Arhiepiskop Anastasije (Janulatos) [1929–2025]
Arhiepiskop Anastasije je u teškim vremenima oličio dar hrišćanina kao svestranog mirotvorca. U tom smislu, ostvario je i jedan vaseljenski helenizam, koji danas polagano nestaje. Bio je čovek koji je duboko proučio religioznost globalnog juga, u Africi i Aziji, uz paralelne misionarske aktivnosti na različitim kontinentima. Pisao je obimno o religioznosti Afrikanaca u oblastima u kojima je delovao, kao što su Uganda, Kenija i Tanzanija. Ta religioznost je lokalno specifična, povezujući žive i mrtve, i u tom smislu pogodna za preobražaj kroz pravoslavnu lokalnu Crkvu, parohiju i eparhiju, gde takođe postoji jedinstvo živih i upokojenih, a Hristos može da deluje kao brat i predak za afričkog vernika.
Takođe je bio stručnjak za islam na pionirski način u vremenu pre nedavnog ponovnog uspona džihadizma i njegove instrumentalizacije za geopolitičke ciljeve. Anastasije Albanski je uspevao da istakne duhovnije oblike osnovnih postulata islama u perspektivi mira i suživota. Pored toga, pisao je o konfučijanizmu, taoizmu, hinduizmu i budizmu, proučavajući različite religije istraživanjem u mnogim zemljama, kao što su Indija, Koreja, Tajland, Šri Lanka, Japan, Kina, Nigerija, Liban, Sirija, Egipat i druge. Uvek je nastojao da nauči jezike naroda sa kojima je živeo, poput suahilija, primera radi.
Istovremeno, bio je mislilac koji je prihvatao progresivne ideje zapadne modernosti, poput društvene interpretacije prava kao sekularizovanog odjeka hrišćanskog „po liku Božijem“. Ovaj koncept nije egoistički zahtev, kao u nedovoljno promišljenim oblicima pravaškog mentaliteta, niti prirodno osiguranje, već predstavlja pripisivanje dostojanstva svakom čoveku od strane zajednice koja traga za istinom. Na osnovu Jevanđelja u svojoj misli je zadržao i poštovanje prema heterodoksiji i neočekivana iznenađenja koja u jevanđelskim pričama pokazuju da inoverni može izraziti istinu Hristovu potpunije od vernika iste vere.
Bio je čovek koji je na jedinstven način uspevao da sintetizuje određena dostignuća zapadne modernosti, poput pluralističkog suživota (koegzistencije), sa zahtevima duhovnosti globalnog juga i istoka. Osoba koja se sa jednakom lakoćom kretala i kroz sale konferencija i kroz duhovne borbe misionarskog rada u džungli i savani. Posebno je bio jedinstven u načinu na koji je spojio intenzivan katihetski rad u mladosti, poniknuvši iz okruženja religioznih organizacija, sa budnošću za prepoznavanje značaja političkog otpora. Pomagao je studentima koji su se borili protiv hunte pukovnika, što je retkost za crkvene poglavare. U mladosti je imao intenzivan angažman kao rukovodilac biblijskih studija i radionica za crkvene kadrove, pišući brojne knjige i priručnike, dok je takođe bio aktivan u pograničnim oblastima Grčke.
Ove sinteze su, naravno, bile moguće jer je bio čovek otvoren za opasnosti i izlaganje riziku. Od 1990. godine, bio je jedan od onih koji su najviše doprineli duhovnom ugledu Vaseljenske patrijaršije kroz obnovu Crkve u Albaniji. Ova obnova nije samo doprinela ponovnoj evangelizaciji albanskog naroda, već je takođe pružila vaseljensku kulturnu projekciju helenizma i pravoslavlja. Istovremeno, bio je crkveni lider koji je naglašavao institucionalnu sabornost kao naporan proces sveopšteg pravoslavnog saglasja. Odlučno se suprotstavljao svima koji su zadovoljni crkvenim raskolima pod izgovorom navodne duhovne samodovoljnosti.
Bio je čovek koji je uvek stajao uz proganjane, bez obzira na njihovu ideologiju, narodnost, rasu ili veroispovest. Na primer, iako je potekao iz religioznih organizacija, podržavao je studente koji su se suprotstavljali diktaturi pukovnika. Tokom krize 1998–1999. na Zapadnom Balkanu, pokrenuo je pionirsku humanitarnu akciju, posebno za muslimane Albance koji su bili primorani na izbeglištvo. Poslednjih godina pružao je podršku Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi, zastupajući njeno pravo da ne bude progonjena i da ne trpi nasilje od strane svetovne vlasti. Istovremeno, nastojao je da podstakne sveopštu pravoslavnu sabornu raspravu radi rešavanja unutarcrkvenih pitanja.
U Albaniji je ostavio bogato nasleđe koje obuhvata izdavanje novina Ngjallja, omladinskih časopisa Gëzohu i Kambanat, naučnog časopisa Kërkim, biltena News from Orthodoxy in Albania, kao i osnivanje radiostanice. Pored toga, osnovao je razne ustanove, poput štamparije, radionice za ikonopis i duborez. Svojim delovanjem doprineo je mirnom suživotu između Grčke i Albanije.
Iako je bio jedan od najneumornijih aktivista pravoslavlja, Anastasije Albanski (Janulatos) je otelotvorio položaj mirotvorca, koji je, po Hristovim blaženstvima, pre svega „blažen“, jer izvire iz eshatološkog mira i ljubavi, a ne iz mira ovoga sveta. Na taj način suprotstavljao se svakom produbljivanju podela, etnofiletizmu ili kulturnoj samodovoljnosti, nastojeći da izgradi Crkvu „odozdo“. Takva Crkva bi institucionalno i harizmatski otkrivala ljubav i mir koje Hristos propoveda na zemlji.
