročito onda kada je duša u opasnosti da, pod presijom zlih demona, ostavi telo. Na Malajskim ostrvima, kad se ko izbavi iz kakve velike opasnosti, ili dođe sa kakvog dugog i opasnog puta, ili kad se vrati neko za koga se misli da je poginuo ili umro, njegovi prijatelji bacaju mu u lice zrna pirinča i viču koer, koer – isto onako kao kad vabe kokoške. Razlog je tome vrlo jasan: duša je u opasnosti da ode iz tela, i zato se vabi na pirinač da bi se zadržala ili vratila natrag. Običaj vabljenja duše kvocanjem, poznat je i hrišćanskim Koptima. Najjasniji, međutim, i (za objašnjenje kvocanja o Badnjem večeru) najvažniji primer imamo u ruskom mrtvačkom kultu. Belorusi, kad prirede mrtvačku gozbu i propisno nahrane pretke, teraju ih ovim rečima:

Sveti oci, vi ste doleteli,
Pa ste jeli i pili.
Odletite sada natrag, kući!
Kažite da li vam još šta treba,
Nego, bolje je, letite na nebo.
Iš! Iš! (akыšъ! akыšъ!)

Prema ovome, prosipanje slame i kvocanje o Badnjem večeru ima očevidno za cilj da skupi duše na gozbu. I doista, čim se pospe slama, domaćin baci četiri oraha u četiri ugla (hrana mrtvima!), i odmah se seda za večeru.

Ima, osim kvocanja, još jedan način da se duše predaka privuku. U Vukovoj zbirci nalazi se poslovica: „Đe je slama, tu je slava“. Uz tu poslovicu kaže Vuk: „Muškatirović misli da je ovo bačka poslovica, ali ja mislim da je i opšta srpska; jer može biti da se ovde misli i na ono što se slama o Božiću prostire po kući, a i o krsnim imenima prostire se prijateljima da spavaju, i u zimno doba ne može kuća lasno da se mete, nego se slama jednako vidi po njoj“. Vukovo tumačenje, na ovom mestu, ne izgleda mi dovoljno precizno; važno je, međutim, što on kaže da je poslovica „opšta srpska“, da je dakle svakako autentična i starinska. Mnogo je određeniji kratak podatak o toj poslovici u Vukovom delu o Crnoj Gori i Boki Kotorskoj. Tu se kaže: „U Risnu je običaj da se prostirući slamu viče: kuda slama, tuda slava“. Očevidno je da ove reči imaju isti cilj koji i kvocanje, tj. da sazovu duše predaka: one se sazivaju na taj način što im se skreće pažnja da će, gde se prostire slama, biti gozbe. – I iz ovoga se mesta lepo vidi kakvu je ulogu imala badnjidanska slama.

Izvor: Veselin Čajkanović, Mit i religija u Srba, Beograd: SKZ, 1973, str. 191-208.

Ukoliko su vam tekstovi na sajtu korisni i zanimljivi, učestvujte u njegovom razvoju svojim prilogom.

[1] U pripovetkama i skaskama, naročito dualističkim, govori se ponekad o rakiji kao o đavolskom piću, ali takvo objašnjenje sekundarno je, i rakija, čak i u tim skaskama, obično dobija uslovni blagoslov od Boga: ko pije malo, neće mu škoditi, i pripadaće i nadalje Bogu; ko pije mnogo, pripašće đavolu.

[2] O. Holcman misli da u dotičnom trenutku o tajnoj večeri Isus Hristos nije popio vino, već ga je izlio, prosuo, i to zaključuje iz izraza ekhinomenon (u Lc. 22, 20).