Иво Андрић на тераси стана у Призренској, у којем је написао Травничку хронику
Желео бих с читаоцима да поделим утеху и задовољство, које ми је причинио један Андрићев пасус, исписан у Травничкој хроници. Још пре три деценије, када сам први пут читао ову књигу, његове мисли урезале су ми се у памћење, и утицале су на мој доживљај света. Тада сам формирао и мишљење о Андрићу, као човеку и писцу. Данас сам у годинама у којима је Андрић био када је писао Травничку хронику. Као и некада, читајући је, поново сам се зауставио код истог записа.
Постоји мишљење у јавности о томе да је Андрић био атеиста. У књижевним или паракњижевним расправама често се полемише о религиозности писца. Када о томе размишљам, питам се, шта је у основи таквог размишљања, јер номинални пишчев став према сопственој религиозности може бити тек само „изјава за јавност“, како би га она оставила на миру. Каже се да дело говори више од речи.
Када говори о страдањима народа под Турцима, Андрић Босну назива „оријенталним отровом“, и у Хроници, кроз меланхоличну призму, приказује живот и свакодневицу варошана у којој се огледају тромост, непоштење, лукавост, лењост и друге мрачне особине човекове душе.
У епилогу романа, конзули су напустили Травник, као да у њему нису никада ни били, а травнички Турци ликују јер одлазе они који живе „њиховим друкчијим и необичним животом“. После година проведених у Травнику, конзули су отишли, центар активности великих сила преместио се на друге делове Европе и света. Наполеон је пао, те је интензитет надметања великих сила утицао и на гашење конзулата. Бегови седе и смишљају акције против новог и суровог везира Али паше, а конзулска времена остају само случајно преклапање европске с оријенталном историјом. Оне неко време живе напоредо и тичу се једна друге, тек толико да иза њих остаје немарно сећање. Зато стари бег Тескерџић нехајно пита:
– „Кад оно би те дођоше ови… конзули?“
И нико није сасвим сигуран.
Над тим Оријентом, пред вратима Европе, влада један историјски ток који се не дотиче великих догађаја. Они су прошли као што су конзули прошли. Стална је само раја и њихова мука, која у својој меланхоличној трци са животом живи и умире, пати и радује се.
И заиста, овакав филозофски приступ свакодневном животу, невоље у животима актера и ломови у њиховим личностима, мотиви су којима Андрић посвећују готово целу књигу. Лични успеси и неуспеси, незгодеи посрнућа, наткривени су многим важним и општим историјским догађајима.
Ток романа у потпуности је заокупљен интимношћу у домовима три конзула, Давила и фон Митерера, инешто мање фон Паулића. Представљени су нам људи који, док обављају своје дипломатске функције, проживљавају личне породичне драме, недоумице, суочавају се са својим слабостим. Поред главних ликова,изузетно сликовито описани су и они други, Давна, Дафосе, Рота, Колоња и остали. Андрићеву пажњу заокупљају, не само паше и конзули, већ се она помера и на уличне свираче, као и потпуно неснађене, промашене људе.
Њихове личне историје потанко су испричане и Андрић у једном роману исписује мноштво мањих. Судбина чиновника Роте ствара човека, који се као тумач аустријског посланства издигао из тршћанске беде и постигао неки успех у животу, до коначног пада, када понесен сопственом злобом, склизне у немар и неморал, те заврши негде у непознатом.
Најрадоснији члан ове европске групе, Дефосе, младић једар и пун животне снаге, потпуни је контраст конзулу Давилу. Када се Давил премишља, Дефосе делује, док Давил негодује, Дефосе налази разумевања. Уопште, у свим њиховим супротностима животна доб чини одлучујућу разлику. Ту се увиђа Андрићев песимизам јер и Дефосеа чека исто што и Давила, само тек кад протекне време. Роман је пун тешких и безизгледних тонова, што није случајно, с обзиром на историју Босне, али и на време када га Андрић исписује – време Другог светског рата, када европски фашизам и нацизам достижу свој врхунац.
У главном лику романа, конзулу Давилу, осликава се криза средњег доба и свега што иде с њом. Многемучне часове Давил проводи у неспокојству и сумњи. У њима се може препознати највећи узрок такве муке. Недовољне су Давилове снаге да без душевних ломова доживи судбину и да се самоуверено покрене у неком од могућих смерова. Свако делање носи одређене ризике. Младост је прошла, човек се уверио да сигурне и поуздане вредности нису уклесане у камену, нити дате као недвосмислено упутство за живот. Све тече, обрасци моралних нахођења се мењају.
Пред сам крај романа, Давил, прошавши неколико паша и противничких конзула и доживевши губитакдетета, размишља о томе како се може изаћи из зачараног круга и ступити на неки јасан и недвосмислен путисправног и смисленог живота. Не налази одговор. Андрић о томе пише:
„У ствари, он је и тражио оно што се не налази ни у животу ни у књигама: неког саучесног и душевног пријатеља, који све хоће да саслуша и све може да разуме, са којим би се искрено поразговарао и који би му на сва питања јасно и отворено одговорио. У том разговору, као у неком огледалу, он би први пут могао да види свој истински лик, да сазна праву вредност свога рада и одреди недвосмислено свој положај у свету. Ту би могао најпосле да разабере шта је у свима овим његовим скрупулама, предвиђањима и страховањима основано и стварно а шта неосновано и уображено. И то би у овој жалосној долини, у којој тече већ шеста година његове самоће, дошло као истинско избављење. Али такав пријатељ није долазио. Он не долази никад.“
Можда је ову медитацију о смилу живота, као својеврстан путоказ, пружила Босна, у којој се ствари или не мењају или се јако споро мењају. Тако је створена позорница на којој личне судбине добијају право и стичу предност наше увиђавности. У модерном свету, чак и у време када је Андрић писао роман, или пре тога, док је живео као дипломата, сигурно је увиђао да велике европске културе, животни комфор и модерност, човеку умањују пажњу при истинском бављењу собом. У богатијем и напредном друштву, усмерење појединца често се премешта с унутрашњег на спољашњи живот, ужитак односи превагу. Ова места, као што је „думача Травник“, у којима суровост нагони људе да остају будни, како би сачували иметак или живе главе, нагоне и на постављањевечитих питања и на потрагу за одговорима о том, данас извиканом, смислу.
У XII поглављу књиге Андрић описује животе травничких лекара. Ту су исписани бисери, читаве мале историје живота четворице људи. Можда и најлепша од њих описује фра Луку Дафинића и његово бављење лековитим биљем и односима са сабраћом, која немају разумевања за његов рад. Ту је прича о суморном конзуларном тумачу Давни, чије лекарско умеће каткада послужи и за тровање човека, као и о травничком апотекару, Јеврејину, Морди Атијасу, који у својој осами другује с истим екцентриком фра Луком. Најзад, ту је и прича о Левантицу Марију Колоњи.
Колоња је тмуран лик кроз који некад избија оптимистичко и фанатично надахнуће. Његова лична историја је опскурна, а општи зазор према животу пружа му потпора великог знања и посматрачки дар. Легенда говори да му је отац Млечанин из Епира а мајка Далматинка. Линија његовог кретања била је од Грчке до Италије у којој је студирао медицину, такорећи читав век по Леванту у коју спада и Турска. Као титуларни лекар Аустријског конзулата, описан је нашироко, готово као надреалан лик:
„То је био човек неодређених година, неодређеног порекла, народности и расе, неодређених веровања и погледа и исто тако неодређеног знања и искуства“.
Опис Колоњин необичан је, као и његова судбина. Висок је и мршав, погнут и савијен, махом ћелав, с нешто „мртве косе“. Мозак му брзо ради, знање му је замашно, али несређено и сумњиво. Уопште, Андрић у њему осликава гротеску, надчовека, чије црте, како карактерне тако и физичке, надилазе лични опис појединца. Будући одрастао на Леванту, Колоња је способан да мења маске своје личности:
„Испод маске немоћног старца пробијала је на махове – опет друга маска? – слика снажног, прибраног човека средњих година или – трећа маска! – лик прпошног, немирног, ижђикалог младића, ком одело краћа, који не зна шта би са рукама и ногама, ни куда ће са погледом.“
Андрић га је обдарио логореичном способношћу, којом Колоња сипа „дажд од речи“, љутих и смелих, заносних и богатих. Његова титанска способност метаморфозе укључивала је и знатну полиглотију, те је Колоња, на неки накарадни начин, располагао знањем италијанског, турског, новогрчког, француског, латинског, као и „илирског“ језика. Име му је било удешео према месту бивствовања или према једноставној политичкој потреби, те је тако бивао Giovanni Mario Cologna, Gian Colonia, Joanes Colonis Epirota, Bartolo cavagliere d’Epiro, dottore illyrico.
Овај гротескни лик није изграђен како би унизио одређени тип личности, јер такав лик очигледно не постоји. Андрић, заправо, описује мистика, чију је дубину знања и мистичне спознаје готово немогуће предочити. Стога се залази у накарадно, тешко описиво, неразумљиво и немогуће. Истовремено, Колоња је био и слободан дух, филозоф без предрасуда, али и познавалац вера свих крајева у којима је живео, богатих различитим религиозним традицијама. Повремено, он је искрени подражавалац неког од тих учења. Андрић га истовремено иронизира, и описује као јуродивог:
„Фратри су га сматрали манијаком и преливодом, а грађанство уходом или ученом будалом. Сулејман-паша Скопљак говорио је поводом овога лекара: – Није највећа будала онај који не умије да чита, него онај који мисли да је све оно што прочита истина.“
Необичан статус додељен је човеку који ће у роману изговорити најлепше речи. У трагању за смислом, романескном експерименту у мистицизму, најзначајније речи изриче управо Колоња.
У разговору с Дефосеом, младим писарем француског конзулата, Колоња упада у мистични занос и скоро да почиње да проповеда Дефосеу причу о есхатону, у коме неће бити разлика међу људима. Све оне муке које доносе сукоби и различитост, које Андрић у роману разрађује, све поводе за ратове и борбу, такође и дилеме и супротности у самим карактерима и темпераментима, Колоња на крају успева да доведе у потпуну хармонију, у коју дубоко верује, и која ће, по његовом мишљењу, неизоставно наступити. Искуство Леванта, мрак „оријенталног отрова“, који може сачинити и лек, проговара из њега. Колоња указује пажњу младом Дефосеу и разоткрива му могуће разрешење у замршеном бивствовању, нарочито несхватљивом младом човеку. Након разматрања политичког стања у Босни и у Европи, Колоња закључује:
– „На крају, на правом и коначном крају, све је ипак добро и све се решава хармонично. Иако, овде, заиста све изгледа нескладно и безизлазно замршено. Un jour tout sera bien, voilà notre espérance,[1] како је рекао ваш филозоф. А друкчије се не да ни замислити. Јер, зашто да моја мисао, добра и права, вреди мање од исте такве мисли која се рађа у Риму или Паризу? Стога што се родила у овој думачи која се зове Травник? И зар је могућно да се та мисао никако не бележи, нигде не књижи? Не, није. И поред привидне изломљености и нереда, све је повезано и складно. Не губи се ниједна људска мисао ни напор духа. Сви смо на правом путу и изненадићемо се кад се сретнемо. А срешћемо се и разумети сви, ма куда сада ишли и ма колико лутали. То ће бити радосно виђење, славно и спасоносно изненађење.“
Крајње необичан лик, готово с нехотичним цинизмом, Колоња цитира Волтера, заправо стих из његове Поеме о Лисабонској катастрофи. Познато је да је Волтер, након страшног земљотреса у Лисабону, 1755. године, када је живот изгубило више од 30.000 људи, изгубио веру у Бога. Поводом ове трагедије Волтер је написао своју поему. У њој доводи у питање смисао провиђења и предаје се свом филозофском песимизму.[2] Такође, извргава руглу Лајбницову тезу о томе да је овај створени свет најбољи од свих светова. Поема уједно представља и својеврсни увод у Кандида и у даље Волтерово бављење проблемом зла у свету.
Упркос Андрићевом семиотичком поигравању с цитатима, где смисао цитата позива на даље промишљање, овај пасус готово да има снагу откривења и позива на смирење и утеху у тешким тренуцима. Заправо, у њему се исказује мали Андрићев credo, којим он одговора на животне недаће којих је Травничка хроника пуна.
Није ми познато да ли је Андрић читао књигу енглеске затворнице Јулијане из Нориџа, Откривења божанске љубави [Julian Of Norwich, Revelations of Divine Love], али зачудо, у тој једној Волтеровој реченици Андрић, вероватно нехотице, цитира и њу.[3] Пред крај XIV поглавља Јулијанине књиге, исписане су готово исте речи, које Јулијани упућује сам Христ, подаривши јој откривење. Преносим цео пасус, зарад смисла цитиране реченице:
„Воља је нашег Господа да нас његово страдање утеши пред овим болом. Он спремно и нежно теши све који ће бити спасени, својим речима: „Али све ће бити добро, и сав поредак ствари биће добар“. Ове речи изговорене су с пуно нежности, без кривице по мене или по било кога другога, који ће бити спасен. Кривити или пропитивати Бога о мојим гресима било би сасвим неприродно, јер ме он не прекорава због греха. Тако сам видела како Христос саосећа с нама због греха; и као што сам раније била пуна бола и саосећања за његову патњу, тако сам сада испуњена саосећањем за сву своју браћу у Христу. Схватила сам да свако природно саосећање, испуњено љубављу, коју осети душа према својој сабраћи хришћанима, поседује Христа у себи.“
Ако је икада читао књигу Јулијане од Нориџа, несумњиво је да је Андрић могао бити понет њеним откривењима. Уређење света божанском хармонијом, представљено у контексту коначног сретања и сагласја, присутно је, колико код Јулијане из Нориџа, толико и код Андрића у Травничкој хроници. Исто тако, како сам Андрић сведочи у овом значајном и надахнутом одломку, такве мисли могле су да настану у Нориџу у XIV веку, уТравнику почетком XIX века, или у Београду, у Призренској 7, у којој Андрић живи и пише током Другог светског рата. То су мисли које мире све различитости и које чак, иако не пружају рецепт за непосредно разрешење човекових проблема, дају утеху и уводе, готово мистички, смисао у наше постојање.
[1] Једног дана ће све бити добро, у том је наша нада.
[2] Сасвим супротно од Колоњиног закључка о општој хармонији, Волтер се противи идеји о постојању смисла, што се нарочито види код великих несрећа. Неколико стихова осветљавају његово размишљање:
„Све је добро“, кажете, „и све је с разлогом“.
Мислите да би овај универзум био најгори
Без ових паклених рушевина у Португалу?
[3] Време у Нориџу, у којем Јуијана живи, било је турбулентно и испуњено разним ужасима. Град је током XIV века, у више наврата,пустошила куга. Један је од већих градова у Енглеској, са становништвом од око 30.000 људи, које је ова болест десетковала и свела на неколико хиљада. Готово читав њен живот протекао је у времену стогодишњег рата између Енглеске и Француске. Богатство које је доносила уносна трговина вуном, овај град учинило је једним од најбогатијих градова Енглеске, међутим, благостање је увек било неизвесно. Претпоставља се да је Јулијана, пре него што је постала испосница, изгубила више чланова сопствене породице, могуће и сопствену децу. Живела је у зазиданим одајама, које су биле припојене цркви, како би кроз један прозор могла да учествује у литургијском животу. Други прозор био је окренут граду и кроз њега добијала је храну и комуницирала са светом. Позната је по својим откривењима које је описала у поменутој књизи.
