Ako me ljubite, zapovesti moje držite (Jn. 14, 15)

Ima ona priča o dva goluba koja su stajala na grani jednog drveta i gledala kako razbojnici pale kuću nekog poštenog čoveka. Jedan golub odmah odleti do reke, u svoj kljunić zahvati vode koliko je mogao, pa doleti do kuće i polije po vatri. Nastavi to da radi još mnogo puta, premda, zbog činjenice da je tako mali, nije bilo nikakvog efekta na požar. Drugi golub je sve to mirno gledao da bi najzad, kada mu je dosadilo, doleteo do svog prijatelja i upitao ga: „Zašto to radiš kada nema smisla? U tvoj kljun može da stane tek jedna kap vode. Nikada nećeš ugasiti požar.“ Prvi golub mu je na to odgovorio: „Možda ne mogu da ugasim vatru sam, ali hoću da se zna na čijoj sam strani bio!“

U savremenom srpskom društvu, barem kod onog procenta ljudi koji „veruje u nešto“, veoma je teško identifikovati referentan etički oslonac. Premda se u ogromnom broju radi o krštenim ljudima, stiče se utisak da ti ljudi nisu razvili svest o opredeljivanju na čijoj su strani. Tačnije,čini seda ti ljudi nisu svesni da se delima, a ne (samo) rečima pokazuje na čijoj smo strani. Koliko god nam se ta dela ponekada činila beznačajna, moramo imati u vidu da stupanjem u Crkvu čovek uranja u život pun obaveza i podviga – a ne samo privilegija.

Nasuprot tome, današnji hrišćanin uglavnom zna da je kršten i da je krštenje neophodno za pripadnost Crkvi, ali njegovo znanje ostaje apstraktno. Uglavnom se na Crkvu gleda kao na stepenicu do uspešnog svetovnog života, tj. na put do stabilnosti, sreće i zdravlja. Ono što je Frenk Šejfer rekao za američku naciju, može se aplicirati i na naše društvo: „Mi smo nacija u kojoj kažemo da verujemo u Boga, dok se u isto vreme ponašamo kao ateisti.“ Samim tim, pogled i na naše društvo zavisiće od toga da li sudimo po onome što govorimo ili po onome što činimo.

Zbog toga je danas, možda više nego ikada, neophodno revitalizovati načelo po kome se ljubav žrtvom dokazuje. Princip koji je, van svake sumnje, sve manje prisutan. Svedoci smo da na mesto tog načela stupaju omasovljene krilatice koje, po mom mišljenju, isključivo služe za afirmaciju neurednog duhovnog života pojedinca. Pa tako, često možemo čuti: „Poštujem Boga, ali u crkvu ne idem“; „Nisam neki preterani vernik“; „Greh ne ulazi u usta nego izlazi iz usta, pa zato ne postim“; „Nešto je zgrešio pa ide u crkvu“; „Kad vidim ko sve ide, ja neću“ itd. Tako smo danas – polako ali sigurno – došli u situaciju da je potpuno normalno da jedan član Crkve tvrdi da je verujući, a da se istovremeno ponaša kao da ništa osim materijalističkog hedonizma ne vlada njegovim životom. Takvo ponašanje je postalo besmislica, apsurdna karikatura, u kojoj je gordo spojeno sa glupim. Naše vreme, napredno i bogato, tako se pokazuje duhovno siromašno i pomućeno.

Postupajući tako, došli smo do toga da „ljubav“ prema Bogu i Crkvi postaje fiktivna ljubav, bez naročitog smisla. Takva ljubav ostaje samo na usnama, a srce je i dalje daleko (Mk. 7,6). Budimo realni, tako praznu i imaginarnu ljubav je mnogo lakše praktikovati. Linijom manjeg otpora. Upravo tada se rađa opasnost da se takve i slične krilatice duboko ukorene u javnom mnjenju. To je lepo primetio i blaženopočivši patrijarh srpski Pavle, kada je rekao dačesto biva da je neobrazložena navika moćnija od obrazloženih razloga, te veliki broj ljudi lako prihvati očigledno slabe dokaze, koji potvrđuju njihovu naviku, a teško jake koji su tome suprotni. Jednostavno i tačno.

Da bi u nekom društvu delovao kao zdrava društvena jedinka, hrišćanin bi trebao biti svestan da za nas nije dovoljno biti dobar po prirodi: treba biti dobar po Jevanđelju. A Jevanđelje je uvek jednostavno, precizno, ali i uzvišeno. Poruka Jevanđelja: „Ako me ljubite, zapovesti moje držite (Jn. 14,15)“, teško da može biti konkretnija. Ona u besmisao pretvara našu fiktivnu „ljubav“ prema Bogu, ali i prema bližnjem. Da li stvarno voliš? Dokaži da je tako.

Setimo se samo Hristove krsne žrtve iz prevelike ljubavi. Ta ljubav nije ostala samo (prazna) reč, nego delo. Unikatno delo – jednom za svagda. Hristos ulazi u dramu ljudskog postojanja, do kraja prolazi kroz nju da bi, na taj način, pronašao „izgubljenu ovcu“, uzeo je na rame i vratio kući. Očigledno je da i Hristos, koji je za nasprimer par excellence, kao paradigmu predstavljažrtvovanje iz ljubavi. Kasnije će i njegovi učenici ispiti čašu koju je on pio (Mk. 10, 39).

Sledeći te primere i mi bismo ljubav morali žrtvom dokazivati, ne samo u odnosu prema Bogu, nego i prema bližnjem. Ukoliko znamo (opet po Jevanđelju) ko je naš bližnji. Prva sitna žrtva za bližnjeg bi najpre mogla biti molitva. Mnogi ljudi, poput ovoga koji piše, često izgube iz vida koliku snagu ima molitva za bližnjeg. Bilo da je taj bližnji još uvek u telu ili ne. Jer, molitva je (paradoksalno?) već delo, a ne samo reč. Pored molitve, neophodno je biti konkretan u pomaganju bližnjima. Bez okolišanja, bez licemerja, bez šminke…pustimo da dobra dela kroje naš život. Putokaz da uspešno krojimo naš život biće kada ljudi po našim delima prepoznaju da smo Njegovi učenici, te da videći naša dobra dela i sami proslave Oca našeg koji je na nebesima (Mt. 5, 16). Sv. Grigorije Palama nam to potvrđuje: „Reč se rečju protivi, no život ko će opovrgnuti?“

U tom svetlu je interesantna i Jevanđelska priča o dvojici sinova (Mt. 21, 28-32). Jedan sin je neposlušan ocu rečima, a poslušan postupcima, dok je drugi poslušan na rečima, a neposlušan postupcima. Zaključak ove poznate priče je indikativan za sve one koji pokušavaju da (pre)naglase činjenicu da svetost nije moguća u domenu ljudskih napora, nego po pravilu predstavlja dar Božiji, a ne prirodno svojstvo. Iako tačna, ta činjenica ni po koju cenu ne bi trebala da a priori omalovaži ulogu dobrih dela u cilju zadobijanja dara Božijeg. Iz priče vidimo da su poslušni sinovi oni koji žive vrlinskim životom, iako ništa nisu obećali. Prostije rečeno, oni koji nisu jaki (samo) na rečima.

Da budemo jaki na rečima, od nas će se tražiti u nekom drugom momentu. Imajmo u vidu da će doći taj momenat kada ćemo stati pred Gospoda da damo izveštaj prilika koje smo iskoristili, a koje nam je On, po svojoj milosti, darovao. Tada nećemo moći nikoga da krivimo za svoju neobaveštenost. Svakome je bilo objašnjeno sve što je trebalo, svakome na svoj način. U krajnjoj liniji, nije ni komplikovano. Ako voliš Boga, drži Njegove zapovesti. Ako voliš brata svoga, pokaži to na delu. Jer, ako kažeš da me voliš, a to ne pokazuješ svojim delima, onda ti hvala na takvoj ljubavi – hvala, ali ne treba…